Image default
Reč i misao

Signalizam i Marina Abramović

Piše: Miroljub Todorović

Svoj rad u novoj umetničkoj praksi naša istaknuta umetnica Marina Abramović započela je u signalizmu. Kao što sam to više puta isticao1Miroljub Todorović, „Tokovi signalizma“, u katalogu „Signalizam“, Galerija suvremene umjetnosti, Zagreb, 1974. Isto u časopisu „Koraci“ broj 1-2, Kragujevac, 1976, str. 8, kao i u knjizi „Signalizam“, Gradina, Niš, 1979, str. 30 i 33. Vidi i polemički tekst „Birokratija i avangarda“, Književna reč, broj 210, 10. 5. 1983. Isto u mojoj knjizi „Štep za šumindere“ (Ko im štrika creva), „Arion“, Zemun, 1984, str. 47-52., ona u ovom neoavangardnom stvaralačkom pokretu učestvuje gotovo od samog početka: član je redakcije Internacionalne revije  Signal, zastupljena je u antologijama i izlaže na izložbama signalizma.2Pogledati i intervju „Stoleće signalizma“ u mojoj knjizi „Tokovi neoavangarde“, Nolit, Beograd, 2004, str. 114-115. 2) Radovi Marine Abramović mogu se naći u svim brojevima prve serije Internacionalne revije „Signal“ (od 1 do 8-9, 1970 – 1973). Zastupljena je u antologijama „Signalistička poezija“, Uj Symposion, Novi Sad, 1971, i „Konkretna, vizuelna i signalistička poezija“, Delo, Beograd, 1975; izlagala je na izložbama signalizma: „Poesia signalista Jugoslava“, Galeria Tool, Milano, 1971, „Signalizam“, Galerija suvremene umjetnosti, Zagreb, 1974, „Signalizam“, Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd, 1975 i „Signalizam 81“, KPZ, Odžaci, 1981.

U naš pokret Marina je ušla početkom 1970. godine, zainteresovana, kako sama kaže, za moja verbalno-vizuelna istraživanja i stvaralački rad pomoću kompjutera. U svom obimnom, pomalo ispovednom pismu od devet gusto ispisanih strana velikog A4 formata, koje mi je uputila iz Zagreba s proleća 1971. godine, gde se nalazila na postdiplomskim studijama u radionici Krste Hegedušića, Marina će opisati učešće u signalističkom pokretu i izneti i obrazložiti svoje stavove vezane za kreativno delovanje, ideje i likovnu poetiku signalizma. Iskoristiću ovu priliku da iznesem šire izvode iz tog pisma3Vidi publikaciju: Miroljub Todorović „Iz signalističkog dokumentacionog centra 1“, Signal, Beograd 1999, bibliofilsko izdanje u sedam primerka. U toj publikaciji nalaze se fotokopije pisama: Marine Abramović, Ljubiše Jocića, Slavka Matkovića, Zorana Popovića, Petera Urbana, Julijana Kornhauzera i drugih. Po jedan primerak ove publikacije mogu se naći u Narodnoj biblioteci Srbije, u Biblioteci Srpske akademije nauka i umetnosti (PB 19 posebna biblioteka Miroljuba Todorovića), u Univerzitetskoj biblioteci ”Svetozar Marković” (Signalizam PB 27), i u Biblioteci Matice srpske. Na pismo Marine Abramović iz ove publikacije kratko će se osvrnuti Zvonko Sarić u svom eseju „Intertekstualnost u signalizmu i neke postavke signalističkog romana“, („Signal“, broj 22-23-24, 2001-2002, str. 41), ističući njeno razmišljanje o raznovrsnim mogućnostima „igre sa slovima“, kao i o pronalaženju i stvaranju sve većeg broja relacija između onog što slika i slovnih struktura. Prikazujući publikaciju „Iz signalističkog dokumentacionog centra 1“, Dobrica Kamperelić povodom Marininog pisma posebno će u njenim promišljanjima uočiti i naglasiti promenu u umetničkim stavovima i radu koje ova umetnica doživljava prihvatajući signalizam i „dosege savremene umetnosti na signalistički način“. (Dobrica Kamperelić: „Začeci virusa signalizma – simptomi i sindromi“, Književnost, 7-8-9, 2001, str. 720-722. Isto u separatu „Signalistička utopija“, Signal, Beograd, 2002.), kako bih potvrdio, i rečima same umetnice, ono što sam istakao na početku ovog teksta i izbegao sve, eventualne, nesporazume.

