Image default
Intervju

Nikola Teofilović – Bez igre, život teško može da nosi u sebi radost

Razgovor sa Nikolom Teofilovićem vodila Marijana Nikolajević

 

Nedavno je izašla vaša knjiga kratkih priča Jeste li čitali Zaratustru u orginalu. Možete li nam reći nešto o tome kako je govorio Zaratustra u originalu? Zapravo, kako je to pisati Zaratustru u orginalu?

 Danas ništa nije originalno. Originalno je ono što je stvoreno, a ne ono što se proizvodi u serijama. Otud treba čitati u originalu. To nema veze sa nekim stranim jezikom već sa veštinom čitanja koja je zaboravljena, a nekad je predstavljala polaznu tačku u obrazovanju. Ta veština se nazivala hermenautika.

 

Pored neobičnog naslova knjige, neobično je i to da je izašla u 333 primeraka. Otkud baš taj broj?

 To je pitanje za mog izdavača Đorđa Savića.

 

U samom naslovu, sasvim je jasna aluzija na Ničea, a u istoimenoj priči on je jedan od protagonista. „Mladost nam prolazi u besmislu, tražimo a ne nalazimo”, kaže Niče u vašoj priči. Šta je to za čim traga savremeni čovek, i da li je Zaratustra zapravo Godo?

Godo i Zaratustra ne menjaju svoje značenje u ovoj knjizi, preuzeti su iz istorije književnosti kakvi jesu. Što se tiče termina “savremeni čovek”, ja ga ne bih upotrebljavao, jer ti opšti pojmovi tipa čovečanstvo, sreća, pravda, dobro, zlo, savremeni čovek, više ništa ne znače. Knjiga se obraća pojedincu i samo pojedincu.

 

Vaše priče se, uslovno, mogu podeliti u tri tematsko-stilske celine. Prve bi bile o priči i pričanju, druge koje za uzor imaju Beketa, a treće su kafkijansko-orvelovske. Zajednički objedinitelj je satira koja provejava iz svake od njih. Pored navedenih, koje biste ostale književne uzore okarakterisali kao svoje?

Postoji nešto univerzalno što objedinjuje sve velike umetnike kroz različita vremena, kao da ih je pisala jedna ista duša. Uzor treba da bude upravo povezanost sa tom jednom dušom koja stvara otkako postoji svet.

 

Na samom početku knjige stoji „Umesto priče došla je komunikacija”. Dakle, komunikacija potire priču, ali i u komunikaciji može biti utkana priča. Na primer, u prvoj priči Syd&Sue, u komunikaciji istoimenih protagonista priče, gde Syd, „debeljko koji mašta o gladi razmenjuje ugojene misli” traga za pričom, pravom pričom koja mu je sve vreme bila ispred nosa. A tako i u drugim vašim pričama, usled komunikacije, junaci tragaju, a ne nalaze u ovom vremenu komfora. Šta je to što valja biti nađeno da bi savremeni čovek zadržao i priču i komunikaciju, a i jedno u drugom?

Pripovesti nestaju, to jest da svaka sledeća generacija više ne priča priče nego samo komunicira. To je orvelovski novogovor, koji ne podrazumeva siromaštvo u znakovima već u značenju. Jedna reč za jedno značenje, ukidanje sinonimije, a značenje koje se ne uklapa u odbranu vlasti i sistema biće ukinute. Teži se ka tome da komuniciramo mumlanjem, što kraćim rečima, a ne da pričamo priče.

 

U priči Polly, poigravate se sa čitaocem do sasvim neočekivanog kraja gde je omiljeni profesor filozofije, zapravo, papagaj kojega je pojela mačka. A samim tim se i metafora ostvaruje. Sasvim je jasna kritika etiketiranog sloja i soja. Takođe, u priči Bez izbora, u pitanju je igra reči i kritika društva. Možete li nam reći nešto više o tome?

Papagaji se odavno najviše cene. Danas su oni zauzeli medije, diktiraju kulturne i subkulturne obrasce, rukovode političkim dešavanjima. To više nije domanovićevska satira već činjenično stanje. To što papagaji izgledaju kao ljudska bića samo je društvena mimikrija. Kako onda izbori mogu bilo šta da promene? Glasamo samo za raznorodne vrste papiga.

