Image default
Proza

Jadranka Milenković, Kasetofon

KASETOFON

Piše: Jadranka Milenković

Ana je iskoračila iz školskog dvorišta lagano, praveći se da joj nije previše stalo do toga da brzo ode sa tog mesta. Bila je strašno umorna, i činilo joj se da ne oseća udove. Noge su bile dva kamena tega. Ali nije se moglo ostati tu. Bilo je to jedino mesto na kome se u tom trenutku nije moglo ostati. Pitala se hoće li uspeti da se dovuče do kuće, ili bar da zamakne za prvi ugao, da postane nevidljiva.(Čudna je bila moć uglova; ljudi su iščezavali za uglovima da se, poneki, nikad više ne vrate.) Bridelo joj je celo lice, ali najgora od svega je bila težina na potiljku. Tuđe je poglede ponela sa sobom i moraće da ih vuče do kraja duge ulice.

Imala je oko 13 godina, bila je čvrste građe, iako ne suviše visoka; i na njoj su već bile primetne naznake bujnog devojačkog stasa. U svakom trenutku mogla je spremno da se obračuna s nekim ko bi tome pridao bilo kakav značaj. Znajući za tu njenu slabost, vršnjaci su nemilosrdno na to skretali svu pažnju. Bilo je jasno da su joj porasle grudi (mrzela ih je), videlo se to i preko najšireg džempera. Časovi fizičkog bili su posebna vrsta pakla. (Oronuli pod fiskulturne sale bio je idealno mesto da se otvori velika crna rupa, da usisa znojave mladiće, lopte, strunjače, ceo grad, državu, zemlju i kosmos.)

Spadala je u grupu odabranih, onih što učestvuju na školskim priredbama. Surovija nego što se misli, deca su ispravljala te nepravde, bez imalo milosti. Svako ko se razlikovao, plaćao je to upravo onom kaznom koja mu je bila najnepodnošljivija. Želeći da je ostave na miru i jedni i drugi, matori i deca, već je neko vreme mrgodno odgovarala na prozivke nastavnika. Nedavno je pobegla sa časa, sa nekolicinom slabijih đaka, bez nade da će zbog toga postati prijatelji. Već sutradan stajala je u direktorovoj kancelariji. Kuckao je olovkom o sto i gledao u nju zabrinuto. (Taj talas, koji je njegovo kuckanje proizvodilo, negde na drugom kraju sveta je obarao zgrade, potapao ostrva, pravio pukotine u zemlji, u koje su tonuli nedužni ljudi. Možda je, zahvaljujući njemu, negde upravo pao krov neke fiskulturne sale. Morao je znati to o talasima, predavao je fiziku pre nego što su ga postavili za direktora.) Predavao je i njoj prošle godine. Nešto se nije uklapalo. Znao je, iskustvom i instinktom, da predoseti početak većeg problema. Jedva da je progovorio nešto što se od njega u tom trenutku očekivalo. Bila mu je zbog toga jako zahvalna.

Koračajući bezvoljno, prisećala se te epizode kod direktora, pitajući se koliko će brzo ova nova priča doći do njegove kancelarije. Tuče su bile najstrože kažnjavane. A ona je bila izazvana, i morala je da odgovori na izazov. Nije imalo smisla tražiti objašnjenje; objašnjenja traže slabići, ostalima je dovoljan i život. Došla je na dogovoreno mesto, nehajna kao Klint Istvud, da nekom sutra ne padne na pamet da kaže kako je pobegla iz straha. (Dešavalo se da se tuče, bila je jaka i nije je bilo strah. Vukla je tu naviku iz detinjstva. A šta je onda bio ovaj period njenog života? Starost, rekla bi, da ju je neko pitao.) Tukla se, ali to su bile tuče sa dečacima. Plašili su se nje, baš zato što se ona nije plašila: ni bola, ni udaraca, ni vike, ni skandala.

Ovoga puta trebalo je da se tuče sa devojčicom. Nije tukla devojčice, iz principa. Nikada slabije od sebe. Zato je stajala spuštenih ruku, čekajući. Nepoznata devojčica joj je prišla, i već sledećeg trenutka glava joj je odletela u stranu od siline šamara. Zadržala je ravnotežu i ponovo okrenula glavu prema devojčici, gledajući opet pravo u nju. Masa je zažagorila, naslađujući se. (Naravno, nisu se divili njenoj hrabrosti. Divili su se udarcu.) Devojčica je sačekala nekoliko sekundi, pa opalila još jedan. U gomili se začulo nekoliko aplauza. Neki su stajali, ćuteći, razočarani. Nije bilo prave tuče. Divan bi prizor bio smotuljak tela dve devojčice koje se očajnički udaraju, čupaju, grizu i cvile, u nekom blatu, na primer. No, uvek se može uživati i u tuđem poniženju.

Čekala je i dalje spuštenih ruku, kao da nema ruke (imaš li ti ruke, pitao ju je otac, kad je kao mala dolazila da se žali kako je tuku). Imala je ruke, i znala je da udari, ali ovoga puta stajala je nemo i čekala. Devojčica je udarila još jednom, još jače. Potom je pokolebano zastala, ne znajući šta dalje da radi. Osvrnula se oko sebe kao da traži instrukcije. Ana je pratila njen pogled, poluzainteresovano. (Jadna, njoj drugi govore kad i koga treba da tuče.) „Je li to sve?”, pitala je napokon, kao da joj je dosadno dok čeka da se njena nova neprijateljica odluči šta će. Neki su se nasmejali. „Hoćeš još da udaraš?”, pitala je ponovo. I devojčica se nasmejala.  Trebalo je da smeh zvuči pobednički. Scena je bila mučna, predstava nije u potpunosti ispunila očekivanja okupljenih. Ipak, nije bilo loše. O nečemu će se pričati narednih dana.