Dakle, Marina piše:

„(…) Moraš pročitati ovo pismo do kraja i bez obzira na tvoju ljutnju, jer ovo što ću ti napisati je moje najiskrenije razmišljanje o svemu što je u vezi sa SIGNALOM.

Ti si mi još u samom početku prebacivao da se dovoljno ne angažujem u radu i da to što radim ne radim profesionalno, niti se dovoljno konstantno bavim problemom slova kao poruke. I ja sa svoje strane mogu samo sve to da potvrdim i da priznam tačnost tvojih optužbi. Ali nije se to dešavalo samo sa mnom nego i sa Zoranom, Nešom, Tamarom.

Ja sam tebe upoznala jer me je zainteresovala tvoja knjiga “Kiberno” i da bi mi pomogao oko mog diplomskog rada. Kasnije si mi predložio da radim sa tobom u časopisu i da počnem da pravim slova, sa kojima si se ti već mnogo ranije susreo – počev od klasičnih pesama, sve više ih sintetišući do SIGNALA. Tebi to nije bilo strano, ti si jednostavno sav bio u tome, bio ti je sasvim jasan put kojim treba da se sve to razvija, došao si već do ideje o svom časopisu kada smo razgovarali da treba da se osnuje jedna grupa.

S druge strane ja od kako znam za sebe slikam, i sve vidim kroz boju i formu, moj odlazak na akademiju, i sada postdiplomske studije kod Hegedušića su samo jedan od stepenika ka mom konačnom sazrevanju. Međutim poslednjih godina počela sam da razmišljam ne samo o slici kao jedinoj mogućnosti izražavanja, već i o drugim sasvim (…) sredstvima. Zainteresovali su me kompjuteri, kinetika, plastična masa, ambijenti, signalizam. Ali, u svemu tome sam se vraćala na svoje najsigurnije tlo, na slikarstvo (Sećaš li se da si i ti hteo da slikaš, da praviš objekte?).

I sve to što sam napravila za naš prvi broj časopisa bilo je neodređeno, bez neke jasne predstave o ideji (jer je nisam ni imala). Opet ponavljam da si ti u tome siguran, kao ja u slikarstvu, i da je i jednom i drugom vrlo težak, ali ne i nemoguć, prelazak. Sem toga, ti si vršio stalni pritisak: raditi, raditi, raditi. Ja sam, možda, od onih tvrdoglavih Crnogoraca koji jednostavno ne trpe nikakav pritisak i nisam mogla. Ali kad sam došla u Zagreb, desilo se nešto neočekivano, desilo se čudo!!!

Prvo, na mene je izuzetno dobro delovala promena sredine (…) Počela sam bez bilo kakvog u početku određenog cilja da se igram sa slovima (tako sam napravila one čestitke za Novu godinu). Onda sam počela da o njima razmišljam, sve više i više i da pronalazim frapantne stvari – foneme najvažnije: vezu između mene i slova i mog slikarstva. Bez te veze ja ne bih ništa mogla da napravim, ili, ako bih i pravila, to ne bi bilo ono pravo, ono zaista moje. I počela sam sa radom. Veruj mi, Miroljube, da sad istim tempom radim za SIGNAL kao i slike – jer za mene je sada prestala da postoji razlika. Otkrio mi se jedan divni novi svet, o kome si mi ti samo pričao, a ja te nisam dovoljno razumela, svet značenja, oslobođen preopterećenosti reči, priče – pojavila se jedna fluidna masa slova, koju sam ja mogla sasvim slobodno po svojim principima uobličavati. U stvari, hoću da ti zahvalim. Hvala ti – jer tek sad osećam šta znači znak, ali ti odmah kažem da ranije to i nisam mogla znati jer sam morala jedan proces da prođem, koji uostalom i nije tako dugo trajao da bih došla dokle sam sada došla. Bez (…) kolaža, lepljenja slova iz novina, reč čista, jasna moja poruka ljudima!

