Image default
Proza

Vera Arsenović – Dvoje

Čovek je sedeo sam, potišten, u mislima što su se, s vremena na vreme, kidale, lomile, pa opet nastavljale, tamo gde ih je malo pre izgubio.
Osluškivao je, svaki čas. Strepeo je, da će baš sad doći da je nose, sad, kad bi hteo da joj kaže najviše. Zašto da ne? Reći će joj da je voli, ionako to nikad nije rekao. Mislio je ponekad, ali je odustajao pri pomisli na njen škriputav, suviše glasan smeh. Znao je da bi se nasmejala, narugala i zato je ćutao.

Pokušavao je da se seti, gde i kako su se prvo sreli.

Suviše često je o tome mislio. Uvek nešto dodavao ili oduzimao, i zato su mu ta sećanja uvek ispadala drukčija. Hteo je da to bude po nekom lepom danu, u parku (to je najviše odgovaralo njegovoj predstavi o poznanstvu). Ili je, možda, na nekom još lepšem mestu? Tako obično biva.

Znao je on kako se ljudi upoznaju, pretpostavljao je šta se tom prilikom govori i želeo da tako bude i s njim.

Zato su ta sećanja i bila, uvek, različita. Preživljavao ih je često i ponekad nije znao šta je od toga stvarnost a šta san.

Jedno je sasvim sigurno hteo da zaboravi – da je našao u jednoj prljavoj krčmi, ispunjenoj dimom i oporim mirisima, neurednih gostiju što su pokušavali, da tu, na tom mestu, žive nekakav svoj život, kako su sami imali običaj da govore (kao da drugi ljudi žive „tuđi“ život i kao da je tu jedino moguće biti „svoj“).

Bilo je to odmah iza rata. Oboje izmučeni. Sedeli su ceo dan, a kada se ona uveče spremala da pođe, povela je i njega. Polukružnim stepeništem došli su do uskog, mračnog hodnika. Dužinom hodnika, sa obe strane, nalazile su se uboge i malene kabine, nalik na brodske. Otvorila je oguljena vrata i propustila ga. Iz sobe je izbio kiselkast miris. Bila je to mešavina rakije i obične kolonjske vode.

Čovek se našao u gomili čudnih dronjaka. Sa svih strana visile su haljine, pohabane, buđave, polutrule. Na njima su se sijale iskrzane perle, izbledele pantljike, pocepane čipke. Žena se smejala čudnim, prozuklim smehom, smehom žena što su mnogo videle i još više patile. Pričala mu je, kako je pre rata studirala u Francuskoj. Onda je došao rat i sve je propalo. Nije objašnjavala, samo je tako rekla: sve je propalo. Popila je još malo rakije i ućutala.

Čovek, onako malen, još više se savio i ćutao. Tu noć je prenoćio na poderanoj dunji, na podu, pored kreveta. Sutradan se vratio noseći oskudnu zaradu. Činilo im se da će biti manje teško ako udruže svoje samoće.

Danju je šio dušeke. Išao je „po kućama“. Uveče se vraćao umoran i prašnjav. Vrata su ponekad bila zaključana i on je čekao. Sedeo je satima u dvorištu, naslonjene glave na ram preko koga je šio i ćutao. Komšiluka nisu imali. Samo je ona, ponekad, dok je nesigurnom rukom otključavala vrata, docnije no obično, svakome govorila: „Dobro veče, gospodine“. Ljudi su u nedoumici zastajali, pa onda promicali, što pre, svako iza svojih vrata. Bilo je to vreme, kad niko nije želeo, da se ono „gospodine“ odnosi na njega.

U dokolici su se ispredale razne priče. Neki su govorili da je gospođa M. špijun, drugi da je čuvena igračica koja se povukla „iz sveta“ (bilo je u njenom hodu i držanju nečeg gracioznog, uprkos bedi što je pritisla). Žena je znala za te priče, godila joj je tajanstvenost i nije se trudila da opovrgne glasine. Izlazila je ponekad u hodnik u crvenom, atlasnom „šlafroku“, kose puštene niz leđa (ličila je tad na rashodovanu lutku) i pričala, okupljenim ženama: – Neću da se venčam. Nije ona za mene. Hoću ja svoju slobodu, svoj sam gospodar. Razumete li vi šta je to?

Žene, neuke, nedavno doseljene u grad, slušale su je nemo. Za trenutak bi joj pozavidele na njenoj apsurdnoj slobodi, a onda se razilazile po sobama, u još dubljem uverenju da one nikada neće živeti „kao svet“.

Gospođa M. je iza zatvorenih vrata nastavljala svoju priču. Sedala bi na visoki krevet, i pričala o svetlostima pozornice, o publici što je na rukama nosila, o sinu koga je rodila sa pravim plemićem. Umorna i iscrpljena, padala je po krevetu, da bi ujutru ponovo probuđena, nastavila da živi svoj san o životu.