Nije volela poniženja, a još manje nepravdu. U nekim drugim okolnostima, branila bi tu devojčicu od nekog ko je ugrožava. Da je bilo ko drugi bio izazvan, da je bilo ko drugi bio taj koji je morao da trpi poniženje, a da je ona bila u publici, umešala bi se, branila bi napadnutog, zauzela njegovo mesto, izvukla ga silom iz dvorišta, još bi se i izvikala na njega što dopušta da ga ponižavaju (imaš li ti ruke?). U svakoj bi drugoj prilici štitila tu devojčicu čije ime nije znala. I ovako ju je štitila, no okupljena masa nije imala ista merila za procenu časti i pravde.

Sada kad je dovoljno odmakla, mogla je, pipajući po džepu, da izvadi cigarete i pripali jednu. Pre nekoliko dana pokušala je, sedeći na keju, da popuši svoju prvu cigaretu. Bilo joj je muka, i morala je da leži na hladnom kamenu neko vreme (bio je to sjajan osećaj, taj kamen, ne cigareta; pitala se zašto to ne radi stalno). Nadala se da će sad nova cigareta doneti olakšanje. Uostalom, nečim je trebalo zabaviti misli. Nekako se trebalo svega otresti.

Kad neki dan krene naopako, sve se kockice slažu u naopaki mozaik. Ni cigaretu nije jednostavno zapaliti. Kopala je po džepovima, ali bilo je očigledno: nije imala ni šibice ni upaljač. Prišla je nekom čoveku (bez lica, jer su ljudi uglavnom bili bez lica; i ona devojčica u školskom dvorištu malopre nije imala lice), i zamolila ga da joj pripali cigaretu. Pogledao ju je tupo, ali joj je bez reči pripalio cigaretu. Povukla je jako, trudeći se da se ne zakašlje pred njim, i progutala je deo dima. Zatim je odmakla par koraka i povukla opet. Mučnina je naišla kao talas.

Sačekaću malo, pomislila je, nek prođe minut, dva, i biće bolje. Nije htela da zastane ili sedne na neku od niskih ograda, misleći da će možda naići grupica školskih drugova, vraćajući se iz škole istim putem. (Cigareta je mogla i u tom slučaju zgodno poslužiti, nek vide da je nije briga, nije se sklupčala negde, ne plače, mirno ide ulicom i puši, kao da ništa nije bilo…) Povukla je opet, i ovaj put je imalo drugačiji ukus, i nije joj bilo muka. Sad je već bolje, zaključila je. Vraćala je svakih par sekundi cigaretu u usta, kao iskusan pušač. Gotovo da je zaboravila na školsko dvorište. Ta lekovita moć dobre cigarete…

„Hej, mala, ta cigareta ti se ugasila”, doviknuo joj je u prolazu nepoznati mladić, prošavši brzo kraj nje. Nije mogla da vidi da li joj se pri tom i podsmehnuo. Okrenula je onaj deo koji bi trebalo da se žari, pogledala ga neprijateljski, i videla i sama da tu nema ni žara ni dima. (Koliko li je ljudi prošlo pored mene gledajući kako vučem ugašenu cigaretu?) Da je bila bolje volje, nasmejala bi se. Da je bila bolje volje, možda bi i zaplakala, od stida. No, nije bila nikakve volje. Bilo joj je svejedno. (Šta se to koga tiče. Možda ja baš tako volim, da nosim ulicom ugašenu cigaretu. I da me šamaraju u školskim dvorištima.) Bacila je mrtvu stvar pred zgradom. Kutiju gurnula dublje u džep. Još jedan povratak kući, šta god to značilo.

*

Okačila je jaknu na vešalicu u hodniku, oprala ruke, sela za sto. „Kako je bilo u školi?”, pitala je majka uobičajeno pitanje. „Sve ok”, odgovorila je. Sipala je pasulj u tanjir i počela da jede. Sedela je tako potpuno mirna, praveći uobičajene kretnje. (Sve je ok, sve je ok…) Od suza su se u tanjiru pravili koncentrični krugovi, kao kad se baca kamenje u vodu. Gutala ih je, i vodu i kamenje. Od tišine mogao je da eksplodira vazduh u prostoriji.

„Ana, kaži mi šta se dogodilo”, prišla je majka, kojoj, bez obzira na tišinu kojom se devojčica okružila (ili baš zbog nje), nije promaklo njeno čudnovato stanje i bedan izgled. Bez odgovora, devojčica je prinosila ravnomernim pokretima kašike pasulja ustima, i gutala, kao robot. Odnedavno, ćutanje je zamenilo njenu naviku da (mnogo, uporno, brzo) o svemu priča i ispituje. Po tome su je nekad pamtili, po slobodi kojom se obraćala starijima, po veštini snalaženja u razgovorima za koje su smatrali da nema dovoljno godina. Ćutanje može biti simptom nedostatka samopouzdanja, no to kod nje, majka je znala, nije bio slučaj. Nešto je drugo naglo izmenilo njenu prirodu, i to nešto bilo je neprijatelj, to je udaljavalo, otimalo dete iz njenih ruku, a ona nije znala kako da se protiv toga bori. Ponovila je svoju molbu još nekoliko puta, a zatim se, uznemirena, povukla.

