Image default
Propaganda

Pornografija u sovjetskom ratnom plakatu

Piše: Boris Petrović

Termin „pornografija” je kovanica sačinjena od dve helenske reči – πόρνη, prostitutka i γράφειν, pisati, beležiti. Bukvalan prevod bi stoga bio pisanje o prostitutkama ili prostituciji, u jasnoj vezi sa savremeno grčkim terminom πορνογραφία. Vebsterov rečnik ga definiše na tri načina: prvi, kao grafički opis eksplicitnog erotskog ponašanja koji kroz narativ (likovni ili verbalni – za primer možemo uzeti određene slike Fransoa Bušera i većinu romana Markiza de Sada) za nameru ima izazivanje seksualnog uzbuđenja: drugi, materijal koji faktički jeste prikaz takvog ponašanja (fotografija ili film), i treći, senzacionalistički opis, lišen narativa, koji za nameru ima brzo izazivanje snažnih osećanja, ne nužno čulnog karaktera. Ova treća definicija se katkad naziva i „pornografija nasilja”.

Prva definicija po Vebsteru je ponešto problematična. Između pojmova  „erotika” i „pornografija” postoji jasna razlika te je neadekvatno koristiti jedan u opisu drugog. Termin erotika, od helenskog ἔρως, požuda ili bog čulne ljubavi, takođe ima veze sa izazivanjem uzbuđenja ali na jedan znatno drugačiji, suptilniji i sveobuhvatniji način u odnosu na pornografiju — erotika poseduje narativ i kontekst, estetski okvir, na kome je uvek akcenat, dok ga je pornografija lišena. Umetnost može biti erotičnog karaktera, pornografija ne — drugim rečima, erotika može biti složena, pornografija je nužno ogoljena i direktna. Upravo ti kvaliteti (direktnosti i ogoljenosti) su sama suština pornografije kao fenomena — stoga se ona može odnositi na različite pojmove i registre istih. Sve što može da bude prikazano ili opisano na grafički, eksplicitan način se da podvesti pod pornografiju — dok (različiti) filmovi mogu da budu erotskog i pornografskog karaktera, propaganda i novinarstvo mogu biti pornografske, ali ne mogu biti erotske. Erotika se odnosi samo na telesnu ljubav, odnosno eros i potpada pod drugačiji registar nego pornografija.

U ovom kratkom ogledu ćemo se pozabaviti upravo doživljajem pornografije u okvirima sovjetskog ratnog plakata, koji nema veze sa čulnim. „Direktno, senzacionalističko izazivanje snažnih osećanja” je najjasnije vidljivo (neki bi rekli i najpotrebnije), u ekstremnim situacijama kao što je rat i u mediju sklonom ekstremima kao što je ratni plakat. No, kao što ćemo takođe videti, čak i u takvim okvirima se mogu roditi estetski izvanredna dela, koja, iako direktno izazivaju snažna osećanja, nisu pornografija. Akcenat neće toliko biti na likovnoj strani plakata koliko na njihovim sadržinama, takozvanim „porukama”. Pornografija (ili njena suprotnost), se stoga u ovim plakatima ne nalazi u aspektu vizuelnog — čak iako je u pitanju po definiciji pre svega vizuelni medij. Ona se nalazi u smislu i kvalitetu osećanja koje želi da prenese.

Zadržimo se za trenutak na ovoj naizgled nejasnoj tezi. Likovnost je u plakatu svakako bitan aspekt, jedini način da se poruka prenese, stoga kao takav od ključne je važnosti. Plastično uobličenje ma kakve „poruke” mora postojati. No, katkad je akcenat manje na likovnim kvalitetima dela (odnos boja, masa i površina, kompozicija, specifičnost tipografije itd.) a više na poruci koja se prenosi. Nekada poruka potpuno zasenjuje likovne kvalitete i gura ih u drugi plan  — nekada su, opet, ova dva aspekta u savršenom skladu.