Došla sam do najrazličitijih otkrića.
I     Evo veze o kojoj sam ti govorila između slike–poruke i slova–poruke.

Ova slika se zove:
Oblak i njegova projekcija

Ovo je B i njegova projekcija

II     Kada bilo koje slovo ulazi u jedan određen prostor (kvadrat) onda ono gubi formu i postaje samo projekcija – odnos prave stvari, na istoj teoriji ja pravim oblake. Pravi su oblaci u slobodnom prostoru, u kosmosu, oni su samo odraz stvari.

III     Linija povezivanja i deljenja u isto vreme je i granica našeg neba i kosmosa.

Kao što vidiš, počela sam da razmišljam na istovetan način kao i kad slikam – i odjednom vidim da su magičnosti slova neiscrpljive i da se tek sada sa mnom u tom smislu može računati.“

Dalje, u svom pismu, Marina Abramović kaže kako je u Zagrebu pronašla radionicu za ispisivanje i izrezivanje slova na raznobojnim pločama od plastike. Te mogućnosti materijalizovanja slovnih struktura su je oduševile, pa je, kako ističe, napravila preko 200 crteža, od kojih će izabrati 10 najboljih i izvesti ih u plastici.

U pismu se Marina žali na teškoće, koje ona i Zoran Popović, koji je u to vreme takođe bio u Zagrebu, imaju oko distribucije Internacionalne revije „Signal“ u tom gradu. Istovremeno me obaveštava o uspostavljanju kontakata, preko „Signala“ sa dr Skrajnerom, direktorom Nove galerije u Gracu, „koji je vrlo zainteresovan da mu se pošalje i drugi broj – i pominjao mi je mogućnost izlaganja u Gracu“. Isto tako i sa Lujzom Tarp, direktorom galerije Karboneze u Bolonji, i Željkom Koščevićem, o mogućnosti izlaganja u galeriji Studentskog centra u Zagrebu.

Na kraju pisma Marina kaže kako je napisala scenario za „Signalistički crtani film“, koji će finansirati „Zagreb film“, i na kome sada intenzivno rade Zoran Popović i zagrebački umetnik Darko Šnajder.

Marina Abramović i Miroljub Todorović, 1970.

„Film će biti dugačak oko 65 sekundi – piše Marina – i biće u boji. Sada radimo i dan i noć jer treba oko 350 crteža nacrtati na providnim folijama. Montažni sto se nalazi kod mene u sobi, tu i jedemo!, spavamo – oduševljeni smo jer film za SIGNALIZAM ima još i pokret u sebi kao novi kvalitet! Bilo bi dobro da dođeš na dan-dva ako možeš. Do juna će biti snimljen i onda ga možeš videti – u planu su bar još dva filma! Već dugo sam želela da ti napišem jedno ovakvo pismo, jer kad smo se poslednji put videli nismo se dovoljno razumeli, možda smo krivi obadvoje, ali ovako preko pisma nekako mi je lakše da ti sve kažem. Miroljube, ja mislim da postajem pravi SIGNALISTA. Evo šaljem ti nekoliko stvari, ako hoćeš još piši mi, molim te, i šta misliš o ovim ja mislim da se dosta razlikuju od onih prvih, jer su ovi proizvod jednog stvarnog rada i razmišljanja.“ (…)4 Sva podvlačenja i istaknuta, krupna slova u tekstu (pismu) su Marinina.