Rođeno dete ličilo je na mermernu statuu, koja samo povremeno, kao da je neke sile začaravaju pa raščaravaju, dobija ljudske osobine, plače, smeje se, govori, i zatim se opet skameni. Možda će mi reći kasnije, mislila je majka. Sigurno je još uvek ljuta što je otac bacio knjigu. Bilo joj je potrebno da nađe racionalno objašnjenje, da ubedi sebe da je problem trenutni, akutni, da se može lako zaboraviti, kao preležana prehlada. Bila je, na svoj pasivni način, besna na muža i njegovu nefleksibilnu prirodu. „Zašto ovo naše dete ne govori ništa?”, pitao je ženu uvređeno, pre nekoliko dana. Za njega, ćutanje je predstavljalo drskost, neposlušnost, pobunu. Majka je Ani prepričala taj kratki razgovor, pokušavajući da predstavi stvari kao očevu zabrinutost i pažnju. Ana je samo okrenula glavu. (Mogu me voleti samo ako igram po njihovim pravilima. Takva mi ljubav ne treba.)

Onda je došla ta scena sa knjigom. Ana je pozajmila Bibliju od poznanice iz razreda. Za lektiru je bila Solomonova Pesma nad pesmama. Uživala je u čitanju. Štivo se razlikovalo od onog koje je bilo dozvoljeno. Naišao je otac, pogledao šta čita, istrgnuo joj knjigu iz ruku sa rečima: „U mojoj se kući neće čitati Biblija”, i bacio je kroz prozor na ulicu. „Ali tata, knjiga nije moja”, zavapila je devojčica. Istrčala je iz stana sa bolom u stomaku, znajući da je knjiga sigurno oštećena. Kako će je sada vratiti? Majka je gledala za njom, s grčem na licu (u prvoj godini braka tako je bacio i usisivač), nedovoljno snažna da se odupre pravilima koja je suprug postavljao. Lakše je bilo tražiti od dece da prihvate njegova pravila. Tako se mogao uspostaviti mir. A mir je, izgledalo je Ani, bio jedina stvar koja je majci bila potrebna. Red, mir, urednost… I zato ju je prezirala.

Prezirala ju je što trpi muža koji nad njom uspostavlja svoj neprikosnoveni muški autoritet. (Nikad neću imati momka. Mrzim muškarce. Otići ću u manastir. Postaću lezbejka. Udaću se za samu sebe.) Prezirala ju je što radi mira podnosi i to da nju otac i brat takođe smatraju nižim bićem, pa ne može da ima čak ni svoju sobu u koju bi se povukla i sklupčala uz kasetofon, zaboravljajući na svet. Janko je bio tu kao večita pretnja nad njenom glavom, giljotina koja svakog trenutka može pasti. (Njena se odrubljena glava svakodnevno kotrljala u korpu, pripremljenu za tu namenu; odatle ju je skupljala. Sastavljala se pred spavanje kako ne bi plašila svojom obezglavljenošću sumanuta bića iz snova.) Otvarao je pisma koja joj stižu od drugarica. Uhodio je svaki njen pokret. Nikad nije mogla biti sama. Tako bi rado pobegla negde od svih njih, večito prisutnih, večito naredbodavnih, večito zabrinutih, večito napornih i dosadnih, večito tu, večito tu tu tu… To je bio skoro pakao.

Kao da je čuo njene misli, Janko je utrčao u stan, i približio se stolu, gladan, zajapuren, pun energije koja joj se gadila. Ustala je i otišla u nesvoju sobu. Slušaće kasete bar dok on ne završi ručak. Onda će on utrčati i početi da gnjavi, a ona će ćutati i praviti se da ne postoji. Da ne postoji ko? Ona ili Janko? Nije važno, jedno od njih dvoje bilo je suvišno u tom prostoru. Naslonila je glavu na zvučnik kasetofona onako kako bi neka romantičnija duša naslonila na rame svoga dragana. Bešumno je otvarala usta kao da peva stihove koji su dolazili:

U ovom gradu nema mjesta za jednog od nas…Ja cijeli život sanjam kako odlazim uz rijeku…Dok živim život koji nisam birao sam… Ja čujem buku stada, vidim u daljini grad…A tanka slika jave postaje sve tanja…

Otac se verovatno probudio. Uvek je spavao posle posla. Još gore je kad se i on probudi. Najgore je kad su svi zajedno. Zajedno je najgora reč u rečniku. Pokušavala je da sluša muziku i da ne misli ni na šta. Nije čula, ali je osećala da njih troje savršeno funcionišu u dnevnoj sobi i da nemire u njihovu harmoniju unosi samo ona. Njihove radosti nisu joj bile interesantne, nisu delili iste strahove. Možda je usvojena? Verovatno su je zamenili u porodilištu. Sigurno se to stalno dešava. Ko zna koliko nedužne dece trpi teror tuđih roditelja…

„Ana!”, oštar poziv presekao je vazduh, i bio jači od muzike sa kaseta. Ustala je bezvoljno i otišla teških nogu u dnevnu sobu. Šta li sad od nje hoće? „Ana, šta je ovo?”, pitao je tek probuđeni otac, sa istim onim izrazom nećesečitatibiblijaumojojkući na svom licu. U ruci je držao paklicu LD-a, koja se misteriozno pojavila iz Aninog džepa. Janko je blistao. Pronalazač. Tako se verovatno nije osećao ni Nikola Tesla. (Da sam znala, mogla sam i špric neki da ponesem, kolika bi tek onda bila njegova sreća? Hajde da već jednom dokažemo kako je sestra probisvet.)

„Drug me je zamolio da mu sačuvam paklicu, nije smeo da je ponese kući”, rekla je onim najistinitijim glasom kojim se obično laže. Nije joj bilo do natezanja. Nekom drugom prilikom tražiće da prihvate neminovnost njezinog odrastanja, pravo na slobodu izbora. (Znam, meni je tek trinaest, ja sam dete, ja ne znam ništa, ja jedem njihov hleb, bla bla bla… Samo mi je još ovo danas trebalo.)