Uzmimo za primer čuveni plakat Tata, ubij Nemca. Prikazani su: dete u kratkoj spavaćici, nepomična žena kako leži na zemlji (pretpostavljamo mrtva majka deteta) i seoske zgrade kako gore u pozadini. Ranjivost deteta se podvlači njegovom kratkom i belom spavaćicom, koja je u kontrastu sa crnilom noći u pozadini i tamnom majčinom odećom. No, likovni sklad je ovde najmanje važan – poruka je toliko direktna i ogoljena da natkriljuje sve druge aspekte plakata. Stoga, svako tumačenje zasnovano na likovnosti ili čitanje simbola bledi i postaje nevažno suočeno sa porukom ispisanom u vrhu plakata. Mogli bismo primetiti originalno tumačenje arhetipa Bogorodice (prisutnog kroz celokupnu istoriju zapadnoevropske kulture i kao takvog opšte prepoznatljivog), gde se veza majke i deteta raskida: sklad boja između garderobe prikazane žene i pozadine: čak i krst okrenut naopačke koji formiraju tela deteta i, pretpostavljamo, njegove majke. No sva ta tumačenja su izlišna — u pitanju su slojevi značenja koji su potpuno periferni. Cilj ovog plakata je da izazove bes ruskog vojnika koji ima porodicu za koju strahuje. Poruka je utoliko snažnija kada dolazi od deteta, čija se nevinost i čistota ističu savršenom belinom njegove spavaćice (uprkos požaru koji plamti i seje dim i pepeo na sve strane). Dakle, čak iako možemo spekulisati da poruka ovog plakata funkcioniše na nekoliko planova (arhetipski, simbolički, likovni), osećanje koje on treba da proizvede je krajnje ogoljeno i direktno, nimalo nijansirano, kao takvo zapravo nepodložno tumačenju – „ubij Nemca”. Takođe, poruka i očekivana emotivna reakcija su u potpunosti jedinstveni – Nemca treba ubiti bez razmišljanja, pre nego što on ubije naše žene i spali naša sela.

Arhetip Bogorodice je prisutan i u drugim plakatima koje ćemo ovde predstaviti – manje ili više uspešno iskorišćen. „Vojniče crvene armije, spasi!” je možda i najbolji primer pornografije u ratnoj propagandi. Prikazana je žena u klasičnom stavu Bogorodice sa malim Isusom  — nikakva kreativnost u prikazu njihovog položaja i odnosa nije prisutna, kao u slučaju prethodno spomenutog — njihov stav ovde korespondira sa stavom koji možemo sresti na većini pravoslavnih ikona koje prikazuju Bogorodicu. Umesto fakultativne treće ruke, ovde je prikazan bajonet sa krvavom mrljom i kukastim krstom, naravno, nemačkim. Njegov položaj implicira nameru da se upotrebi na majci i detetu — krv koja se sa njega cedi ukazuje na to da je već bio iskorišćen u sličnoj svrsi.

Zašto je ovaj plakat gotovo u potpunosti pornografija, u većoj meri nego prethodni? Arhetip Bogorodice, koji se ovde (zlo)upotrebljava upućuje ne samo na svetinju veze majke i deteta već i na moralno (i svako drugo) savršenstvo device Marije i njenog sina. Stoga, pretnja ili čak ubistvo takvog para — uz svu podrazumevanu vrednost koju Isus i Bogorodica imaju kako u ruskoj tako i u bilo kojoj drugoj hrišćanskoj kulturi — ne može biti drugo, nego najstrašniji zamisliv zločin. Predstavljanje svoga neprijatelja, u ovom slučaju opet nevidljivog (vidi se samo njegovo oružje  —time se ističe njegova bezličnost pa stoga i nečovečnost) u takvoj svetlosti je vulgarna banalizacija. Čovek (pretpostavljamo) koji drži ovaj krvavi bajonet ne nosi nijedan prerogativ ljudskosti —sposoban je na najgori zamislivi zločin (ubistvo nenaoružanih civila, koja su pri tom žena i malo bezopasno dete, i jasno korespondiraju sa opšte prihvaćenom svetinjom Bogorodice i njenog sina) te ga stoga treba ubiti bez imalo kajanja ili razmišljanja. Verbalno manje direktno iskazana poruka (reči na plakatu nisu „ubij” kao na prethodnom, već „spasi”) je likovno „kompenzirana” da bude još brutalnija. Ova crta se podvlači istovetnom bojom krvi koja se cedi sa bajoneta i bojom slova na plakatu.