Ne zna se kad je počela da se svađa sa svojim novim prijateljem. Tek, iz sobe su se sve češće čuli promukli, škriputavi glasovi. Možda je to počelo onog dana, kad mu je prvi put rekla: „Dođi“. Ležala je polunaga, i njeno mršavo telo izgledalo je sablasno između komada dotrajalog, bledozelenog brokata. Čoveku se učinilo da nije dobro čuo. Progutao je pljuvačku. Približavao se nesigurno i nespretno. Žena ga je čekala, bestidno i željno. Hrabrila ga je nekim suludastim rečima. Dosad su samo pili zajedno. Godilo mu je drugovanje sa gospođom M. I samo je ponekad o njoj mislio kao o ženi. Želeo je, ali nevičan udvaranjima, bojao se poruge pa se povlačio.

Tad, pred ostvarenjem, želja je splasla, izgubila se, kao da je nikad nije ni bilo. A ona, očito ne znajući šta se s njim tog trenutka dešava, pružala mu je ruke, hrabrila ga još mahnitije, dok je on ćutao.

Kroz svest su mu prolazila oskudna iskustva. U trenutku se setio Mile. Voleo je dugo. Mislio je da se ženi, čim se oslobodi. Učio je zanat kod njenog oca. Prebirali su vunu u nekoj staroj šupi. Mila ga je, s vremena na vreme, pogledala. Ćutao je. Povremeno mu je ponestajalo daha. Posle se Mila okrenula i otkopčala bluzu. Voleli su se na prašnjavoj vuni, kratko i željno. Tako je saznao, da je pre njega bila sa kalfom Jeftom, a možda i još s nekim? Nikad nije saznao. Plakao je posle svega i Mila nije mogla da shvati šta mu je. Dok je stajao kraj kreveta gospođe M. i dok su se njene mršave noge, kao dve motke klatile, tražeći u njegovim očima želju, čovek je s očajanjem pomislio: Zašto uvek tako?

A njen glas je brujao, čudan, izmenjen: – Rodiću ti sedmoro dece. Sedam sinova, čuješ li? Sedam…

Onda smeh, pa ponovo onaj isti glas, za nijansu nežniji i topliji: sedam.

Čovek je bio pokunjen i nem.Znao je, već tada, da sinova neće biti, ni kćeri. Puštao je razularenoj ženi da se kikoće, da viče u svojoj obesti. Žena se čula još neko vreme, posle se, malaksala i prazna, zagnjurila u jastuk i zaspala. Sanjala je sina. Stresla se od uzbuđenja, prodrmala čoveka i rekla „Sedam“. A on sanjiv i trom, zgranuto je pogledao i rekao: Kad? Ona se našla u neprilici. Posle te večeri sinove nije više pominjala, ni kćeri.

Sad sedi pored nje i hteo bi da joj obeća nerođene sinove, samo da je to moguće.

Ostavila ga je iznenada, nepripremljenog. Mnoge stvari joj nije rekao. Nije ni primetio, kako kopni i kako se vraća, sve češće, tamo odakle je počela. Kao da je predosećala kraj. Pričala mu je sve češće o Mišelu, studentu sa Loare, što je ostavio na jednoj pariskoj mansardi, o danima kad je u jednom trećerazrednom baru igrala za bednu večeru. U njemu se , za vreme tih priča, smenjivao bes, ljubomora, bes i samosažaljenje. Mumlao je:
– Sada te ja hranim.

Žena, odavno navikla na uvrede, nije odgovarala.

Ponekad se onako malen, šepurio pred njom. Vraćao se u svoju, besmislenu i jalovu mladost. Izmišljao razne priče i kao da je hteo što više bola da joj nanese, prkosio otužnim detaljima. Ona ga je slušala ravnodušno, bez ljutnje.

Sad je gleda sa žalošću. Kad bi samo još jednom mogao da je probudi, ne bi prkosio, ne bi se ljutio za neoprane košulje, ni za jelo. Vodio bi je svuda. Svojoj bi sestri rekao da ona nije protuva. Oči mu se, u trenutku zasjaše, pomisli: venčao bi je. Dirnula ga je ta misao i pred tolikom navalom osećanja, iznenadnih osećanja – on je sve sam sebi oprostio. Zahvatila ga je najednom, neka dotle nepoznata radost i kad su ljudi zazvonili na vrata, on se osetio gotovo srećan, verujući da mu je i gospođa M. pre davno, u nekom drugom vremenu, dok je još bila živa – oprostila sve.


Vera Arsenović: Rođena u Sremskoj Mitrovici, diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu. Obavljivala u časopisima. Radi i živi u Beogradu.


Autor naslovne fotografije: Nathan Walker

Ovaj članak je objavljen u martu 2012, u okviru temata Ecce Femme.

Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza

Povezani članci

Dušan Gojkov – Kako je počeo rat

Ivana Dimitrijević – Uškopljene duše

Radmilo Anđelković – Berlin i Paralija

Ostavite komentar