Pored Ljubiše Jocića, koji je još polovinom sedamdesetih pisao o bodi artu Marine Abramović5Ljubiša Jocić, „Signalistička umetnost tela“, Književna reč, broj 47, 20. 12. 1975, str. 6. Isto u knjizi „Ogledi o signalizmu“, Miroslav, Zemun, 1994, str. 21 – 26., jedno od najznačajnijih tumačenja i analiza njenih ranih vizuelnih radova, i njenog učešća u signalizmu, dao je Zoran Markuš. U eseju „Signalističko slikarstvo“,6 Zoran Markuš: „Signalističko slikarstvo“, Književnost, broj 1-2, 1989, str. 195-2001. ovaj istaknuti istoričar umetnosti i likovni kritičar, veoma je precizno i jasno ukazao na kreativne izvore i njihovu pokretačku, inspirativnu osnovu u prvoj, signalističkoj fazi neoavangardne aktivnosti naše umetnice. Za radove Marine Abramović, objavljene u prvom broju Internacionalne revije „Signal“: A i Dim, Zoran Markuš će ustvrditi da su od „antologijskog značenja za signalističko slikarstvo“. Slovo A, u istoimenom radu smešteno je „u središte kovitlaca koji unutrašnjim tenzijama, širenjem i skupljanjem sugeriše beskonačnost kretanja“, dok Dim, prema ovom likovnom kritičaru, ima u svojoj osnovi „suprematističku površinu“.7Zoran Markuš: „Signalističko slikarstvo“, Književnost, broj 1-2, 1989,, str. 198.

Pojam „signalističko slikarstvo“ Markuš je, kako sam ističe, preuzeo od Vlade Stojiljkovića, čiji je tekst „Skica broj jedan – o putevima do signalističkog slikarstva“,8Vlada Stojiljković: „Skica broj jedan – o putevima do signalističkog slikarstva“, Koraci, broj 1-2, 1976, str. 30-32. prema njegovim rečima „od neprocenjivog značaja za razumevanje i tumačenje likovnih rezultata u signalizmu“. Pored Marine Abramović, Markuš će se osvrnuti još i na vizuelne kompozicije Neše Paripovića, Tamare Janković i Zorana Popovića, objavljene u „Signalu“, zaključivši da njihova dela, nastala u okviru pokreta, prikazujući znakove, ne samo kao semantičke signale, već i kao ikonografske elemente sa naglašenom grafičkom formom, „obogaćuju signalizam“.9Zoran Markuš: „Signalističko slikarstvo“, str. 199.

Potkrepljujući ove svoje tvrdnje, Zoran Markuš će izreći još i ovo: „Ima li jačih dokaza za pripadnost avangardnom pokretu od samih dela, javnih nastupa i pisanih izvora? Dodamo li tome da su Marina Abramović i Zoran Popović bili članovi prve redakcije ‘Signala’, glasila signalizma, njihov odnos prema pokretu nije slučajan, ili saputnički, već pokretački i tvorački“.10 Zoran Markuš, Isto, str. 197.

