Image default
Drama

Drama u nastajanju

na relaciji Zagreb – Beograd

 

Neva Lukić  (Zagreb)

Viktor Radonjić (Beograd)

 

 

UVOD

Na pozornici stoji naga žena. Obujmljuje je tijesan paravan mekih stijenki – zastor tuš kabine (simbolički predstavlja i zgradu u nekome gradu). Jedino lice žene viri van iz kabine. Ostatak tijela ne vidi se jasno jer paravan nije sasvim proziran, već ima ornamente i mjehuriće. Ženi je ugodno…
U offu čuju se zvukovi grada: motori, automobili, kloparanje tramvaja po tračnicama, zvuk zvonjave tramvaja, zvuk pile, koturanje kotača, trubljenje (u različitim tonovima), žensko pjevušenje u daljini, pokoji cvrkut ptice u blizini koji kao da je odsječen iz ovog konteksta; zvuk kao da netko grablja, zvuk kao da netko siječe drveće.


Kad žena počne govoriti zvukovi grada se utišaju.

 

ŽENA-NARATOR:
Dajem ti grad. On pripada tebi… Poklonio si mi grad.

Kratka stanka.

ŽENA-NARATOR:
Tako lako. Ovo je tvoj grad. A teško.
Trebao je jedan stanovnik milijunskoga grada tu rečenicu izgovoriti.
Trebao je netko moj ovdje nekad davno živjeti.
Trebao je netko grad izgraditi.

Moj grad umjesto jezika. Jezikom.
Idem zajedno s gradom. Rečenicom. Ona je istinski njegov odraz. Nepregledan, a opet prostran. Savršen u svojoj strukturi.  Ovo je moj grad i Ovo nije moj svijet.

Pauza. Ponovno se čuju zvukovi grada.

Kad žena počne govoriti na nekim dijelovima čut će se jedino zvukovi automobilske trube u različitim tonovima i ritmovima.

ŽENA-NARATOR:
Mojim tijelom, izravno iz tjemena, klizili su tanki mlazovi vode. Kroz malen prozor samo lice bješe nad gradom. Gradska magla i smog miješali su se s mojom parom. Bila sam kukac u čahuri kubizma, malen, sklizak epicentar stisnut gradskim rasterom koji opisivao me cijelu, preko skulpture djevojke s bakljom na vrhu kupole i do ušća dviju rijeka u daljini.
Pod mojim licem krovovi i satelitske antene i dimnjaci različitih veličina. Tetris što oblikuje daljinu. Moje tjeme, tjeme grada. Vidim, suton pada, dok gledamo prema gore.
Vidim tisuće dlanova različitih veličina kako stišću trube u automobilima. Neki znojni, a neki sasvim suhi. Neki kratkih linija dlanova i profinjenih prstiju. Trube! Noćima, bez prestanka, u različitim tonovima, ritmovima.
Ovo je moj grad, sizifovski, do besvijesti, doticat ću ga pojmovima. I nikada ga ne izreći.

Žena izlazi iz kabine. Naga.

ŽENA- NARATOR:
U jednom trenu učinilo mi se da netko stoji s druge strane paravana, i doista sam u to povjerovala jer zavjese i zastori imaju moć. Zavjese i zastori uvijek bi trebali biti spušteni, mi nikada ne bismo trebali moći vidjeti drugu stranu. I baš stoga bismo vidjeli.

Žena odlazi s pozornice.

 

SLIKA 1

Stambeni prostor.

U jednom delu je kauč, naspram je sto – na njemu laptop, ispražnjena flaša vina, dve čaše s ostacima vina; pored stola je mini-frižider, a iznad su police ispunjene knjigama.

U drugom delu – bračni krevet, natkasne s lampama, orman. 

U jednom uglu prostorije nagurane su ženske cipele, u drugom uglu je paravan – iza je WC šolja, tuš kabina…

Zavese su donekle navučene preko prozora (svetlosnim efektima prikazati dnevnu svetlost, a noću – ulično osvetljenje).

