Image default
Proza

Snežana Milojević, Tranzicija

TRANZICIJA

Mesecima nisam izašla iz sobe. Napolju je sunca sasvim dovoljno, ali ono izvan fizički je nedostupno. U rano popodne slap svetlosti ulazi u moju sobu, ali me ne dotiče. Bude tik uz mene, samo da me mami. Bezuspešno se izvijam kako bih postala deo povlašćenog kruga. Vremenom se rešenje iskristalisalo.

Toaletnim kolicima ću se dovući do praga, odbacujući se zdravom nogom. Onda ću uz pomoć štaka preskočiti prag i sesti u invalidska kolica koja su u hodniku. Odbacivaću se nekoliko metara (opet zdravom nogom) do ulaznih vrata. Tamo sunca najviše ima u središnjem delu dana.

Onda sedimo roditeljka i ja i gledamo u dvorište. Maštamo kako bi to lepo moglo da izgleda. Obe znamo da su to samo maštarije, ali redovno o tome pričamo. Volimo da mučimo sebe nemogućim, umesto da uživamo u mogućem. Ona već godinama takva, a sada i ja nepokretna bez invalidskih pomagala. Roditeljka u devedestim i ja previše stara da bih imala jasne planove za budućnost i previše mlada kako bih odustala od života.

Osim toga njeno zdravlje je stabilno. Samo ponekad pita jesam li joj ja majka ili ćerka. I da li je kod nas u kući jedna Nena ili nas ima dve – jedna je devojčica (kaže da je lepa kao san) i jedna velika, natečena i natmurena Nena. Ponekad mi priča šta je uradila velika Nena, tada sam ja neko treći kome priča o meni samoj. Kako je velika natečena i natmurena Nena kupila torbu – kolica i tako dovlači hranu s pijace. Kako je sama uradila ovo ili ono, da ne veruješ šta je sve sama uradila. Kako veliku Nenu zlostavljaju na poslu i kako je stalno zovu telefonom da je muče. Ponekad uveče vidi još ponekog u našoj sobi. Pita me ko je to. Ne mogu da joj odgovorim, jer ja to ne vidim.

U susednom dvorištu su ljudi, moje dobre drugarice iz vremena zdravlja. Tu su njihovi poslušni muževi i deca koja su svoje detinjstvo kod nas provela. Gledaju nas kao dve egzotične biljke. Nimalo ne haju što nismo u stanju da iznesemo smeće i kupimo hranu. Hodaju svojim dvorištem uzdignute glave. Strogo paze da im ne uhvatimo pogled. Onda bi morali da kažu dobar dan, možda čak pitaju kako smo. Kada su nam blizu, ponašaju se kao da smo se već dezintegrisale, kao da ne postojimo. Gledaju nekuda mimo nas. Veoma su istrajni i uvežbani u tome.

Takvo ponašanje uobičajeno je u malim mestima na jugu. Jer, ako neko zdrav i jak dozvoli da bude ulovljen pogledom nemoćna čoveka stvari se promene. Konstelacija moći se preobražava. Kako? Ulovljen pogledom može biti zamoljen da nešto pomogne. Učini kakvu neophodnuj sitnicu. Pomoć unesrećenim bližnjima bi svakako upropastila divan nedeljni ručak u dvorištu.

Nema ni raskalašne podstanarke zvane Godzila, jedne od tri sadistički nabaždarene sestre. Danas se takvo ponašanje smatra normalnim, u toku je tranzicija poimanja dobra i zla. Obećala je da će kupiti hleb kad bude ionako išla da kupi za sebe. Opšte je poznato da brine isključivo o psima lutalicama. Ljudi baš mogu da se raspadnu, tik uz nju, to nije njena tema. Mi se ipak hlebu uzalud nadamo, jer verujemo u narodnu izreku: „Ko voli životinje voli i ljude“.

Ona prati modu, sad je u modi da si oboleo od jednog strašnog virusa, pa si preživeo. Poslednji uspeh kojim se diči jeste precizno iskonstruisana vest da je isti i nju napao – a svi koji su joj bili ciljna grupa u to su poverovali. Trenutno manipuliše pučanstvom virtuelnim putem. Ni Godzile nisu kao što su bile – to je danas ozbiljna franšiza u nezamislivom broju mogućih svetova.