„Koji drug?”

„Ne poznaješ ga.”

„Kako se zove?”

„Nikola.”

„Koji Nikola? Kako se preziva?”

„Ne znam, ne ide sa mnom u razred.”

„Otkad se ti družiš sa Nikolom koji ne ide s tobom u razred?”

„Pa, poznajemo se iz škole, družimo se.”

„Znači, cigarete nisu tvoje?”

„Nisu.”

„Vrati ih sutra Nikoli, i nemoj više prihvatati da čuvaš njegove cigarete. Je li to u redu?”

„U redu je.”

Otac joj je pružio kutiju cigareta. Materijalni dokaz. Obeležene novčanice. Ona je bila okrivljeni, dokazivala se njena krivica. Bili su neprijatelji, ili se bar njoj tako činilo. Pomislila je kako bi bilo mnogo bolje da joj je neko drugi otac: recimo, direktor škole. Imao je malo podužu prosedu kosu, plave oči, izgledao je kao pevač u nekom od domaćih rock bendova. Bio je frajer, na svoj način. Direktor, a frajer. Taj deci ne baca knjige kroz prozor. On i njegova deca sigurno sede zajedno, piju kafu, puše, smeju se, idu na koncerte, planinare, igraju tenis; on im kupuje gitare i časopis Bravo iz Nemačke. Da, stvarno bi bilo bolje da joj je on otac. Ali nije. Kad već tako stvari stoje, bolje da ni nema oca. Šta je toliko strašno kad si siroče, kad odrastaš u sirotištu? Precenjen je značaj porodice. To su ljudi koji se međusobno gnjave i ne vole. Odvojeni, možda bi bili bolji, kao jedinke. Upropasti ih pomisao da mogu da sprovode moć jedni nad drugima, pokvare se od toga. Kako su samo fini prema tuđoj deci… Od pomisli na to, oči joj se ponovo napuniše suzama.

Da sam ja Bog, svaki bi čovek bio u svojoj sobi, u koju bi uneo samo ono što mu je najneophodnije, i uživao bi u tome, bez giljotine, bez obeleženih novčanica, bez tuđih strogih ili zabrinutih pogleda. Tako je razmišljala umotavajući se preko glave, iako je bilo rano za spavanje, ali nije mogla da podnese da još jednom večeras pogleda zadovoljno Jankovo lice. (Ne, sigurno su me zamenili u porodilištu, ja ne mogu imati iste gene s ovom malom gnjidom. On je sve ono što ja nisam, bez greške. Ne jedemo istu hranu. Ne postoji ništa što nam je zajedničko. Najudaljeniji čovek na svetu, neki Japanac, bliži mi je u ovom trenutku, i više ga volim. Ne, ne volim ga, jer ne volim nikog. Ali ga podnosim. I to je dovoljno od mene. Naučiću japanski i idem u Japan. Tamo svi rade i niko nikog ne dira. Imaju svoje sobe. Tamo ću…)

*

Jutro nije donelo nikakvo olakšanje (ko to kaže da je jutro pametnije od večeri?) Ana se probudila sa drhtavicom. Znala je da ima blagu temperaturu, nije to bilo prvi put, umela je da prepozna simptome. Ignorisala ju je. Pre godinu ili dve to bi joj bio dobar povod da ostane kod kuće, nasloni se na jastuk i čita u polusedećem položaju. Ali, sad joj se nije ostajalo. Nije joj se ni išlo u školu, tamo je čekala ona rulja koja se juče naslađivala njenim porazom. Ali ako ne ode, reći će da je kukavica. Uostalom, šta je se tiču njihova mišljenja…Silazeći niz stepenice, prošla je pored natpisa „Ana je kurva”, koji još juče nije postojao na zidu njene zgrade. Nije se ni osvrnula na njega.

Prolazila je pored grupica koje su se sašaptavale. Došla je do škole, do svoje učionice, do svog mesta. Biće to samo još jedan dan koji prolazi u polusnu. Ako ne bude šamaranja, neće ni po čemu biti zapamćen. Njeni slabi odnosi sa ponekom drugaricom iz razreda bili su sad još više dovedeni u pitanje. Kad je neko omiljen, svi žele da budu viđeni u njegovoj blizini. Kad je neko u nemilosti, sklanjaju se od njega, da slučajno ne bi i sami dospeli u nemilost. Nemilost? Većina njenih vršnjaka smatrala je to vrhuncem svih užasa koji se mogu dogoditi u životu. Ana im se u sebi gorko podsmevala. Znala je da niko od njih ne bi izdržao jučerašnje šamaranje, a da ne zaplače, ne dovede roditelje u školu, otrči kod razredne ili bar pozove starijeg brata da nekom dobro zapreti. Svi su tražili oslonac. Niko nije bio spreman da se bori sam. (Zar da tugujem što mi neko od njih nije prijatelj? Morala bih svaki dan da ga štitim i da mu brišem nos. Kad nađem nekog ko može i sam, pokušaću da mu budem prijatelj. Ako takvom uopšte bude potreban prijatelj.)

Odmor je značio mogućnost da se izdvoji u najudaljeniji deo dvorišta. Znala je da je niko neće dirati. Nije zanimljivo ponavljati jedno isto; naći će oni drugi način da sebi skrenu pažnju sa dosadne svakodnevice. Zapalila je LD, iz Nikoline paklice. Bilo joj je smešno. Zamalo da kaže praznom mestu pored sebe: „Nikola, jesi li za jednu cigaretu?” (Srešću jednog dana tog prijatelja koji može sam, koji je izgradio u sebi snagu da može da izdrži sam, bez oslonca, zvaću ga Nikola, i znam da se neće buniti protiv toga.) Na povratku kući bacila je preostale cigarete, nemajući kome da poveri paklicu na čuvanje. Smisliće već neki način da krije cigarete, no toga dana nije joj bilo do ponovne rasprave sa ocem.