U krevetu, Žena i Muškarac, prekriveni frotirima, spavaju. Čaršav je nabran, izgužvan, jastuci su van kreveta. Na natkasni aktiviran je budilnik mobilnog telefona (uz stranu kreveta gde leži Žena). Muškarac se meškolji, odmahuje rukom; Žena ne reaguje na budilnik, melodija prestaje; Žena se naglo pridiže, provlači prste kroz raščupanu kosu, pogubljeno gleda oko sebe; dlanom upire u rame Muškarca, ovaj se nevoljno pridiže.

ŽENA:
Morala bih krenuti.

MUŠKARAC:
Ne moraš.

ŽENA:
Ovdje sam zbog obaveza.

MUŠKARAC:
Ima i boljih načina da se bude u životu.

ŽENA:
Ostavljam ih tebi. Oblači se.

MUŠKARAC (proteže se):
Imam i ja obaveze.

ŽENA:
Rastežeš moju želju da te ponovno vidim.

MUŠKARAC:
Sviđa mi se tvoje gnezdo.

ŽENA:
Ja sam tek strankinja u ovom gnjezdašcu.

MUŠKARAC:
Zar ti nisam poklonio sinoć moj grad?

ŽENA:
Bio si pijan.

MUŠKARAC:
U vinu je istina.

ŽENA:
U ispražnjenim bocama samo fraza.

Žena podiže jastuk s poda, poprečno ga postavlja na naslon, uranja u jastuk leđima; prekršta ruke. Muškarac takođe podiže jastuk s poda, namešta se potrbuške, uranja glavom u jastuk.

MUŠKARAC:
Sinoć si kompletnom šanku obznanila da si došla među divljake.

ŽENA:
Pa kad je doista tako.

MUŠKARAC:
Neka mrštenja mogla su i da se realizuju… kao šamar.

ŽENA:
Valjda bi me branio?

MUŠKARAC:
Jedan divljak mlatara nekoliko divljaka uglavnom je scena iz Švarceneger filmova.

ŽENA:
U nekoj bajci mogao bi biti romantični divljak.

MUŠKARAC:
Zaokružena je realističnost u krevetu sa mnom.

ŽENA:
Tužno je što se ne možemo bajkovito zaokružiti, pada mi na pamet – ostali su u zagrljaju sretni i dugovječni. Ovako smo skloni fusnotama.

MUŠKARAC:
Bajke su fusnote, i to predugačke.

ŽENA:
Nasmijala bih se da mi je do smijeha.

MUŠKARAC:
Siže je u egzotičnom tucanju Zagrepčanke u Beogradu.

ŽENA:
Zamisli da sam sada u Africi ili Americi… Ne, ne, bojala bih se Afrike… Zamisli da sam se iz nekog razloga zatekla u Americi; pa, eto, sad bih se možda budila pokraj nekog mišićavog crnca.  Muškarac se pridiže, grubim pokretima jastuk postavlja poprečno na naslon, uranja u jastuk leđima; povremeno živo gestikulira rukama.

MUŠKARAC:
Zamisli ti sad ovo – crnac ujutru ustaje, nestaje; ja ujutru ustajem, nestajem. Ispijaš kafu i prisećaš se avanturice za jedno veče. Misliš li da je u oba slučaja ista prijatnost zaborava?

ŽENA:
Zašto ne?

MUŠKARAC:
A ako zamislimo da možeš da biraš s kim ćeš ponoviti susret, koga bi odabrala?

ŽENA:
Ajme, zavisi od okolnosti…

MUŠKARAC:
Srpski divljak duže ti se opire zaboravu, zar ne?

ŽENA:
Ovo gnijezdo ja iznajmljujem, te lako mogu zamisliti kako si ti, moj odabrani, zamoljen da već jednom odeš.

MUŠKARAC:
I da se više ne vratim?

ŽENA:
Vjerovatno si zaboravio da sam ti sinoć jasno rekla da ovdje ostajem onoliko koliko mi traje tečaj. Ni dana više.

MUŠKARAC:
Zaboravan? Ma neće biti. Ovde si da bi učestvovala na kursu koji razglaba…

ŽENA:
Da, da i bla, bla…

MUŠKARAC:
Uloga i pozicija kustosa u savremenom društvu, možda nije od reči do reči, no jesam blizu.