Nema ni đaka samozvanog humanitaraca. Moj učenik ima grupu mladih ljudi deklarativno spremnih da starijima i bolesnima izađu u susret. Ljutim se što ne dolazi, sam se ponudio da pomogne. Kaže da gostuje na lokalnoj televiziji, kako bi se pohvalio da je humanitarac. A juče je gostovao na radiju istim povodom; dan iza juče su se fotografisali za novine. Pre četiri dana lepili su plakate na kojima je upisan i broj telefona koji treba zvati kako bi se pomoć dobila.

Jednom smo u komunikaciji otišli korak napred, sa društvenih mreža prešli na oveštale kanale komunikacije – pozvala sam ga telefonom. Rekao je: „Ovo nije broj za pomoć, morate pozvati pravi broj da biste je dobili“. Pitala sam koji je broj u pitanju i dobila odgovor da je broj jasno napisan na tom plakatu. Ali ja ne mogu da hodam i vidim taj plakat (ah, da li to uopšte treba reći?!). „Onda ništa“ – glasio je odgovor.

Korak nazad – pismeno obraćanje, takođe u formi pitanja. Kad je već sve tako kako jeste, zašto nije osnovao neku organizaciju za samopromociju Narcisa? Objašnjenje: kada se konkuriše za inostrane studentske stipendije, računa se ako si bio aktivan u kakvoj humanitarnoj organizaciji. Podsećam ga da nije bio izistinski human. Podsećam ga na njegove radnje i postupke. Svaka moja reč odbija se od njega kao o tkivo robota reprogramiranog da što manje liči na čoveka. Verujem da će dobiti stipendiju, odličan je đak.

Roditeljka i ja sedimo u hodniku, sunce se proteže i raste, razlivajući se po našim licima. Blentavo se osmehujem – čini se da se od obogaljenih ljudi očekuje da budu pomalo blentavi. Kao da su povredili um, a ne telo. Ako izgledaju kao inače, to puku može delovati nadmeno. Tako kaže direktorka (velika, natečena i natmurena Nena posednuta je monstruoznim dešavanjima na poslu) pod rednim brojem deset sa nadimkom Kišna glista. Posle direktorke broj osam, koja je od milja prozvana Hanibal Lektor, po istovetnom karakteru iz čuvenog filma, činilo se da ništa gore ne može desiti. I ne može, ali može biti žanrovski isto – strava i užas.

Gledamo lepo komšijsko dvorište, svu tu decu, mlade ljude i gozbu koja traje. Iako su samo na nekoliko koraka od nas, tako su daleko. I ta deca više nisu deca, sad su ljudi. I to kakvi ljudi – visoki, lepi, šarmatni. Oni su porodica, ja sam samo bila pomoć u čuvanju nejači. Oni razmenjuju ljubav među sobom.

U kome bog boravi, kome su svi okrenuti? Babi koja je čuvar ključeva od odaja u kojima se čuva porodično bogatstvo. Ko će biti ljubimac? Zet koji služi u restoranu s ajncerom u slobodno vreme; unuk koji uredno prostire ariljski veš, ali i obavlja teže poslove na imanju? Ili onaj koji je prefinjen kao princ, retko se laća fizičkih poslova, ali je lojalan na očekivani način? Da li je to dovoljno dobro lepo i istinito da bi izazvalo ganutljivu ljubav praroditeljke?

Slika ljubavi između bližnjih je lepa, pogotovu u sunčan dan. Lepo je čistom ljubavlju voleti bližnje, pogotovu one koji su najblagodarniji i najbolji. Diktator porodične idile okružena je pažnjom. Kao da čini nešto dobro, hvaljena je i za one postupke i radnje koje drugi ne bi smeli da čine. Jer oni nisu porodično božanstvo i bili bi izvrgnuti ruglu zbog istovetnih reakcija na životne okolnosti.

Svi, sem paganske boginje, izgledaju pihtijasto i mogu ih zamisliti kao one koji olako čine sve kako bi postigli kakv cilj – dobili novac, položaj u zajednici, kakvu moć. Kako sede sklopljenih ruku robujući robovanju lažnom idolu, čuvaru ključeva tajnih odaja. Intimni centar sveta srećne porodice isijava vrelinu potpomognutu neodređenom retorikom. Sve to radi kao da čini najslavnije delo. Ko će danas biti izabran? Možda niko, ali dobiće bar utešnu nagradu.