U istom eseju Markuš će se kritički oštro osvrnuti i na izložbu „Nova umetnost u Srbiji 1970 – 1980“ u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu11Povodom izložbe „Nova umetnost u Srbiji 1970 – 1980, pojedinci – grupe – pojave“, MSU, Beograd, april 1983 i sam sam svojevremeno reagovao oštrim polemičkim tekstom u „Književnoj reči“. U tom tekstu ukazao sam na prećutkivanje i izostavljanje signalizma u zbivanjima na jugoslovenskoj neoavangardnoj umetničkoj sceni tokom sedamdesetih godina i posebno na pokušaj nekih istoričara umetnosti okupljenih oko Muzeja savremene umetnosti i SKC-a u Beogradu da uz pomoć netačnih, lažnih tvrdnji i falsifikata pokažu kako Beograd i Srbija nisu prvi nosioci nove umetnosti u Jugoslaviji, već neki drugi gradovi i sredine. Da bi se to tvrdilo, naravno, morao je biti zaobiđen i prećutan signalizam. (Miroljub Todorović: „Birokratija i avangarda“ Književna reč broj 210, 10. 5. 1983. Isto u mojoj knjizi „Štep za šumindere“ (Ko im štrika creva), „Arion“, Zemun, 1984, str. 47-52. sa koje je izostavljen signalizam:
„Obuhvatajući pojedince, grupe i pojave nastale u tom razdoblju – kaže Markuš – izložba ignoriše signalizam, mada je on snažno nadahnuo subotičku grupu Bosch + Bosch , a u njegovom krilu odvija se i početni proces dezintegracije od tradicionalnog iskustva vodećih umetnika ‘prve generacije okupljenih oko galerije SKC’ (Marina Abramović, Zoran Popović i Neša Paripović). Kada su uklonjeni temelji – ustvrdiće ovaj istoričar umetnosti – neobazrivo je izveden zaključak o retardiranoj svesti beogradske umetnosti i njenoj inferiornosti prema pojavama koje se paralelno odvijaju u manjim kulturnim sredinama.“12Zoran Markuš: „Signalističko slikarstvo“, Književnost 1-2, 1989, str. 197.

Književni teoretičari i istraživači signalizma, Živan Živković i Milivoje Pavlović, u svojim doktorskim disertacijama, i kasnije objavljenim studijama, takođe daju istaknuto mesto Marini Abramović u prvoj fazi razvoja ovog našeg stvaralačkog pokreta.

U vizuelnim kompozicijama Marine Abramović, koja je sedamdesetih godina pripadala signalizmu, i objavila svoje radove u prvim brojevima ’Signala’, ističe Pavlović, stapanje jezičkog i likovnog daje izuzetne poetske učinke i „grafizme sa snažnom metaforičkom funkcijom“.13 Milivoje Pavlović: „Avangarda, neoavangarda i signalizam“, Prosveta, Beograd, 2002, str. 307-309.

Za ove kritičare, istraživače i tumače prelomnih momenata u našoj književnosti i umetnosti krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, rani radovi Marine Abramović, ostvareni u signalizmu, kao i njena promišljanja, nove ideje i angažman u Internacionalnoj reviji „Signal“, dali su nesumnjiv doprinos i kvalitet, ne samo signalističkom pokretu, već i srpskoj i jugoslovenskoj neoavangardi (novoj umetničkoj praksi) u celini.


Miroljub Todorović: rođen 1940. godine. Osnivač i teoretičar srpskog (jugoslovenskog) neoavangardnog stvaralačkog pokretasignalizam. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1963. godine. Kao član redakcije studentskog lista za kulturu Vidici učestvovao je u studentskoj pobuni 1968. Tada je njegova pesma „Koračnica crvenog univerziteta“ umnožena u više hiljada primeraka i aklamacijom na studentskom zboru u zgradi Filozofskog fakulteta prihvaćena kao himna Beogradskog univerziteta. Godine 1969. je osnovao neoavangardni književno-umetnički pokret signalizam, a sledeće godine je pokrenuo Internacionalnu reviju Signal. Radio je kao novinar, profesor u srednjoj školi, sekretar redakcije, urednik časopisa i savetnik za međurepubličku i međunarodnu kulturnu saradnju u Ministarstvu kulture Republike Srbije. Godine 1982. je otišao u penziju i u potpunosti se posvetio književnom i umetničkom radu. Poezija, eseji i intermedijalni radovi Miroljuba Todorovića objavljivani su na više jezika u antologijama, zbornicima, katalozima, listovima i časopisima u Evropi, Severnoj i Južnoj Americi, Australiji, Južnoj Koreji i Japanu. Kao umetnik, imao je dvanaest samostalnih izložbi i izlagao je na preko šest stotina kolektivnih međunarodnih izložbi crteža, kolaža, vizuelne poezije, mejl-arta i konceptualne umetnosti. Zastupljen je u biografskom leksikonu Srbi koji su obeležili XX vek (pet stotina ličnosti), Serbs who marked the 20th Century (five hundred persons), Beograd, 2006