ŽENA (prenaglašenim sarkazmom):
Ne mogu pronaći bolju riječ – impresionirana sam.

MUŠKARAC (cinično):
I šta si ti kao kustos, pardon – kustoskinja u današnje vreme?

ŽENA:
Rekla sam ti sinoć da…

MUŠKARAC:
Da ti je muka od elitizma u muzejima Zapada.

ŽENA:
I dalje mi dokazuješ da nisi zaboravan?

MUŠKARAC:
Govorila si mi da je pozicija kustosa uzdrmana pri odabiru eksponata…

ŽENA:
Kuda ovo vodi?

MUŠKARAC:
Impresionirana si zapadnjačkom dijalektikom robota, programiranog da selektuje eksponate izvan ovog ili onog interesa…

ŽENA:
Tvoju selektivnost nadopunit ću mučninom od prašnjavih muzeja na Balkanu!

MUŠKARAC:
Čvrsto se vezujem za ovaj krevet.

ŽENA:
Udobnost?

MUŠKARAC:
Znatiželja.

ŽENA:
Moglo bi biti da me navlačiš na trenutnu znatiželju.

MUŠKARAC:
Ako se ne varam, bio je mesec april… Koktel povodom… Ne sećam se. Ali dobro pamtim kako si mi drsko ušetala u prostor i saopštila da ćeš se balsamovati od likera osmehujući se svim tim ćaskanjima među napirlitanim mumijama. A već si bila dobrano balsamovana. I ja sam. Ti i ja na putu ka krevetu. Ujutru zatičem sok od paradajza, papirić nalepljen na čašu – tricrtice – obaveštenje da si na putu za Zagreb, pohvale mom hrkanju, broj telefona. Pozvao sam te, rekao bih da je bio početak juna, usred si neke gužve, javićeš mi se malo kasnije. Kasnije je dospelo u septembar jučerašnjeg dana. Zašto si me pozvala?

ŽENA:
Nisam te pozvala, nego nazvala.Odgovor je… A ne znam zašto.

MUŠKARAC:
Nećemo tako…

ŽENA:
Muči me to što se ne mičemo od ovog kreveta!

MUŠKARAC:
Ovaj krevet je poput splava, hipnotiše nas plutanje na skučenoj površini.

ŽENA:
Broda nigdje na vidiku… Tko si ti?

MUŠKARAC (proteže se):
Neko ko će izigravati jedro.

ŽENA:
Iritantno je širiti se na povjetarcu.

MUŠKARAC:
Završio sam antropologiju. Nisam uspeo da se zaposlim na fakultetu. Oženio se… dobio ćerkicu. Radio kao instruktor vožnje. Razveo se. Batalio posao u auto-školi. Pišem članke za jedan portal, uglavnom pišem o ljudima s margine; a uz pomoć fotografije intenzivnijese uvlačim u takozvani socijalni talog.

ŽENA:
Nije li škljocanje bjede potisnuta perverzija?

MUŠKARAC:
Vraćam antropološko oko dok foto-aparatom beležim nasukane. Nije to nikakav hobi za pražnjenje. Na primer, migranti su veličanstveni na šavovima evropskih utvrđenja…

ŽENA:
Koliko ti je godina?

MUŠKARAC:
Četrdeset i tri.

ŽENA:
Meni je…

MUŠKARAC:
Trideset i šest. Udata?

ŽENA:
Živim s dobrim čovjekom u mrtvom braku.
Žena se umotava u frotir, odvaja se od kreveta.

ŽENA:
Željela sam dijete. Nije išlo. Prestala sam razmišljati o umjetnoj oplodnji.

Žena odlazi iza paravana; čuje se zvuk koji predstavlja mlaz urina. Potom, sledi zvuk koji predstavlja vodu iz tuša.

