Image default
Reč i misao

Originalna stvaralačka nadgradnja na mitološki izvor u drami „Orfeo“ Mavra Vetranovića

Originalna stvaralačka nadgradnja na mitološki izvor u drami „Orfeo“ Mavra Vetranovića

 

Piše: Sofija Popović

 

Jedan od najplodnijih pesnika Dubrovačke republike u doba renesanse, Mavro Vetranović, mit o Orfeju neretko tematizuje u svojim kako dramskim, tako i pesničkim delima. Ipak, njegova drama Orfeo izazvala je posebnu pažnju u književnoj istoriji. Već je i Petar Kolendić primetio da Vetranović „i inače osim toga često spominje Orfeja i njegova tugovanja“.1PetarKolendić, Vetranovićev ‘Orfeo’, Nastavnivjesnik, Zagreb 1909, knj. XVII, svezak 10, str. 8. Osnovni razlog za skretanje pažnje na ovu dramu je svojevrsno odstupanje od tradicije, pre svega u autorovim stvaralačkim intervencijama na orfejskom mitu, pri čijem delovanju se funkcija aktivnog učestvovanja i fokus na glavnom liku, čiji su postupci vezani za ne jednu individualnu sudbinu, pomera sa Orfeja na njegovu mrtvu dragu, Euridiku. Stoga se i pitanje sudbonosnog okretanja, rasprava koja mora postojati od samih početaka proučavanja i analiziranja mita o Orfeju, u Vetranovićevoj drami pomera i vezuje upravo za ženski lik ovog mitološkog para. Dalje, Vetranović u građenju Orfea vrši izvesno prostorno izmeštanje kada je u pitanju nesumnjivo glavni akter mita i diskutabilno glavni lik drame, Orfeo, smeštajući ga pred vrata pakla, čiji prag neće preći ni u jednom momentu trajanja radnje. Njegov udeo u drami počinje i završava se pred ovim vratima:„Vratari od pakla, slišajte tužicu / koja me, vaj, prikla ištući družicu“2Mavro Vetranović,Poezija i drame , prir. Zlata Bojović, Beograd, 1994, str. 203., kao uvod u radnju i obraćanje Orfeja vratarima pakla, a zatim: „I veće ne cvili i veće ne jadaj, /neg li se odili i njoj se ne nadaj“3M. Vetranović, Nav. delo, str. 212., kao poslednje obraćanje paklenog duha Orfeju pred vratima, nakon čega sledi njegovo tuženje zbog nesrećne sudbine, kojim ga Vetranović isključuje iz drame. Kroz ovakve izrazite autorove stvaralačke postupke, težište aktivnih pitanja koja se vezuju za tradicionalni mit o Orfeju i Euridici doživljava određen premeštaj koji će biti podrobnije osvetljen u nastavku rada.

Uzimajući u obzir da Vetranovićeva drama o kojoj je reč nije po pitanju forme dostupna u celosti, odnosno da izostaju početak i kraj, analiziranje je moguće izvršiti proučavajući jedino središnji, dostupan deo drame. Fragment započinje smeštanjem Orfeja pred vrata pakla. Uzimajući početak fragmenta kao početak drame, moguće je već pri razvijanju prve slike uočiti Vetranovićevo odstupanje od mita koji ovu sliku razvija tek nakon uvoda u istu, u kojem se opisuje razlog Euridikinog boravka u podzemnom svetu, odnosno presudan ujed zmije koji izaziva njenu smrt. U Vetranovićevoj verziji, drama počinje in medias res, pri čemu nas on direktno i bez zaobilaženja uvodi u radnju, dok se funkcija samog uvoda pripisuje Orfejevoj tužbalici pred vratima pakla, u kojoj, kroz pesmu, kazuje o svojoj želji da opet vidi Euridiku. Da ovaj dostupan fragment čini celovit dramski kompleks, ustanovili su Slobodan Prosperov Novak4Slobodan Prosperov Novak: Od Orfea do Suzane čiste, Forum, 9, 1976, str. 492–507. i Rafo Bogišić5Rafo Bogišić, Mitološka igra Mavra Vetranovića, Anali Historijskog instituta JaZU, 10–11, 1966, str. 255–282.. Jedino što ometa stvaranje upotpunjenog dramskog okvira nesrećne ljubavi je nedovršena Euridikina tužbalica na kraju drame. Sačuvani završni stihovi ove tužbalice ujedno su i završni stihovi drame: „…ter sam ucvijeljena / plačna i neboga s drugom razdijeljena / u oni…“6M. Vetranović, Nav. delo, str. 219.. Ova tužbalica bi, u svom dovršenom obliku, jasno osvetlila Euridikin bol, prouzrokovan sprečenim spajanjem sa Orfejem, pri čemu bi se u potpunosti uokvirila priča o patnji jedne nesrećne žene, ali i priča o patnji jednog nesrećnog para.