Kao i u prethodnom slučaju, možemo se upustiti u, za dati kontekst, izlišno tumačenje simbola —na licu žene i deteta (uz svu suptilnost razlika njihovih prikaza) se ne vidi samo strah, već i prkos i prezir. Sovjetske žene i deca su ponosni i čvrsti, čak i kada bivaju suočeni sa jednim takvim neprijateljem. Belina dečje košulje je u suprotnosti sa crnilom puške a opet korespondira sa okrvavljenom belinom bajoneta — nemačkim vojnicima ni dečja nevinost nije sveta. Ne postoji slojevitost poruke koju ovaj plakat prenosi — njeni periferni delovi savršeno korespondiraju sa centralnim, što će reći, istovetna poruka se prenosi celinom kao i detaljima. Odnos majke i deteta prema nemačkom vojniku, odnos dečje košulje sa bajonetom, krvi sa slovima — svi ovi aspekti nose jednu, veoma jednostavnu, do vulgarnosti banalizovanu poruku. Osećanje koje ovaj plakat treba da proizvede nije nimalo nijansirano, ono je brutalno, sirovo i krajnje ogoljeno. Ovakva (zlo)upotreba jednog inače izvanredno složenog i nijansama bogatog arhetipa, kao što je Bogorodica sa detetom samo podvlači direktnost ovog, inače čuvenog sovjetskog plakata.

S druge strane, isti arhetip može, u okviru sovjetskog ratnog plakata, doživeti i znatno drugačiji tretman. Za majku otadžbinu je plakat koji, iako rađen u istom kontekstu i za iste svrhe, iako likovno oslonjen na plakat Otadžbina majka zove (Sovjetska Rusija kao majka, obučena u crveno), koristi spomenuti arhetip itd. Sve to radi na bitno drugačiji način i daje drastično različit rezultat. Najveći deo plakata zauzima prikaz žene obmotane sovjetskom crvenom zastavom koja jednako pokriva i dete koja ona drži u ruci. Ispod nje su vojnici — svaki različito obučen, sa drugačijim oružjem. Iako svaki vojnik liči na onog drugog, izrazi lica im nisu isti. Na vrhu plakata stoji ispisano Za otadžbinu majku! Pojam „родина” (otadžbina, mesto rođenja) na ruskom jeziku vuče morfološki koren iz reči род, koja označava porodicu, pleme, krvnu vezu, genus. Spajanjem pojmova „majka” i „otadžbina”, (uz već postojeći značenjski potencijal reči родина, koja etimološki podjednako kao i zvučanjem ukazuje na rod, rođeno, rodno) naglašava se prisnost veze između nadređene celine i pojedinca, kao i ništa manje čvrsta veza između svakog od njih ponaosob (svi su braća, svi imaju istu majku, dakle svi su porodica  — род). Dete koje žena drži u ruci gleda u istom smeru kao i vojnici — ona gleda više od njih, u tačku koja se nalazi iznad. Kompozicija plakata je zlatni presek sa dve dijagonale. Jedna je naglašena položajem prikazane žene i kopljem od zastave u koju je obučena, druga linijom vojnika koja se, iako ih je jasno prikazano samo pet, naizgled proteže u beskonačnost.

Veliki uspeh ovog plakata je u datom kontekstu izvanredno prikazana veza između arhetipa Bogorodice (opet položaj koji ukazuje na kanonski prikaz koji se da sresti na većini ikona, ovde blago izmenjen ali svejedno odmah prepoznatljiv) i personifikacije Sovjetske Rusije kao rodne zemlje. Rodna zemlja, zemlja porekla i roditelja je prikazana kao majka  — u ruskoj kulturi veoma prisutan i naročito važan arhetip, ovde je savršeno povezan, pre svega likovno, u potrebnu celinu. Žena i dete su zajedno obučeni u crvenu zastavu — na taj način, potencira se njihova nerazdvojivost. Dete gleda, kao što je već pomenuto, u istom smeru kao i vojnici  — ono jeste budući vojnik, na svaki način sličan svakom od njih. Pripadnost jednom narodu, jednoj ideji ovde je prikazana tako da ne ide nauštrb individualnosti svakog datog vojnika  — iako svi između sebe liče, naročito prva tri, na majku a i dete, njihovi izrazi lica pokazuju drugačije vrste karaktera i osećanja. Jedinstvo može postojati i u različitosti  — drugačiji ljudi se mogu okupiti oko iste ideje.

Ovaj plakat poziva ne samo na arhetip Bogorodice, već i na arhetip porodice — sličnost prikazanih likova upućuje na to da su svi oni zapravo (kao Sovjeti) braća i da se svi bore za istu porodicu. Majka (Sovjetska Rusija) je ovde prikazana kao blago veća, ali i dalje ljudska, dostupna, prijemčiva. Sve crte koje vojnici nose na njoj su više prisutne — izraz njenog lica je odlučniji, gleda više i vidi dalje, stav je otvoreniji, očigledno predvodnički. Ona je u isto vreme i barjaktar i zastava — dok vojnici tek podižu svoje oružje, vrh njenog koplja je već sasvim uzdignut i pokazuje na zapad (odakle neprijatelj dolazi).