Ili dobiti novac… Da li je takva ljubav lepa? Ružna je ako se ugađa rđavu čoveku, kažu filozofi, i na rđav način, a lepa ako se ugađa čestitu čoveku i na lep način. Ima li tu uopšte čestitih? Ko kome ugađa? Jednom mi je jedna baka rekla da sina i njegovu porodicu uvek nedeljom zove na ručak. Da nema ručka ne bi ni tada došli. U ovom slučaju bi došli i da nema ručka. Da li to onda lepo? Ili je to ipak slika robovanja određenoj strasti?

Kakav je to paganski idol s kojim su prisutni bezuslovno usaglašeni? Iako to nije izričito zabranjeno, nije poželjno gledati u stranu (ka mome dvorištu) u njenom prisustvu. To je očekivani (i isplativi) oblik lojalnosti babi od ključeva. Sunce sija. I ne znam zašto vam i dalje nasilno u priču interpoliram ideju o savršenoj ljubavi?! Sasvim je očito da bi trebalo sa helenske filozofije preći na mitologiju i otpakovati Pluta. Onda ceo kontekst postaje jasniji – ova gozba i surogat idila nije od nadahnuća, već svoje poreklo ima u praksi. Personifikacija je čežnje za materijalnim bogatstvom.

U ovoj fazi možemo govoriti već o metamorfozi poimanja boga Pluta. Govoriti o metastazama tranzicije – o činjenici da se o porodičnom božanstvu može govoriti kao o bogu podzemlja. U Hadu su tajne odaje sa porodičnim bogatstvom. Pod snopom nebeske svetlosti sasvim je vidljivo da ta pastoralna slika nije slika ljubavi. Tu nema ni ljubavi prema lepoti duše, niti prema carstvu misli, a nikako prema ideji lepote, jer ničeg nebeskog nema u toj profanoj slici izobilja.

Sudar nebeske ideje s profanom praksom stvara zrak koji se obija o slapove pritvornosti u perfektno sređenom dvorištu. Takvo prelamanje svetlosti postaje neprijatno. Moramo uzeti slamnate šešire. Dobijam onaj sa najvećim obodom. To je zato što sam preosetljiva. Mogu izgoreti lako, a treba preživeti tranziciju poimanja dobra i zla. Posle će sve biti lakše.

Dok ovo pišem Godzila ulazi u prostoriju iza kuće i počinje grohotom da se glasno smeje svojim dubokim zastrašujućim glasom. Njen štrkljavi visoki muž počinje sa čišćenjem i sređivanjem. Ako ga baš bude iritirala, doći će sa mnom da se raspravlja: Godzila je ipak Godzila, a žena u fazi bolesti, šta mu, pa, može?!

Sunce sija.


Snežana Milojević rođena je u Prokuplju gde i sada živi i radi. Doktor je filoloških nauka – srpska i komparativna književnost sa teorijom književnosti – i u skladu s tim je rezultate svojih istraživanja objavila u referentnim naučnim časopisima i zbornicima sa skupova međunarodnog karaktera.

Objavila je monografije: Meditativna proza Ive Andrića (2008), Od premudrih čula – studije o staroj srpskoj književnosti (2017) i Zakon zemlje – narativ o ženi u prozi Ive Andrića (2020). Knjiga Od premudrih čula koja sadrži studije iz stare srpske književnosti (oblasti njene doktorske disertacije), na Sjamu knjiga u Nišu 2018. godine dodeljena je prestižna nagrada Inicijal. Ova monografija je doživela i svoje drugo izdanje (2020).

Bavi se pisanjem priča i putopisa, a svoje radove objavljuje u značjnim časopisima za književnost u Srbiji, ali i zemljama bivše Jugoslavije. Objavila je knjigu priča Gradić Smejton (2011) i knjigu putopisne proze Orijentalni Mefisto i drugi putopisi (2015).


Autorka naslovne slike: Erna Paljevac

Povezani članci

Pavle Zelić – Klub ljubitelja ružnih navika

Suzana Matić, Netko treba pozvati dimjačara

Berislav Blagojević – Novogodišnja noć u Montebelu

Ostavite komentar