Već pomenuta Vetranovićeva intervencija na mitu, koja se odnosi na pomeranje sudbonosnog osvrta sa Orfeja na Euridiku, sa sobom nosi i glavno pitanje – motivaciju ovog postupka, odnosno „Zašto se Euridika okrenula?“. Odgovor se nalazi u pitanju „Zašto Orfeo ne ulazi u podzemni svet?“- naime, među ovim pitanjima, koja su ujedno i glavna pitanja prilikom proučavanja Vetranovićeve verzije, vlada jedna neraskidiva veza. Samo smeštanje Orfeja, odnosno prostorna izmeštenost kao uticaj autorove stvaralačke nadgradnje na mit, njegovo dolaženje pred vrata pakla umesto u sam pakao, onemogućuje mu da na sebe preuzme ovo breme presudnog okretanja. Orfeo i Euridika nalaze se u odvojenim scenskim prostorima, ona u paklu, on izvan njega, odnosno pred njim, stoga bi postupak okretanja kada je Orfeo u pitanju ostao nemotivisan. Sa druge strane, pakao se Euridici nalazi iza leđa, tako da se ona sasvim prirodno mogla okrenuti prema njemu.

Postoji nekoliko analiza koje se bave ovim pitanjem. Orfejevo uprizorenje pred vratima pakla i neprelaženje praga povezano je sa pozicijom Hristovog lika u crkvenim prikazanjima koja tematizuju njegov silazak u limb.7Dolores Grmača, Euridikin prijestup u Vetranovićevoj transformaciji orfejskog mita, Umjetnost riječi, br. 56, Zagreb, 2012, str. 25. Prema tome, ako je Orfeo prefiguracija Hrista, on nikako nije mogao biti lik koji greši, nego se krivica prebacuje na Euridiku, koja je sama kriva za svoj pad. „On je ovdje zbog svoje kristolikosti pomilovan svake krivnje“, tvrdi Slobodan Prosperov Novak.8Povijest hrvatske književnosti: od humanističkih početaka do Kašićeve ilirske gramatike 1604, prir. Slobodan P. Novak, knj. II, Zagreb 1997, str. 250. U prilog hristijanizaciji mita i religioznom okviru drame govori i činjenica da je Vetranović podzemlje zamenio paklom, odnosno dolazi do određenog sinkretizma klasičnog i hrišćanskog podzemlja, stanovnici pakla su pakleni kralj i pakleni dusi. Sa druge strane, da je Orfeo za Vetranovića zaista predstavljao Hrista, Euridika bi morala biti srećno otkupljena iz kraljevstva tame9D. Grmača, Nav. delo, str. 38-39., ali upravo izostanak iskupljenja i Orfeova statičnost govore protiv ove teorije.

Rafo Bogišić donosi zaključak da „izvor tragedije treba tražiti u Euridikinu nepromišljenom činu, u znatiželji, u jednostavnoj želji da još jednom vidi mjesto gdje je neko vrijeme provela; ili je u presudnom času, ponesena neizmjernom radosti, zaboravila na čas zabranu ne sluteći da se najljepše vizije mogu časkom rasprsnuti kao i najljepši snovi.“10R. Bogišić, Nav. delo, str. 272. Prvi deo Bogišićevog zaključka analogan je srednjovekovnom narodnom shvatanju žene, odnosno stereotipu „o ženi kao biću koje svoje impulse stavlja iznad interesa porodice i zajednice, suštinski je neodgovorno i okrenuto zadovoljenju vlastitih želja, bez obzira na cenu.“11Ljiljana Pešikan Ljuštanović: Usmena i autorska bajka u nastavi, Unapređivanje nastave srpskog jezika i književnosti, Zbornik radova, Novi Sad, Filozofski fakultet- Odsek za srpski jezik i lingvistiku, 2007,  str. 9. Takođe, zbog mogućnosti da rađa, žena je povezivana sa htonskim svetom i pripisivane su joj određene moći koje, uz radoznalost (osobina često vezana za ženski rod u tradicionalnim zajednicama), mogu biti pogubne kako za pojedinca, tako i za celokupnu zajednicu. „Zbog nužne veze plodnosti i rađanja sa htonskim, žena se, u arhaičnom poimanju sveta, i inače smatrala bićem povećane moći, koje može biti opasno za muškarca.“12Veselin Čajkanović, Studije iz srpske religije i foklora 1925-1942, Sabrana dela iz srpske religije i mitologije, knjiga II, Beograd, 1994, str. 310. Žena je morala neprestano biti potčinjena muškarcu zato što je smatrana za „ugrožavajuće, potencijalno demonsko biće koje svoju moć može upotrebiti na štetu zajednice i zato neprestano mora biti sankcionisano, u ravni obreda, ali i u svakodnevnoj životnoj praksi“13Zoja Karanović, Svadbeni ritual kao mehanizam sankcionisanja i potčinjavanja moći žene, Glasnik Etnografskog instituta SANU, Beograd, 1993, str. 15-26. (ovo sankcionisanje u drami izostaje zbog Vetranovićevog razdvajanja mitološkog para, naročito u presudnom trenutku; odnosno njihovog nespajanja, kao i Orfejeve pasivnosti i odsustva aktivnog udela u drami, što naposletku dovodi do tragičnog završetka). Ovakav kritički stav može se iščitati i iz replika paklenog duha koji komentariše Euridikin „ludi“ okret: „Nesreća nje huda zašto ju nam vrati / er jaki sve luda nazad se obrati“14M. Vetranović, Nav. delo, str. 212.. Ovde je gorepomenuta analiza prvog dela Bogišićeve teorije samo dodirnuta i zahtevala bi podrobnija istraživanja u okviru proučavane teme.