Razlike između ovog plakata i prethodna dva su mnogostruke i dosta očigledne. Prva i najvažnija bi bila složenost i bogata nijansiranost same poruke. Ona je na verbalnom planu dosta uopštena — za razliku od prvog koji govori „ubij” i drugog koji govori „spasi” (da ne budemo ubijeni), ovaj poručuje „za otadžbinu majku”, dakle nijednu konkretnu delatnost. „Za” se odnosi na sve što je potrebno da se učini za svoju zemlju, bez preciziranja. Takođe, dok prethodna dva plakata idu na to da izazovu veoma ogoljena i direktna osećanja (pre svega bes i gađenje prema neprijatelju) ovaj upućuje i poziva na: bratstvo i neiscrpno mnogoljudstvo sovjetskih naroda, gde su svi različiti, a opet slični i neraskidivo povezani (baš kao braća), jedinstvo i neraskidiva, krvna veza sa zemljom (majka je zemlja), spremnost na borbu, ponos i prkos (stav žene kao i svakog pojedinačnog vojnika), neprekinuta linija između arhetipa Bogorodice preko ruske ideje o zemlji kao majci sa sovjetskom „otadžbinom majkom” obučenom u crvenu zastavu. „Otadžbina majka” ovde prikazana može da na svet donese neograničeno mnogo vojnika — njihova vrsta koja se gubi u perspektivi svedoči tome. Poruka ne gubi jasnoću u svojoj mnogostrukosti — likovno kao i verbalno, čvrstina i odlučnost izbijaju sa ovog plakata.

Složenost osećanja koje ovaj plakat izaziva, kao i upotreba sredstava da se do tog utiska dođe, znatno ga razlikuju od prethodno izloženih primera. Propaganda može biti pornografija, a ne mora – Za otadžbinu majku nije nista manje uspešan, delotvoran ili poznat plakat od prethodno spomenutih. Naprotiv. Iako je čak i na likovnom planu superiorniji (bolja kompozicija i uspelija upotreba boja) vizuelni aspekt nije jedini koji čini da on ne bude pornografija, a da drugi pomenuti, s izuzetkom Otadžbina majka zove, budu. Njegova poruka nije banalizovana i ogoljena — podložna je različitim tumačenjima, mnogostruka je — što je možda najvažnije, ne eksplicira nasilje ni u jednom obliku već ga samo veoma suptilno nagoveštava. Vojnici, kao i žena obučena u zastavu, su spremni više za odbranu nego za napad — oni čekaju potez neprijatelja da bi reagovali i tek tada može doći do sukoba. S druge strane, prikazati krv ili leš na plakatu (slučaj prethodna dva) je ogoljenost poruke i u tom kontekstu to jeste pornografija. Napisati  „ubij” (kao što na izvesnim reklamama za Koka Kolu piše jednostavno „uzmi jednu” ili „kupi”) je pornografija, ogoljenost poruke, ovog puta na verbalnom planu. Nasuprot tome stoji neiscrpnost i uopštenost jednog Za otadžbinu majku – šta sve to „za” može da podrazumeva.


Boris Petrovićrođen u Beogradu, diplomirao opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a na komparativnoj književnosti na Université Paris IV Sorbonne — Paris IV,  je odbranio doktorat na temu Nacionalni mit u delu Džona Forda i Veljka Bulajica.

 

 

 


Pročitajte ostale tekstove ovog autora:
Slika zmije u nacističkom plakatu (Anatomija antinomija, decembar 2011)
Alegorija nacije kao žena u američkom ratnom plakatu I svetskog rata (Ecce Femme, mart 2012)
Bioshock Infinite posteri ili revizionizam Brandywine škole ilustracije (Igraj, igraj, igraj, avgust 2012)
Apokalipsa u nacističkom i sovjetskom plakatu (Apokalipsa (malo) sutra, decembar 2012)
O ljubavi prema velikom vođi i ljubavi velikog vođe prema narodu (Libartes amatoria, mart 2013)
Kraft Durch Freude – Kampanja za snagu kroz radost (Zubati Libartes, februar 2014)

Ovaj članak je objavljen u septembru 2011, u okviru temata Parada Pornosa i Erosa.

Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Slika i misao.

Povezani članci

Slika zmije u nacističkom plakatu

Apokalipsa u nacističkom i sovjetskom plakatu

O ljubavi prema velikom vođi i ljubavi velikog vođe prema narodu

Ostavite komentar