Nostalgija, melanholija i prastare vrednosti
Piše: Ivan Vukadinović
U tekstu koji sledi videćemo da melanholija nije prosto nostalgija, ona ima kreativnu vrednost, iako ta vrednost nije povezana sa stvaranjem nečeg „novog“ (Knjiga propovednika jasno kaže: Ničeg novog pod kapom nebeskom) već oživljavanjem onog prastarog, a uvek važećeg, večnog.
Za razliku od melanholije, nostalgija je uvek konkretna. Najpoznatiji primer nostalgije je ono što zovemo „žal za mladost“. Mi tu ne žalimo za bilo čime, nego za svojom mladošću. Ali takođe ne žalimo za mladošću kakva je tačno bila, nego za nekom svojom slikom koju imamo o mladosti. Filozofsko je (metafizičko) pitanje da li prošlost uopšte postoji, a ono što znamo je da imamo samo svoja sećanja koja naravno nisu objektivna. Čak i ako gledamo istorijske izvore (ako su verodostojni, ako im se može verovati), njihova interpretacija prolazi kroz prizmu onoga što sada mislimo i osećamo. Kako je nostalgija emocija, jasno je da tu o nekoj „objektivnosti“ ne može biti govora.
Uzmimo nama dobro poznat primer – jugonostalgiju. Jugonostalgičari za sebe obično kažu da su iz „ex-YU“. Time se jasno vezuju za nešto što ne postoji. Ako bi rekli da su iz Jugoslavije, zemlje koje više nema, time bi prosto negirali stvarnost. Ali ako bi dali puno ime nekadašnje države (u skraćenici SFRJ), time bi se vezali za stvarnu prošlost iz koje im se neke stvari ipak ne bi svidele (socijalizam, jednopartijski sistem…). Zato se bira neutralnija prostor-vremenska odrednica koja može da znači sve i ne znači ništa.
Svaka nostalgija koja je dovoljno duboka ima svoju melanholičnu crtu. Nostalgija koja nije istovremeno i melanholija može biti samo plitka i neiskrena. To imamo kod ljudi koji vide da su drugi nostalgični, pa su „nostalgični“ i oni, to je moderno.
Sa druge strane melanholija ne mora nužno imati veze sa nostalgijom. To je zato što ona ne mora biti vezana ni za šta konkretno. Tako je u istoimenom filmu Larsa fon Trira, na koji ćemo se vratiti. Tako je bilo kod Fridriha Ničea koji je za sebe govorio da je „nesavremeni“. Niče je tvrdio da je hrišćanstvo razbolelo „ljudsku beštiju“ koja se pre njega slobodno ispoljavala. Ali mi nemamo kod njega nikakvo idealizovanje neke konkretne paganske prošlosti (recimo njegovog naroda), čak se on posvađao sa onim romanticima koji su takvu prošlost idealizovali.
Izbegavanjem konkretnog deluje da je melanholija jača i imuna na zloupotrebe, ali to ne mora biti tako. Na pomenutog Ničea, odnosno svoje ograničeno viđenje istog, pozivali su se nacisti, dok se i danas pozivaju neki ateisti. Naravno da ovde nema mesta polemici ko je gori nacisti ili ateisti ili neko treći koji se na Ničea pozivao, jer pogodite – svi bi oni mogli postojati i bez Ničea. Racionalizaciju svojih stavova našli bi onako ili ovako.
Baš zato što se Ničeova melanholija ne poziva na nešto konkretno, ona može biti danas inspirator nekog umetnika koji je koristi u svojim delima ili svom životu. Takav umetnik, dakle, ne bi se vezivao za neke prošle forme, već za vrednosti koje može oteloviti u nekom modernom ili postmodernom okruženju. Melanholija nam daje osećaj da nešto danas nije u redu i poziva nas da to prevaziđemo, ne kopiranjem neke forme koja je bila juče, nego izgradnjom forme koja može postojati sutra. Forma se može pozivati na vrednosti koje nam danas deluju zastarelo i prastaro, a zapravo su vanvremenske, večite. U tom smislu melanholija je put ka prevazilaženju nihilizma koji prevladava u savremenoj kulturi i ono što ukazuje na postnihilizamkao pravac koji tek treba da se pojavi.
Ovde melanholik ne upada u zamku da priča šta mu konkretno u ovom svetu smeta ili fali, uostalom spisak bi mogao biti poduži. Umesto toga poslužićemo se motom jednog poznatog internet portala – Ako vam je dobro onda ništa. Oni koji tamo pišu su, istina, više nostalgični nego melanholični, njima smeta što ovo više nije ona država koja je nekada bila, ili što je propuštena „istorijska šansa“. Ali mi znamo da stvari ne bi bile bitno različite da su se samo drugačije odigrale. Melanholija ne dopušta tako jeftini izlaz.