Bitno je istaknuti još jedan momenat kod Vetranovića, a to je njegov osoben odnos prema lepoti: način na koji je vidi, opisuje i doživljava, on je ne previđa, tako da se lepota u Vetranovićevim delima javlja sasvim u duhu renesanse. Sama uloga lepote nalazi se i u mitu: Orfej lepotom svoje pesme umilostivi podzemlje, ali Vetranoviću lepota služi za još jednu stvaralačku nadgradnju. Euridika svojom lepotom fascinira Karona i on to neće kriti: „Odkud je taj lipos ovdi se stanila / ter mi je svu kripos i snagu skratila“15M. Vetranović, Nav. delo, str. 215., a najviše se ta fasciniranost ogleda u njegovim rečima koje, po dolasku sa Euridikom u „lug od mrče“, upućuje Eleni, po helenskoj mitologiji najlepšoj od svih žena: „a navlaš, Elena, tvoj obraz pomoli / iz luga zelena i ures oholi / da vidiš ljepšu stvar neg li sam u vijeke / pribrodil ikadar na ovi kraj rijeke“16M. Vetranović, Nav. delo, str. 218. Sa druge strane, ovakva njena lepota ima ulogu dodatnog naglašavanja tragične sudbine, o čemu govori i sam Orfeo: „Zašto ’e grehota, zašto nije pravi sud / da takaj ljepota uživa pakljen trud“17M. Vetranović, Nav. delo, str. 204.– greh je da takva lepota propada u paklu.

Pitanje koje se postavlja na samom kraju je kako shvatiti Vetranovićevo skretanje od mita. Već na samom početku dubrovačke renesansne drame i književnosti uopšte, ističe se činjenica da su autori motive oblikovali na neki svoj, individualan način. Možda je i autorovo skretanje motivisano željom da u prvi plan stavi tragediju i bol jedne žene: iznoseći sudbinu Euridike, njenu čežnju i njen bol, Vetranović je pokazao saosećanje prema ljudskom stradanju i patnji. On pokazuje svoju punu pripadnost ovozemaljskom životu i čovekovim preokupacijama. Ta preokupacija je u ovoj drami ljubav, donekle udaljena od nestvarnih oblika i približena realnosti.


LITERATURA

– Slobodan Prosperov Novak, Od Orfea do Suzane čiste, Forum, 9, 1976.

– Rafo Bogišić, Mitološka igra Mavra Vetranovića, Anali Historijskog instituta JaZU, 10–11, 1966.

– Zlatko Posavac, Renesansni Orfeo u Vetranovićevu mitološkom igrokazu, „Dani Hvarskoga kazališta: Građa i rasprave o hrvatskoj književnosti i kazalištu“, br. 14, 1988.

– Dolores Grmača: Euridikin prijestup u Vetranovićevoj transformaciji orfejskog mita, Umjetnost riječi, br. 56, Zagreb, 2012.


Sofija Popović: Rođena je u Šapcu 1996. godine. Trenutno je studentkinja završne godine osnovnih akademskih studija na Odseku za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Piše poeziju i esejistiku. Do sada su njeni eseji objavljeni u časopisima KULT i P.U.L.S.E. Dobitnica je III nagrade za prozni tekst na konkursu Živi li još u nama duh cerskih junaka? za 2014. godinu, a njena poezija zastupljena je u nekoliko domaćih, regionalnih i međunarodnih zbornika.


Ovaj članak je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Reč i misao.

Povezani članci

Snovi su guske od papira („Divlje guske“, Julijana Adamović, Laguna 2019)

Naše telo zna (Mihail Epštejn, Filozofija tela, Geopoetika, 2009)

Jelena Ćirić: Kolridžova „Kristabel” – buđenje koje ne govori

Ostavite komentar