Objavljeni radovi: Knjige poezije: Planeta (1965), Signal (1970), Kyberno (1970) Putovanje u Zvezdaliju (1971), Svinja je odličan plivač (1971), Stepenište (1971), Poklon-paket (1972), Naravno mleko plamen pčela (1972), Trideset signalističkih pesama (1973), Gejak glanca guljarke (1974), Telezur za trakanje (1977), Insekt na slepoočnici (1978), Algol (1980), Textum (1981), Čorba od mozga (1982), Gejak glanca guljarke (drugo prošireno izdanje, 1983), Chinese erotism (1983), Nokaut (1984), Dan na devičnjaku (1985), Zaćutim jeza jezik jezgro (1986), Ponovo uzjahujem Rosinanta (1987), Belouška popije kišnicu (1988), Soupe de cervau dans l Europe de l Est (1988), Vidov dan (1989), Radosno rže Rzav (1990), Trn mu crven i crn (1991), Ambasadorska kibla (1991), Sremski ćevap (1991), Dišem. Govorim (1992), Rumen gušter kišu pretrčava (1994), Striptiz (1994), Devičanska Vizantija (1994), Glasna gatalinka (1994), Ispljuvak oluje (1995), U cara Trojana kozje uši (1995), Planeta (zajedno sa poemom Putovanje u Zvezdaliju, drugo prošireno izdanje, 1995), Smrdibuba (1997), Zvezdana mistrija (1998), Električna stolica (1998), Recept za zapaljenje jetre (1999), Azurni san (2000), Pucanj u govno (2001), Gori govor (2002), Foneti i druge pesme (2005), Paralelni svetovi (2006), Plavi vetar (2006), Rana, reč i pesma (2007, sa Dejanom Bogojevićem), Zlatno runo (2007), Ljubavnik nepogode (2009), Svinja je odličan plivač i druge pesme (2009), Glad za neizgovorljivim (2010); Knjige proze: Tek što sam otvorila poštu (epistolarni roman, 2000), Došetalo mi u uvo (šatro priče, 2005), Dnevnik 1982 (2006), Prozor (snovi, 2006), Šatro priče (2007), Laj mi na đon (internet izdanje, 2007), Šoking-blu (šatro roman, 2007), Kisnem u kokošinjcu (šatro žvake, 2008), Boli me blajbinger (2009), Torba od vrbovog pruća (kratke priče, 2010); Knjige eseja i polemika: Signalism (na engleskom jeziku, 1973), Signalizam (1979), Štep za šumindere (1984), Pevci sa Bajlon-skvera (1986), Dnevnik avangarde (1990), Oslobođeni jezik (1992), Igra i imaginacija (1993), Haos i Kosmos (1994), Ka izvoru stvari (1995), Planetarna kultura (1995), Žeđ gramatologije (1996), Signalism Yugoslav Creative Movement (na engleskom jeziku, 1998), Miscelaneae (2000), Poetika signalizma (2003), Tokovi neoavangarde (2004), Jezik i neizrecivo (2011), Knjige za decu: Miš u obdaništu (2001), Blesomer (2003).

 

Pročitajte ostale tekstove ovog autora:
Miroljub Todorović – Šatro Žvake (Smešni Libartes, oktobar 2014.)

Ovaj članak je objavljen u avgustu 2012, u okviru temata Igraj, igraj, igraj.

Pročitajte ostale tekstove koji su objavljeni u rubrici Reč i misao.

Možda će vas zanimati i:

Kathleen

Povezani članci

Nadežda Purić Jovanović – Poprečni presek poezijom

Puškinovo doba

Igra u detektivskom žanru

Ostavite komentar