I Muškarac se odvaja od kreveta (na sebi ima bokserice), otvara prozor (čuju se zvuci obližnjeg gradilišta); zaustavlja se kod polica s knjigama, zagleda naslove, neke od njih uzima u ruke… Vraćajući knjigu, zagleda se u prored, proširi ga, izvlači svesku (tvrdih korica) poprečno položenu uza zid; prelistava je.
Žena (u gaćicama i brushalteru) prilazi Muškarcu otpozadi, nečujno, naglo ga hvata za bokove; ovaj, prepadnut, refleksno uzmiče, baca svesku ka prozoru – sveska udara u prozorski ram, završava na podu.
Žena se smeje, namerava da uzme svesku, Muškarac je brži, grabi svesku s poda.

MUŠKARAC (ljutito):
Vrlo duhovito!

ŽENA (utišava smeh):
Užasno si smiješan.

MUŠKARAC:
Moram u WC.

Muškarac se zaputi prema paravanu, Žena mu se ispreči.

ŽENA:
Što će ti ta bilježnica dok pišaš?

MUŠKARAC (slegne ramenima):
Moraću i da ispraznim creva.

Žena želi da mu uzme svesku, Muškarac povlači ruku.

ŽENA:
Zašto bilježnica postaje sumnjiva?

MUŠKARAC:
Ne budi smešna.

Muškarac iskorači prema paravanu, Žena mu se ponovo ispreči.

ŽENA:
Je li tabilježnica bila na nekoj od polica?

Muškarac potvrdno klimne glavom.

ŽENA:
Onda mi je vrati.

MUŠKARAC:
Neke škrabotine…

ŽENA:
Isuse! Želim vidjeti što je napisano!

MUŠKARAC (u nameri da se pokrene):
Nužda me zove!

Žena se munjevito hvata za svesku, pokušava da je otrgne Muškarcu; uspeva joj da iščupa nekoliko listova iz sveske. Odmiču se jedno od drugog, Žena zuri u listove.

Čuje se glas vlasnika sveske:
… Izgubio sam pojam o vremenu. Hoćemo li konačno ostaviti selo?Nalivam se rakijom, nikako da se obeznanim!…
(Kratka pauza.)
… Silovao sam te, mladu, lepu, do smrti izmučenu. Saborci su me nagnali da ti prospem mozak, tebi i tvom čoveku. Neka, ubiću se – tada pomislih – verovatno je tako najbolje i za vas i za mene. Kad bi samo znala da sam se, želeći da ispalim metak u usta, sklonio u štalu i tu otkrio dečaka, devojčicu i starca, verujem tvog oca. Kad bi samo znala da sam ih poštedeo, pomogao im da pobegnu. Zatim sam ti zapalio štalu i odlučio da sebi poštedim život…
(Kratka pauza.)
...Gledam u te ljude. Moje saborce. Razularene. Puštene s mirnodopskog lanca. Otcepljene od prošlosti, izgnane iz budućnosti. Samo je krv, onih nedužnih, sada i ovde. Krivica je postala totalitarna bezobličnost prošlog i budućeg. Od pečenja mi se povraća, uvlačim se u alkohol. Obeznanjen lakše mrzim moju sabraću…
—–
Žena cepa listove, usitnjava hartiju; seda na pod. Muškarac seda na pod, naspram nje. Žena pruža ruku, Muškarac predaje svesku; ova čupa listove, cepa ih, umnožava se usitnjena hartija.

ŽENA:

Taj čovjek…

MUŠKARAC:

Kao da nas je sveska sama našla.

ŽENA:

Vlasnik ovog stana.

MUŠKARAC:

Vlasnik sveske.

ŽENA:

Taj čovjek je izgledao tako mirno.

MUŠKARAC:

Zašto se ne bi preselila kod mene?

Pogled Žene odlazi u stranu, koči se.