 

S druge strane, sasvim različita je priča Đul Zulejha, jedna od najpoetičnijih priča u samoj zbirci. Koja bi zajednička nit bila ovoj priči sa samom zbirkom, šta ih to spaja?

Ova priča je napisana pre nego što je nesrećna Anđelina Džoli snimala svoj film o ratu u Bosni, pokreće iste teme, radnja je slična ali nije infantilna kao u pomenutom filmu već ponire u dubinu.

 

Posebno je interesantan junak Lirski subjekat u priči Prokleta ćuprija. Otkud baš Lirski subjekat kao glavni junak i to u priči?

Lirski subjekt je prvo lice srpske književnosti koje je potpuno okovano andrićevskim gnomama. Ne postiže svoj autentični izraz jer ne može da se oslobodi, čak ni u stanju kome, travničkog nobelovca. Srpska misao je ostala zarobljena u Prokletoj avliji, i prosto ne mogu da verujem da niko nije primetio pogubnost tolike idolatrije prema jednom čoveku. Ovde nije u pitanju Andrić, već oni koji su od njega napravili svetu kravu, metafizicki poltroni, filosofski invalidi kakvih je pregršt na terenu srpskog jezika. Možemo da se vratimo na priču o papagajima koji ponavljaju Andrićeve mantre kao Sveto Pismo i to onda predstavljaju kao visoku kulturu.

 

Pored pisanja, Vi ste i muzičar, pa i glumac u Drtle-frkle za Srbiju, kao i jedan osnivač navedene radio-emisije. Nažalost, emisija se više ne emituje. Možete li čitaocima Libartesa da kažete nešto više o toj emisiji i vašem iskustvu?

Drtle Frtle je neprofitabilna organizacija koja je htela nešto da kaže, a ne da zaradi. Ali džaba akcije ako nema reakcije. Radio/pozorište je nepotrebno, suvišno i ne donosi nikakav profit. Mesto mu je u muzeju kulturnih fenomena koji su zaboravljeni.

 

Budući da je aktuelni temat Libartesa posvećen igri, možete li nam reći nešto o tome? Šta je, po Vama, igra?

 Igra je ono što pruža osećanje slobode u ovom životu. Onaj ko poznaje savršeno pravila igre može sebi da stvori prostor izvan tih pravila i bude slobodan. Bez igre, život teško može da nosi u sebi radost. Preozbiljno shvatanje sebe i sveta oko sebe vodi nas direktno u depresiju i u suicid.


Nikola Teofilović, rođen 1977. u Kragujevcu, objavljivao po časopisima i zbornicima, od 1997. do 2003. Na čelu Radio pozorišta “Drtle Frtle” za Srbiju.Za knjigu “Jeste li čitali Zaratustru u originalu” je 2012.dobio nagradu “Čučkova knjiga” za najbolje debitansko književno ostvarenje na srpskom govornom području u Republici Srpskoj, Han Pijesak.


Pročitajte ostale tekstove ovih autora:
Nikola Teofilović:
Nikola Teofilović – Đul Zulejha (Libartes amatoria mart 2013)
Romanes eunt domus, Credo quia Brajanum (Smešni Libartes, oktobar 2014)
Marijana Nikolajević:
Marijana Nikolajević – Rat tangama (februar 2011)
Pripovedačka otmenost Ljubice Arsić (april 2011)
Marijana Nikolajević – Sati (septembar 2011)
Razgovor sa Adrijanom Zaharijević (Ecce Femme, mart 2012)
Žena se ne rađa kao žena, već to postaje (Ecce Femme, mart 2012)
Metalibartesov razgovor (Apokalipsa (malo)sutra, decembar 2012)

Ovaj članak je objavljen u avgustu 2012, u okviru temata Igraj, igraj, igraj.

Pročitajte sve razgovore koji su objavljeni u rubrici Intervju.

Možda će vas zanimati i:

Aleksandar Šurbatović – Apokalipsa je stalno stanje stvari

Povezani članci

Vesna Trijić – Pol ne bi trebalo da bude ni prepreka ni prednost

Ala Tatarenko – Knjige koje nas vole dopuštaju nam da im priđemo

Ljuma Penov: Još kao bebu su me budili filmovi koje su gledali moji roditelji

Ostavite komentar