Ponavljanje istih stvari nakon povratka kući bilo je za Anu ravno najgorem mučenju. (Zašto bar ne promene redosled reči u rečenici kada mi se obraćaju? Zašto bar ne čitaju nešto da nauče nove reči? Zašto ne izmisle sebi neke nove aktivnosti, da mogu da živim svoj život, a oni da žive svoj, i da u tome nađu neko uživanje? Zašto ne pozovu prijatelje, ne odu u grad, u bioskop, ili na neko putovanje?) Doduše, Ana je znala da i ostali roditelji i ostale porodice, žive na taj stereotipni, iskopirani način, i da nema primera koji bi mogla da stavi nasuprot svojim roditeljima. Porodična druženja njenih roditelja bila su mogućnost da vidi kako na kraju svi odrasli završavaju; nije joj se svidelo kako to izgleda. Biti odrastao, porodičan čovek, bilo je ogavno. Prazni razgovori. Takmičenja oko toga ko se bolje sredio. (Oni se kao vole, poštuju, u stvari se sve vreme nadmeću i pokušavaju jedni druge da ponize.) Nadala se da neće doživeti te godine.

Jedino što je želela u tom trenutku bilo je da bude malo sama, makar i u nesvojoj sobi, i da zagrli kasetofon. Da ne misli na roditelje i njihove porodične prijatelje, koje je gledala na slavljima, zajedničkim odlascima na more, nepodnošljivim kućnim posetama od kojih se nije moglo pobeći. A onda se setila da je sutra subota, i da će morati sa njima na izlet o kome se danima govorilo.

„Ne mogu da jedem, ješću kasnije”, rekla je majci, koja je obigravala oko nje i kvarila tok njenih misli, budeći je iz tog neprijatnog polusna kog se nije mogla nikako otresti. „Ali, Ana, gledaj kako si smršala. Izgledaš strašno izmučeno. Molim te uzmi bar neki zalogaj.” „Pusti je, vidiš da je idiot!”, umešao se Janko, ne dozvoljavajući da Ana bude u centru majčine pažnje ni minut. Ana ga je prostrelila pogledom. Pomislila je na trenutak kako bi ga rado zadavila. Ne, čak ni to; ne bi ona trošila svoju energiju na to malo zlo stvorenje. Ali, tako bi ga rado zaboravila.

„Janko, iznesi smeće”, okrenula se i majka ka njemu, molećivo. Želela je da dobije makar nekoliko minuta nasamo sa Anom dok se muž ne probudi. Nekako se nadala da je bliskost među njima dvema dovoljno očuvana i da će joj se Ana poveriti, da će prići i zagrliti je, isplakati se. To je moglo biti lekovito za obe, osećala je majka instinktivno, ali se nije usudila da priđe ukočenoj devojčici u čijoj pojavi je sve bilo odbojno i začarano nekom mučnom, nesavladivom čarolijom.

„Ne pada mi na pamet, danas je Anin red”, rekao je dečak osorno. I on je instinktivno osećao da pokušavaju da ga odstrane i nije dozvoljavao tako nešto. Posle oca, on je bio glavni ovde. Namerno je podigao glas govoreći dalje o Aninoj lenjosti i njenom stalnom ležanju u sobi, dok on mora da radi i njene poslove. Znao je da otac ima lak san i da će ga galama probuditi.

Vrata očeve sobe otvorila su se i otac je ušao narogušen, kao i uvek kad ga nešto neplanirano probudi iz sna.

„Šta se događa ovde”, pitao je promuklim glasom.

„Ana neće da iznese smeće, a njen je red danas. Neće ništa da radi. Neće da jede. Ništa neće. Samo sekira majku, i inati se, eto šta je bilo!”

„Ne laži”, prosiktala je Ana i prostrelila ga pogledom. I njega, i sve prisutne.

Ocu se nije dopao njen pogled. Po njegovom mišljenju, bio je to pogled krivca. To što je njegova žena na rubu plača, moralo je biti nečija krivica. To što je u kući stalno svađa, napetost i vika, moralo je biti nečijom zaslugom; takve se stvari u poštenim porodicama ne dešavaju same od sebe. On je godinama radio da zaradi novac za sve njih, pružio im je sve, a sad ne može ni da spava od vike, od stalnih svađa i problema, a još ga ovo dete posmatra kao da bi ga ubilo.

„Ana, šta je opet? Zašto nerviraš majku? Koji je đavo ušao u tebe?”

Devojčica je stajala i ćutala.

„Čuješ li šta te pitam? U čemu je problem? Odgovori na pitanje!”

Opet ništa.

„Ana, nemoj da mi se inatiš kad te pitam! Odgovaraj!”

Ništa. U sledećem trenutku, glava joj je odletela u stranu od jakog šamara. Okrenula se prema njemu i pogledala ga pravo u oči. Gledali su se par sekundi, a onda je ona procedila:        „Hoćeš još?”

„Molim?!?”

„Hoćeš još da udaraš?”

Usledio je novi šamar. Pa još jedan. Pa još jedan. Nakon svakog Ana je ponavljala: „Hajde još. Hajde još jedan.” (Imaš li ti ruke Ana? Imaš li?)

Otac je stao. Istutnjio se njegov bes.

„Mogu da idem u sobu”, pitala je devojčica.