ŽENA:

Brat se ljutio kad bih mu ulazila u sobu. Pažnju mi je privlačio taj zid… ta crna zastava… pa sam skupila hrabrost i pitala ga za čiji to dom trebamo biti spremni. Ishod – izbačena iz sobe uz primjedbu da tek trebam narasti; vrata su mi odonda neumoljivo ostajala zatvorena. Otišao je na ratište. Znala sam gdje skriva ključ… Prebiranje po povezanim knjigama i pamfletima urušilo je tajnovitost crne zastave. Plašila me je ta soba, ujedno – koristila sam svaku priliku da budem poput kamenčića u cipeli ogoljenog identiteta; omamljena jezom, nedostajao mi je brat. Poginuo je. Uzalud sam se trudila osjetiti ga… osjetiti bilo što, osim da sam utjerana u sektaški obred opraštanja od junaka. Iz sobe je nestala zastava; ostale su igračke, stripovi, ostalo je puko sjećanje na bratovo djetinjstvo. Pokušavala sam ga izvući iz te sobe, oživjeti ga kroz razgovor s roditeljima – pokušaji da proširim sjećanje brzo su završavali bujicama riječi o časnom žrtvovanju na oltaru domovine. Preostalo mi je jedino da narastem i brata sama istjeram iz sobe; napokon imam snage da mu odem na grob… i da se isplačem.

Muškarac ustaje, vrti se po prostoriji.

MUŠKARAC:

Rano sam ostao bez majke. Otac, građevinac… Gradio je često po arapskim zemljama…

ŽENA:

Prekini.

MUŠKARAC:

Pogodan eufemizam koji obuhvata odnos s ocem je – štur.

ŽENA:

Molim te…

MUŠKARAC:

Uspelo mi je da ga gadno raspomamim – izdejstvovao sam da budem nesposoban za služenje vojnog roka…

ŽENA:

Prekini!

Muškarac naglo prekida kretanje, zuri u Ženu – pogled joj luta po prostoriji.

MUŠKARAC:

Hoćeš da odem?

ŽENA:

Ne idem iz ovog stana!

Muškarac se obazrivo primiče, seda do Žene.

MUŠKARAC:

Dakle, ostaješ na splavu.

ŽENA:

Ostajemo na splavi.

Žena spušta glavu Muškarcu u krilo, obujmi ga rukama oko bokova.

ŽENA:

Brod je, zapravo, ispod nas.

MUŠKARAC:

Olupina nikako da potone.

ŽENA:

Mrzim te i… pribijam se uz tebe.


Foto: Ksenija Spanec

Neva Lukić magistrirala je istoriju umetnosti i arheologiju u Zagrebu i Teoriju moderne i savremene umetnosti na Univerzitetu Lajden u Holandiji. Aktivna je kao književnica i kustoskinja, većinom u Hrvatskoj i Holandiji. Sarađuje i s drugim umetnicima iz raznih umetničkih područja s ciljem stvaranja interdisciplinarnih radova, na primer kratak film The Motel in the Wellsa Sarom Rajaei. Njene pesme i priče objavljene su u raznim časopisima i zbornicima, na hrvatskoj radioteleviziji, a učestvovala je i na različitim čitanjima/festivalima poezije, proze ili filma u Zagrebu, Beogradu, Skopju, Seulu, Kanu, Utrehtu, Ljubljani, itd. Do sada je objavila dvije knjige kratkih priča, dvije zbirke poezije od kojih je za zbirku Haljina Obscura (Matica hrvatska, Karlovac, 2011) nagrađena književnom nagradom za mlade pesnike Zdravko Pucak, te jednu slikovnicu. Knjiga More i zaustavljene priče objavljena je i u Beogradu u izdanju Trećeg Trga te u engleskom prevodu, pod nazivom Endless endings (Bokeh, Leiden).


Viktor Radonjić je rođen 1973. godine u Beogradu. Objavio je zbirke pesama: Nadir (2002), Tmina i srebro (2004), Ekologija fraze (2005), Žvakanje amalgama (2011), kratki roman Prozor u zid (2010), drame – Šav, Čopor, Reteriranje kruga, Ambis 01 (2014) i roman Dete istog besa (2016). Živi u Beogradu.

 

 


Ovaj članak je objavljen u martu 2019. godine, u okviru temata Buđenje.

Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Drama.

 

Povezani članci

Miloš Ristić – Istoričari

Miloš Ristić – Nemoćni i svemoćni

Relja Antonić – A. B. A. T.

Ostavite komentar