Image default
Reč i misao

Kelti, druidi i mi danas

Kelti, druidi i mi danas

Piše: Ivan Vukadinović

Druidi su bili keltski sveštenici, to je opšte poznato, a ovaj tekst će se usredsrediti na odnos koji naša tradicija ima sa ketskim nasleđem.

Pojam keltsko se široko koristi, pa su neki stvaraoci, kao npr. Dž.R.R. Tolkin, pričali kako je sam pojam Kelta „vreća u koju se sve trpa“. Mi znamo za latensku i halštatsku kulturu iz bronzanog i gvozdenog doba, koje bi bile osnov onoga što je u pisanoj istoriji nazivano Keltima ili Galima ili nekom od varijanti tih imena (recimo Galaćani u Maloj Aziji, kojima su hrišćanski apostoli upućivali poslanice). Bila je to labava federacija plemena, koja se verovatno ne bi sva mogla međusobno razumeti, a koja su obuhvatala oblast od Turske do, po Keltima poznate, Irske. Iako to nije bila nacija, mora da su imali nešto zajedničko.

Brojni su keltski tragovi u toponimima širom Evrope. Pre svega, imena reka koja vode poreklo od keltskih boginja. Nazivi reka Dunav i Don se povezuju sa keltskom boginjom Danu. Tuatha De Danann (narod boginje Danu) je ime irske rase bogova, mitoloških predaka današnjih Iraca. Ali ime Morave ili Tare takođe je keltskog porekla. U imenima fudbalskih klubova imamo keltske tragove – Galatasaraj (Istanbul) i Seltik (Glazgov) – dakle opet je ovaj raspon širok: od Male Azije do Britanskog ostrva…

Tako gledano, ljudi sa ovih prostora trebalo bi da da imaju nešto keltsko u sebi, te da osećamo neku bliskost sa narodima koji su najviše očuvali to nasleđe. Pa se može čuti „Velšani su Srbi“ ili „Irci su dosta slični Srbima“. Moja porodica unazad nekoliko generacija živi u Beogradu pa sam znao reći kako vodim poreklo iz keltskog Sindiduna, čije ime je kasnije latinizovano u Singidunum. To je, naravno, preterivanje, moji su ipak došli u Beograd odnekud kad je on već bio oslobođen od Turaka. Ali ne mislim da sam pogrešno razmišljao na taj način. Odlazio sam na koncerte Ortodoks Keltsa, slušao i „prave“ irske bendove kao što su “Pogs” (“Pogues”) i “Dropkik Marfis” (Dropkick Murphys). Ipak, kada sam video Libartesov konkurs za „keltsku priču“ nisam znao šta da pišem. Možda jednom napišem priču o Majklu Kolinsu (legendarni vođa IRA-e), ali ne moram da pišem baš o svemu što me zanima. Ionako se opus potpisnika ovih redova, to jest mene, bliži opusu mog batajničkog komšije.

U svakom slučaju, nešto sasvim drugo je napisati tekst o Keltima, pa vratimo se na to. Keltski sveštenici zvali su se druidi i oni su izvodili religijske obrede. Ti obredi su uključivali žrtvovanje životinja, ponekad i ljudi, posebno kada su vremena bila teška. A oni su znali za teška vremena, posebno kad su počeli sa jedne strane da ih pritiskaju Tevtonci (Germani), a sa druge Rimljani. Ipak, biće da tog ljudskog žrtvovanja nije bilo koliko su o tome pričali Rimljani, kojima je odgovaralo da ih predstave kao divljake. Priču su kasnije radosno preuzeli hrišćani, veoma radi da prikažu sve što je prehrišćansko kao demonsko.

Ja neću ovde ulaziti u obredne ili magijske prakse druida, uostalom o tome se malo toga zna, a dosta toga se „zna“ pogrešno, pa ima mnogo gluposti i preterivanja. Ograničiću se na jednu činjenicu – druidi su koristili simbole nazvane ogam, slične skandinavskim runama. Upotreba je bila magijska i divinacijska (gatanje), i izgleda da su dugo izbegavali da ih koriste za pisanje, duže nego Nordijci, pa danas imamo tek nekoliko stotina ogam natpisa, uglavnom u irskoj pokrajini Munster. Nije jasno da li su druidi ipak pisali tim pismom, koristeći ga kao šifru za one koji ga nisu znali (svi izvan njihove kaste), ili su i sami ostajali nepismeni, koristeći simbole jedino na način koji sam pomenuo, a u svom tekstu o runama detaljnije objasnio.