„Idi”, rekao je. Imao je izgled čoveka kog su upravo išamarali. Nikad pre toga nije digao ruku na svoju decu.

Odlazeći u sobu, čula je kako mu majka govori: „Ni mrtva sutra neću s tobom na izlet.”

*

Došlo je i jutro. Budili su Anu, i ona je nevoljno ustala. Gomila torbi u kojima je sva potrebna oprema za celodnevni izlet bila je već spremna. Obukla se, i stavila nove baterije u kasetofon. Ako ništa drugo, u prirodi ima mnogo tihih, usamljenih mesta, gde može da se sedi daleko od svih, pored neke vode, ili u šumarku.

U kolima niko nije progovorio ni reč. Čak ni Janko. Niko ne bi mogao reći da li mu je bilo žao što je juče pređena  granica; moguće je da on nije očekivao takav rasplet, iako je uživao u tužakanju i sticanju poena za sebe na Anin račun. Moguće je čak i da je shvatio da jednog dana cigarete mogu biti i u njegovom džepu i da, kao pretnja osamostaljivanju, postoji jedna velika ruka podignuta nad detetovom glavom, spremna da ga što duže ubeđuje u to ko je ko u porodici. Ana verovatno ne bi poverovala da mu je bilo žao što je ona izvukla deblji kraj. Naravno, on to ne bi ni pokušao da joj kaže. Takve se stvari ne govore sestrama.

Bila mu je jako potrebna roditeljska pažnja. To što su roditelji ćutali, plašilo ga je. Hteo je da što pre stignu na odredište, jer je znao da ne mogu ćutati kad izađu iz automobila i umešaju se među prijatelje i poznanike. Nepristojno je ćutati među ljudima. To, izgleda, samo Ana nije znala. Za razliku od njega, Ana nije htela da brzo stignu. Gledala je kroz prozor, jednom je rukom grlila kasetofon. Znala je da je tišina u kolima za sve njih kazna i bila duboko uverena da su je zaslužili. Uostalom, ona nikog od njih ništa ne dira, mislila je. Koja je zapravo njena krivica? Ne želi da učestvuje? I zato će sada svi redom da je šamaraju, kako bi joj pokazali da čovek mora učestvovati, da se mora biti deo zajednice, ma koje i ma kakve, makar postao i tužakalo, cinik, slabić, nasrtljivac po naređenju? Već sa trinaest godina bilo joj je jasno da se slabići u masi rado obrušavaju na izdvojene pojedince; tako uz pomoć drugih nadoknađuju nedostatak snage da sami istupe izdvojeno. Čemu inače ovi izleti, pitala se. Svi se prenemažu i jedni drugima ulaguju, očekujući da će im zajednica kojoj pripadaju pružiti neophodnu zaštitu, u bilo kom trenutku. Nije se nadala da je bilo gde na planeti drugačije.

Vožnja je trajala dugo, dan proveden u prirodi bio je još razvučeniji, i potpuno nebitan da bi išta od tog dana ostalo u Aninom pamćenju. U jednom trenutku su je pozvali, i ona se dovukla do kola, držeći na ramenu kasetofon, ne govoreći ništa. Janko je bio zajapuren od jurnjave. Otac i majka su tiho razmenjivali utiske o nekim pričama koje su malopre slušali od poznanika. Nije bilo veselo u kolima, ali je ipak bilo drugačije nego u dolasku. Samo je Ana ćutala i dalje.

Nisu prešli veliki deo puta kad ih je iznenadni udarac naterao da polete napred. Odmah je usledio još jedan, pa treći, lakši. Povikali su u panici, ili od bolova usled udaraca u sedišta i stakla. I Ana je osetila oštar bol u levom kolenu, i glavi. Nešto je izazavalo lančani sudar, i njihov je auto bio zarobljen u tom lancu.

Ana je otvorila vrata, uzela kasetofon i izašla. Nije se ni osvrnula da pogleda jesu li njeni ukućani povređeni. Bio je ovo još jedan šamar u nizu, činilo joj se da je protiv nje uperen, da se ostalih ne tiče previše i osetila je zlobno zadovoljstvo što ta ruka koja se na nju svakodnevno obrušava ni ovaj put nije uspela da dovrši svoj zadatak.

Važno je da mi kasetofon nije oštećen, pomislila je. Sigurno mi ne bi kupili drugi. Rekli bi, kupićemo od sledeće plate, a onda bi Janko tražio bicikl, posle bi došle rate za knjige, pa drva za ogrev, pa sledeća školska godina. Znam ja njih. Izvadila je jednu od kaseta iz malog ranca od kojeg se nije odvajala, i ubacila u kasetofon. Pa da proslavimo, rekla je, bezglasno. Dobro bi došla jedna cigareta, ali njena paklica je kod Nikole (zasmejala se u sebi), tako da će morati da sačeka ponedeljak. Taman je htela da sedne u travu, jer je dalje putovanje bilo nemoguće, kad je prišao jedan čovek iz gomile i rekao joj: „Vaš auto ne može da nastavi, tvoji su mi rekli da te povezem. Oni će sa Petrovićima.”Nije znala o kojim Petrovićima je reč, ali je pošla poslušno, kao što idu poslušna deca, i ušla u automobil nepoznatog izletnika.

Bio je to još jedan čovek bez lica, kakvi su uglavnom bili svi na tom izletu. Ana je stišala muziku, ali je nije ugasila, i nadala se da neće postavljati previše pitanja kao: Kako je u školi? Šta planiraš da upišeš? Ili nešto još gore. Čovek bez lica je ćutao. Padao je mrak, i Ana je zadremala. Bilo je previše uzbuđenja u prethodnom periodu, njeno detinje telo nije moglo da izdrži toliko potresa, iako se duh gordio i pretio nevidljivom pesnicom svim svetskim silama i moćnicima.