Primer uopštenosti melanholije je istoimeni Fon Trirov film. Njegova junakinja se ne izjašnjava o tome da joj nešto konkretno smeta ili da je nekada (moglo biti) bolje. Iz prvog dela vidimo kakvom je nefer odnosu bila izložena od strane onih sa kojima je u porodičnim ili poslovnim vezama, ali kao da to nije ono glavno, da je i to posledica nečega a ne uzrok… Kada bi je u njenom najgorem stanju pitali šta joj je, ako bi nešto uopšte rekla, rekla bi: „Sve mi je!“ I onda, dolaskom planete Melanholije ona naprosto oživljava, postaje najracionalnija osoba dok se oni inače hiperracionalni slamaju pod teretom neumitnog.
Ta planeta treba da udari našu Zemlju, kao neko kosmičko zrno (nebitno što je ona zapravo fizički veća). Osim konačnog vatrometa ona donosi i terminalnu krizu, posle koje bi mogli da postojimo samo na nekom drugom nivou. A taj nivo je možda primaran. Ili što bi rekla jedna od runskih pesama: „Hagalaz je najhladnije od svih zrnevlja, Hrist je stvorio stari svet“. Runa Hagalaz označava bukvalno grad (tuču, vremensku nepogodu) a u prenosnom smislu svaku krizu. Kriza (od grčkog κρίσις) je po definiciji prekretnica posle koje se stvari okreću na bolje ili gore. Nije nikakvo čudo što mi se u gledanjima ova runa, ova zvezdica, često javlja. Hagalaz može biti povratak u staru (a ne neku „novu“) normalnost.
Dobar primer melanholije daje nam fado, portugalska muzika nastala iz čežnje žena, „belih udovica“ čiji su muževi beskrajno vreme provodili na moru ili u kolonijama. Pogled ka pučini okeana postajao je melanholičan. Ali treba biti jasan, niko nije tim avanturistima zamerao što su uopšte otišli, niti negirao stih čuvenog Kamoiša – Da je još sveta i tamo bi stigli! Ta rečenica je za potpisnika ovih redova krajnji izraz faustovskog duha i fado melanholija joj se ne suprotstavlja. Niti je neko bio nostalgičan za Portugalom pre nego se krenulo u pomorska otkrića, onom koji je bio izložen napadima Mavara…
Krajnji izraz melanholije je čežnja za nediferenciranim svetom, onakvim kakav je bio pre nekog prvobitnog sloma ili igranja Demijurga. Ka sveopštem jedinstvu. No i ovde je mapa pobrkana sa teritorijom, pa smo dobili nostalgiju, želju da se deluje u smislu potiranja svih socijalnih i bioloških razlika kako bi stvarno u ovom promenjivom svetu sve postalo isto, jednako. A da bi bilo jednako moralo bi biti statičko, u savršenoj ravnoteži, što će reći mrtvo! Tako smo od jednog plemenitog nedefinisanog osećanja povezanog sa drevnim htonskim kultovima dobili ideološki program koji se proglašava supermodernim i ta mu obmana kod mnogih ljudi prolazi. Ali mi zapravo znamo da nema povratka na „plemenitog divljaka“ ili još dalje neko uređenje bez takmičenja i borbe kakvo u prirodi ne postoji, a biće da nikada nije ni postojalo. To je jednostavno tako, ma koliko nam „planeta davala žuti karton“.
Stoga nemojte biti nostalgični, ili ako baš morate, budite svesni kada ste u tom osećanju, da ste to samo „u slobodno vreme“. Povratak na ono što je bilo je nemoguć, rad na tom povratku posledica je manipulacije koju ste napravili sami sebi ili su vam je namestili drugi. No to ne znači da je ovo što je sada nužno bolje od svega prethodnog, da je posledica neke zakonomerne linearne „evolucije“. Neka vam melanholija bude vodič da je moguće drugačije, ako treba i kroz tehnološki napredak. I da se treba kretati ka tom idealu, oduvek prisutnom, ka svojim idealima uopšte, ma koliko nedostižni bili. Jer dok je na putu za čoveka ima nade – rečeno je negde.
Ivan Vukadinović je rođen 1974. u Beogrаdu. Zаvršio je VI Beogrаdsku gimnаziju i Fаkultet orgаnizаcionih nаukа. Prvu SF priču Vile nаpisаo je 1997, što je bio početаk Rimske trilogije. Osim fаntаstike piše još i putopise i eseje. Objavio je romane Agarta i Artefakt. Nаvijаč je Liverpulа i ljubitelj težeg i žešćeg zvukа.
Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Reč i misao.