Image default
Poezija

Slađana Šimrak, poezija

Pismo iz prirode za dragog E.*

Opet je došla zima,
vreme da ti se žalim do kasno u noć
i uživam u ludostima slobode
sedevši u belom Sremu, negde blizu ruba,
slušajući tamburaše i razdvajajući svoje uragane
kao biljku “hoću-neću” u proleće.
Gledam kroz prozor ka preoranim njivama
i čim shvatim da ima neko na putu ko korača i romori
verujem da je neko od dragih koje, znam, uzalud čekam.

Po ovakom vremenu ubijam sarkazam,
sramota je da kvarim dojam
opulentnog snega o meni.
Sav bol koji koža trpi zbog zime
je jadan u poređenju sa
samim značajem njegovog neukaljanog postojanja
jer neki ga nikad i ne dožive
i nemaju priliku da neguju sibirsku poeziju.

Zato u nemoći preskačem po dva reda svakog poglavlja
i gube merljivost i lepotu.
U uglastim zagradama pišem pesme umesto vektora,
mrštim se na protokol, ali ga čuvam,
Dijametralno različit bunt ironično namešten,
paralelno s tvojom životnom ironijom.
Znaš već, uvek nešto fali da se približim željenoj strani
i da ne znam gde bi mi bio kraj.
Pesma teče, a Srem se sužava,
kao onomad Francuska za tebe,
pa ostajem na poslovicama, poledicama i posledicama.
Znam da, obrni-okreni
fešta se završava čim ispustim notu.
Ali, kao i ti, ne znam da je podignem opet.

Kupiću danas kafu i vino, jer imam para
nadajući se da će doći sve troje.
Napiću se i smešiti u sebi
zamišljajući kako će me pozvati svakog časa
umazana od suza i paučine.
Opažaću njihove inicijale na registracijama,
mada kola slabo prolaze ovuda
i imena na zidu prazne kuće u susedstvu
i dopisivaću svoju poeziju pored
ili samo šareniti prostor.
Zavirivaću pod šešire, bluze, kapute i kožu
ali znam, svi će pokazivati na polje Ničega, široko kao Srem –
skoro kao Srem i moj pogled sa prozora.
Kao onomad Francuska, za tebe.

*Evarist Galoa, francuski matematičar

 

Portir i ja – pre i posle

If you can’t understand green clocks, wet chairs, purple lamps or hostile statues,
you’re missing something…

Uvek je mislio da sam čovek sa premalim trupom
I preretkom kosom.
Razdevičila sam moral da bih ga ubedila
Da dvanaest godina života znači
da sam uistinu samo dete
zbog čega je posle bio tužan
jer je voleo da mi se obraća sa „Vi“
i govori u metaforama.
Jedva sam ga ubedila, kasnije
da volim metafore i preterivanja
i pomalo se primirio.

Šta gledamo večeras?
Ispustila sam frajer… flajer, hoću da kažem.

Gledamo primenu hladne patetike
Pred očima šibice
Gledamo šaradu, najveću u istoriji bajki

I ipak je to bilo previše informacija,
no ćutke sam ušla i sačekala da platno proguta prva slova.
I, na prizor zelenog svetla, zlokobnog zlata i glasa boje visećih vrtova
uhvatila sam se za suze
i odbegla u najneviniji entuzijazam
gde nije bilo zidova

Vidimo se za dvadeset godina
dobacila sam tiho, ali nije me čuo.
Spremio je jednu kartu za preveliko sedište
samo moje, za sutra

*Hachi, look, you don’t have to wait anymore. He’s not coming back.
*Gospođice Grejndžer, dvesta hiljada obrtaja će biti dovoljno.

Šta danas gledamo, dragi moj?
Nije mi stigao update dugo, dugo

Abortus kroz godine;
Desetine žena kroz istoriju koje su rađale na kuhinjskim stolovima
I umirale, razvratnice
Desetine onih onih što danas abortiraju
I postanu maloletne ubice, razvratnice
Desetine dušebrižnika
Kako čekaju, čekaju da im dopišu novi zločin.
– umalo da zakasniš.

Znam, moj govor ti je sada stran
Ali metafora je passe, kako starimo
Sve smo jednostavniji
I lepše živimo u stvarnosti
Tako je kako je, mila
Nadam se da si dobro
Tvoje mesto je spremno
Već dvadeset godina.

I opet sam mala u stolici koja mi je sada taman
Sa zebnjom posmatram sinopsis pa platno, naizmenično
Ali na prizor zelenožutog nedonoščeta hvatam se za stomak
Bežim bilo gde
I vidim – pogrešna vrata
Već sam i zaboravila put


Slađana Šimrak: Rođena je 31. januara 1990. godine u Virovitici, a živi u Staroj Pazovi. Studira matematiku na Beogradskom Univerzitetu, a u slobodno vreme igra folkor u folklornom ansamblu Dukat iz Stare Pazove. Piše pesme, jer priče uglavnom nema vremena da završi. Objavljivala je pesme u zbornicima “Rukopisi 31” i “Rukopisi 32” – Pančevo, “Garavi Sokak” – Inđija, “Art Attack” – Zagreb, časopisima “TIT” – Beograd i “The Split Mind” – Split, bila je finalistkinja Limskih večeri poezije 2008. godine. Prvu zbirku pesama, U desetom selu, objavila je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge i Valjevske gimnazije. Urednica je zbornika “džBujanje” koji okuplja mlade pesnike opštine Stara Pazova.

 

 


Ovaj članak je objavljen u prvom broju časopisa, u februaru 2011.

Pročitajte ostale teksotve objavljene u rubrici Poezija.

Povezani članci

Tamara Šuškić, poezija

Jelena Bogdanović, poezija

Vladimir Milojković – Sterilizacija

Ostavite komentar