Probudila se u belo okrečenoj sobi sa jednim metalnim krevetom, na kom je ležala, noćnim ormarićem na kome je stajao njen kasetofon, i plakarom čija vratanca očigledno nisu mogla dobro da se zatvore, pa su visila nekako ukoso. Htela je da se pridigne, ali je osećala bolove u celom telu, najviše u glavi i levoj nozi. Činilo joj se kao da je vezana za krevet, a ipak je mislila da je tako nešto nemoguće, pa se nije previše uplašila. U sobu je ušla žena u belom, nosila je u ruci injekciju. Imala je rukavice, i na ustima masku, kakve se nose u bolnicama, viđala je to na televiziji. Ana je bila strašno umorna. Pitala je: Zašto sam ovde? Primila je injekciju, i dok je ponovo padala u san, nije uspela da čuje šta joj je žena odgovorila.

Sledeći put kad se probudila, kraj njenog kreveta stajao je muškarac. Misli su joj bile malo sređenije, pa je uspela mucavo da upita šta se desilo, i zašto se nalazi ovde. „Povređena si u sudaru”, rekao je muškarac. „Ali, to su beznačajne povrede”, pobunila se Ana. „To je kao kad padnem na rukometu, ili slično. Ne vodi se čovek zato u bolnicu. Uostalom, gde su moji roditelji?” Čovek je gledao u nju par (dugih, činilo joj se) trenutaka, a onda je rekao: „Moraš da se odmaraš, ako želiš da ti bude bolje.” Zatim je izašao.

Kad je sledeći put uspela da otvori oči, bila je noć, ali je svetlo u sobi bilo upaljeno. Iznad njenog kreveta bila je paukova mreža i u njoj veliki pauk. Bio je tačno iznad njene glave. (Ako padne, pašće mi pravo na glavu. Da je tu tata, ubio bi ga.) Lagano je ustala i pokušala da upali kasetofon. Nije radio.

*

Gde su mama i tata? Gde je Janko? Svaki dan je postavljala ta pitanja onima koji su ulazili u sobu. Neki su donosili hranu, neki lekove. Skoro ništa nisu govorili, ili bi rekli da se ništa ne brine, da će uskoro doći lekar, i da može sve njega da pita. Bila je potpuno sama, imala je potreban mir i mogla je da razmišlja o svemu i svačemu. Noga i glava gotovo je više uopšte nisu bolele, i nije osećala toliku pospanost kao prvih dana. Prvih dana boravka ovde. Gde je to “ovde”, nije i dalje mogla da shvati, i niko nije govorio ništa o odlasku kući. Na sva njena pitanja i dalje su odgovarali onim večitim: „Strpi se, biće sve u redu, još malo i bićeš potpuno zdrava.” Zašto joj roditelji ne dolaze u posetu?

„Ovde su posete zabranjene”, rekao je doktor.

„Ali, ja nemam kugu”, pobunila se.

„Takva su pravila naše institucije”.

„Onda me prebacite u neku drugu instituciju!”

„Strpi se.”

„Pa šta ovde da radim???”

„Imaš kasetofon. Odmaraj. “

„Kasetofon ne radi.”

„Ja tu ništa ne mogu. Nisam majstor za kasetofone.”

Počela je da pomišlja na bekstvo. Ako se domogne ulice, pitaće nekog gde je, zamoliće prvog ljubaznog čoveka da telefonira, pozvaće tatu da dođe po nju, sigurno nisu daleko od kuće, i njeni verovatno umiru od brige što su je u bolnici toliko zadržali. Mogla je da zamisli majku i njen izraz lica, njeno ustumarano hodanje po kući. (Znam, sad mi kupuje razna iznenađenja kojima će me u kući dočekati kad izađem. Svaki dan sprema moja omiljena jela, jer se nada da će me baš toga dana pustiti iz bolnice, a onda se uveče povuče u sobu i plače, pošto su se njene nade izjalovile.)

Nedostajala joj je njena soba. Za razliku od ove, njena je soba bila njena. Čak bi je i pospremila; možda bi i Janku dozvolila da zalepi neki svoj poster. (Dozvoliću mu. Valjda me neće odmah iznervirati čim izađem odavde. Derište jedno razmaženo. Porašće i on, pa ću da mu pričam kakvo je đubrence bio.) Zamišljala je kako ređa svoje haljine, majice i pantalone na police ormara. Ormar je bio star, i garderoba nije bila markirana, ali je svaki od tih odevnih predmeta imao svoju priču, svaki je bio značajan po nečemu, i gotovo da je mogla da oseti njihove materijale pod prstima. Smišljala je šta će s čim da kombinuje kad krene ponovo u školu. Drugarice su se čudile njenoj smelosti kojom je pravila sklad od nespojivih detalja. Da je imala papir i olovku, zapisala bi ono što je smislila, možda bi to i nacrtala. Ali u ovoj sobi gde se nalazila nije bilo ničeg, i uzalud bi tražila da joj donesu. Rekli bi joj: strpi se.

Ranac nije bio kod nje, i nije imala novaca. Htela je da pobegne, ali nije znala kako da to izvede, kako da prođe pored sveg osoblja. O trčanju nije bilo govora, za to nije imala dovoljno snage. Rešila je da više ne odbija nijedan obrok, samo da se snaga ponovo vrati u njene udove. Gledajući kroz prozor, ocenila je da se soba nalazi otprilike na četvrtom spratu. Prozori su mogli da se otvore, ali šta je to vredelo? Vrata takođe. Ali su hodnici bili puni medicinskog osoblja. Nije viđala druge pacijente, jer čim bi kročila u hodnik, neko bi je ljubazno, ali energično vratio u sobu. Kad će da se završi ova mora? Nije mogla da oceni koliko je dana prošlo. Kako je moguće da onako beznačajne povrede neće da prođu, pitala se. Ja ih više ne osećam; zašto me ne puste kući?