U našem pravoslavlju nema formalne inicijacije, ona je dostupna svakome ko se preseli u manastir, a izvan tih zidina u praksi je dostupna posebnim ljudima – jurodivima. O „problemu demokratičnosti inicijacije u pravoslavlju“ pisali su tradicionalistički autoriteti, kao što je recimo Rene Genon. Zaključak je bio da je posledica toga egalitarizam raširen među pravoslavnim narodima, koji je olakšao put komunizmu, te verovanje da „svi znaju sve“, što nije dobro.

Sa druge strane strogo formalizovane inicijacije u katoličanstvu, sa redovima kao što su jezuiti ili franjevci, dovele su do preterane moći i zakulisnih mračnih radnji tih redova. Osim toga iz njih su bar delimično proistekli i drugi, sekularizovani, redovi koji će ispasti najveći neprijatelji iste katoličke crkve – masoni, iluminati…

Ispada da je kod druida bila prava mera stvari – inicijacija nije bila otvorena bilo kome, već uglavnom nasledna (kakav je slučaj i sa šamanima); dok sa druge strane upravo zbog nedostatka zapisivanja ta tradicija i inicijalizacija nije postajala nešto rigidno ili izopačeno, ona je živela sa narodom koji je stvarao. Tako bismo mogli zaključiti da bi neka današnja duhovnost i moguće njeno prenošenje koje bi stvorilo novu tradiciju takođe trebalo da bude usmeno.

Međutim, odbijanje da se piše imalo je takođe svoju negativnu stranu. Viši trgovački slojevi Kelta koristili su latinski kao svoj pisani jezik i tako se romanizovali i pre nego što bi pali pod vlast Rimskog carstva. Gubljenje identiteta dolazilo je i pre gubljenja političke nezavisnosti. Što nas upućuje na značaj svetovnog obrazovanja na svom jeziku.

Teško je proceniti koliko je druidizam prisutan u irskom identitetu danas. S jedne strane, postoji veliko interesovanje za kulturne korene. U Irskoj, kao i u drugim evropskim zemljama, postoji želja da se obnove stara vera i način razmišljanja. Grupe koje se bave takvom obnovom negde rade ozbiljno rekonstrukciju, a negde razvijaju kasnija romantičarska viđenja. Sa druge strane, Irci se, kao i Srbi, od svojih suseda sa kojima su imali konflikte razlikuju pre svega u dominantnoj religiji. Manjina Iraca zna stari keltski jezik, a i oni koji znaju u svakdnevnom životu koriste engleski. Podela je na katolike i protestante. Katolička, a ne stara vera, najbitniji je deo irskog identiteta.

Što se uticaja druida i druidizma na današnjicu tiče, možemo zaključiti da je to neizbežan deo razmatranja naroda kojeg nazivamo Kelti. I to onaj deo koji je po svojoj prirodi ezoteričan, mističan i romantičan. Bitno je znati da su oni svoja znanja prenosili isključivo usmeno. Teško se može reći koliko bi se to u vreme današnje tehnologije moglo primeniti, odnosno da li bi na taj način znanja mogla biti preneta samo onome kome su namenjena, a postoje znanja koja nisu za svakog. Ipak način na koji su stari narodi, a među njima i Kelti, pristupali usmenoj reči trebalo bi da je i za nas poučan.


Ivan Vukadinović je rođen 1974. u Beogrаdu. Zаvršio je VI Beogrаdsku gimnаziju i Fаkultet orgаnizаcionih nаukа. Prvu SF priču Vile nаpisаo je 1997, što je bio početаk Rimske trilogije.  Osim fаntаstike piše još i putopise i eseje. Objavio je romane Agarta i Artefakt. Nаvijаč je Liverpulа i ljubitelj težeg i žešćeg zvukа.


Ovaj rad je objavljen u martu 2020, u okviru temata Irski Libartes.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Reč i misao.

Povezani članci

Željana Vukanac, U dva koraka do savršenog stajlinga

Malarme i umetnost nedodirljivnog

Lik u prozi

Ostavite komentar