Zamišljala je oca kako puši na terasi i nemoćno posmatra svoju ruku, onu koja se pre neki dan otrgla kontroli. Znala je još tad da mu je žao i da nije hteo to da uradi. Reći će mu da nije htela da bude bezobrazna, i da je zapravo ćutala zato što se ne može sve objasniti, pogotovo nekom ko je ljut, ili ne razume neke stvari. Ali nema veze, jer sad imaju vremena da razgovaraju o svemu tome, ili o nečemu drugom, ako reše da se ne vraćaju na ono što je bilo.

Ispričaće mu i za nepoznatu devojčicu iz školskog dvorišta. On će opet reći – imaš li ti ruke? Reći će to zato što mu je žao da njegovu devojčicu drugi tuku, a on ne može uvek biti kraj nje da je zaštiti. Moraš da ojačaš, reći će joj. I ona će ga poslušati.

Samo da prvo izađe odavde. Takvim i sličnim mislima pokušavala je da prekrati vreme.

„Gde su moji roditelji?”, pitala je uporno one koji su ulazili. Izgleda da je jednog od njih konačno naljutila, okrenuo se sa surovim izrazom na licu. Rekao je suvo: „Tvoji roditelji ne postoje.”

„Šta pričate to? Kakve su to gluposti?”, počela je da plače, nemoćna da se izbori sa onim što joj se dešavalo.

„Htela si da ne postoje. Htela si praznu sobu. Mir. Htela si da te svi ostave na miru. Da ih zaboraviš. Eto, uskoro će ti sve te želje biti ispunjene. Njih nema, i ti ćeš ih zaboraviti. Već si ih skoro zaboravila.”

„Nije tačno, nisam ništa zaboravila. Vi ste ludi. Hoću da idem kući.”

Ova soba (ovi bezlični ljudi kojima nije pripadala, ova bolnica ili kako god se zvala samoća u kojoj se nalazila), bila je jedino mesto na svetu na kom se nije moglo ostati. A nije znala kako da se izvuče.

„Vi ste ludi. Hoću da idem kući.”

*

„Stigli smo. Petrovići su nas pretekli. Eno, kod tvojih u stanu gori svetlo.”

Ana je protrljala oči, i pogledala ga malo bolje. Bio je mrak, ali setila se da je taj čovek dolazio kod njih, samo je tad nosio uniformu. „Sećam se Vas”, rekla je.„Učili ste me kako da zapamtim dvadeset nepovezanih pojmova, stavljanjem u fioke.” „Lepo da si se toga setila”, nasmejao se. „Mislio sam da nećeš, bila si tad sasvim mala.” „Malopre sam bila jako umorna, od sunca”, pravdala se. „Zato vas nisam odmah prepoznala. Hoćete kod nas na kafu? Mama i tata se sigurno nadaju…” „Ne, moram da požurim, čekaju me kući. Vest o sudaru je sigurno već bila na televiziji, možda su se zabrinuli. Pozdravi tatu i mamu, svratiću neki drugi put.”

Izašla je iz auta i požurila u ulaz. Na zidu je onaj natpis bio prebojen belom bojom, i više se nije naziralo šta je juče tu pisalo. Mirisalo je na kafu u celom ulazu.

Na vratima ju je dočekao Janko.

„Jesi videla?”, rekao je. „Ja sam ono prebojio. Neće se niko zezati sa nama. “

Majka i otac sedeli su u kuhinji i pili kafu.


 

Jadranka Milenković, rođena 1969, u Puli, Hrvatska. Radi u Apelacionom sudu u Nišu. Osnovala je Klub „Prejaka reč“ 2004. godine, koji okuplja mlade ljude, zainteresovane za književnost, filozofiju i umetnost.

Roman „Heteros“ objavljen je u izdavačkoj kući NKC iz Niša, 2019. godine. Roman „Soba 427“ nagrađen je na Arete konkursu za knjigu godine i objavljen u izdavačkoj kući Arete iste godine. Dobitnica je nagrade „Miodrag Borisavljević“ za 2019. godinu, za priču „Strah“. Takođe, na konkursu „Tragom Nastasijevića“ za 2019. godinu, dobitnica je prve nagrade za esej „Prilog raspravi ’Spartak ili Isus’“ i druge nagrade za priču „Jedan dan“. Za rukopis priča „Najdražem kapetanu“ osvojila nagradu publike na konkursu Trećeg Trga.

Objavljivala u časopisima: „Koraci“, „Braničevo“, „Kvartal“, „Gradina“, „Bdenje“, „Akt“, „Buktinja“, „Umetnički horizont“, „Časopis Putevi“ (BiH), „Fantom slobode“ (Hrvatska),“, “Преодоление” (Rusija), „Provinca“ (Slovenija), „Fokalizator“ (Crna Gora), „Istok“, i na portalima za kulturu: P.U.L.S.E, Art-Anima, KULT, Kultiviši se, Prozaonline, Glif, Portal „Strane“, Libartes, SlovoKult, Astronaut.ba, DNK Međutim, Hyperborea-kulturna čitanka, Autostoperski vodič kroz fantastiku itd.


Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Radmilo Anđelković – Berlin i Paralija

Tena Lončarević, Zapis o tijelu

Darko Cvijetić, “Schindlerov lift” (Odlomci iz romana)

Ostavite komentar