Piše: Uroš Smiljanić
Da knjigu definiše njen sadržaj, a ne forma, danas se čak i najveći tradicionalisti slažu. Sveto pismo je isprva bilo materijalni predmet bar koliko i informatička bomba koja je preoblikovala kulturu Evrope i sveta, prepisivana i ilustrovana ručno, s dužnom posvećenošću od strane ljudi koji su svoje živote i karijere posvetili kopiranju božije reči. Danas kada ga možemo naći u svim mogućim formatima, spakovano u zgodne džepne knjižice od recikliranog papira ili u raskošna specijalna izdanja koja su ilustrovali velikani poput Salvadora Dalija, ono je sve manje predmet, sve više ideja, sve više duh informacije kome imanencija, čini se, nije toliko važna kao onaj transcendentni efekat kome teži.
Moglo bi se reći da se samo bespomoćno konzervativni i romantični drže forme onda kada je najznačajnije očuvati suštinu. Ekonomski, ekološki, transportni, socijalni i drugi faktori diktiraju promenu forme knjige, od skupog za proizvodnju, teškog za prenošenje i još težeg za čuvanje predmeta namenjenog samo odabranoj eliti do mas-market produkta koji je podrazumevan u svakom domaćinstvu, prodavan u samoposlugama, unapređen u primarni informativni kanal u okviru obrazovnog procesa, mikrofilmovan i pohranjen u nacionalne arhive, na kraju digitalizovan i pretvoren u virtualnu robu svedenu gotovo potpuno na intelektualnu imovinu, još malo pa sasvim nerazaznatljiv od same ideje. Dakle, knjigu čini sadržaj. Ona se definiše preko informacije – sadržaja i namene kojoj taj sadržaj služi. Zar ne?
Čuveni japanski dizajner Kenja Hara, poznat po širini vizije koja mu omogućuje da sa posla kao što je dizajniranje ceremonije otvaranja olimpijskih igara u Japanu direktno pređe na dizajniranje makarona, svojevremeno je svoju odluku da napiše knjigu Designing Design obrazlagao imperativom da iza sebe ne ostavi samo informaciju već i opipljiv predmet. „Za” potrebe prenošenja „informacije”, rekao je „Hara”, dovoljno bi bilo da tekst aploudujem na Internet ili ga učinim dostupnim u formi DVD-a, ali knjiga koju sam napravio nije samo informativni medij, prost posrednik za podatke, ona je vizuelni, estetski predmet, ona je i taktilni predmet sa teksturom, linijama forme, masom i težinom kojom stupa u interakciju sa „čitaocem”.
Za Haru je očigledno forma bitna, ali u njegovom slučaju forma kao da je jasno podvojena od informacije – suštine. Smatra da je sama knjiga više od medijuma, da je u nekom smislu predmet po sebi, nezavisan od informacije koju posreduje. Ako porazmislimo o implikacijama ovakvog shvatanja knjige, možemo zaključiti da Hara od čitaoca zahteva drugačiji, možda kompleksniji odnos sa knjigom od očekivanog. Za Haru se, reklo bi se, upotreba knjige se ne svodi na protok informacije pohranjene u medij od strane autora, ka primaocu. On očekuje da čitalac ima druge vrste interakcije sa knjigom koje nemaju (gotovo) nikakve veze sa (primarnom) informatičkom funkcijom ovog medija – i to izgleda kao zahtev da se vreme posveti estetskom uživanju u proučavanju njenih proporcija i praćenju pogledom pažljivo osmišljenih linija. Kao da je bitnije da čitalac vrhovima prstiju, ostvari slepu čulnu senzaciju u kontaktu sa plitkim reljefom na hartiji i koricama knjige, od uobičajenog „imperativa“ sklapanja misli i reči iz datog predmeta. Držeći knjigu, čitalac kao da meditira nad težinom kojom mu ona pritiska šake na dole, privlačeći se uzajamno sa Zemljinim jezgrom.
Za Haru je, dakle Designing Design ovaj predmet, predmet elegantnih linija, dostojanstvene mase, suptilne teksture, pažljivo utisnutih znakova na pažljivo odabrani papir. Njegova knjiga je forma makar onoliko koliko je i suština. Isti tekstualni sadržaj objavljen u jeftinom mekom povezu sa lakiranim kartonskim koricama, prelomljen tako da se prilagodi malom formatu i sve zajedno lako spakuje u malo veći džep kaputa nije ista knjiga. Ona možda ispunjava jednu funkciju koju po inerciji tradicionalno pripisujemo knjigama kao jedinu, ali ona očevidno ne ispunjava sve funkcije koje joj je autor namenio.
Koliko je onda forma knjige zaista bitna? Ovo pitanje je naizgled gotovo irelevantno danas, kada je informacija najvrelija roba na brzim tržištima prvog i drugog sveta i kada se čak i tekst, tromo i starinsko otelovljenje informacije kreće nezamislivim brzinama kroz informatičke kanale koje je kreirala savremena tehnologija. „Knjiga“ je danas praktično anahronizam, referenca na predmet koga sve manje uzimamo u ruke kada čitamo, baš kao što „telefon“ prestaje da bude reč za crni bakelitni predmet koji stoji na jednom mestu u kući, vezan žicama za svoje informativno čvorište namenjeno prenošenju ljudskog glasa i postaje reč za čitav spektar uređaja koji informacijama različitih medija manipulišu na mnoštvo načina. Uostalom, u poslednje dve godine je eksplozija tablet-računara i posvećenih digitalnih čitača podstakla i tržišnu promenu koja danas suvereno diktira novu paradigmu: nikoga više ne iznenađuje što najveći svetski distributer knjiga, Amazon, poslednjih nekoliko meseci prodaje više elektronskih kopija knjiga od papirnih.
Nova paradigma još uvek čuva mnoge odlike svoje prethodnice. Elektronske knjige još uvek u velikom broju koštaju jednako kao i njihovi papirni parnjaci, bez obzira na svakome očigledne uštede u manufakturnim troškovima, troškovima skladištenja, transporta, carine. Kao naklon fizičkim distributerima, od čije dobre volje im i dalje zavisi (dobar) deo posla, izdavači još uvek drže cene elektronskih knjiga na istom nivou kao da su od papira, održavajući artificijelnu konkurenciju između dve forme iste informacije, iako svaka ima svoje jedinstvene prednosti i mane i sasvim očigledno drugačije troškovne strukture. Ovo svakako ima efekta i na raširenost elektronskih knjiga, postavljajući visok ekonomski zid pred čitaoce sa plićim džepom, utičući da baš ona suština knjige, informacija postane nedostupna velikom segmentu populacije ne zato što postoje tradicionalne prepreke – niska pismenost, slaba propusna moć ili nepostojanje distributivnog sistema koji bi fizički dopremio medijum sa informacijom do čitaoca – već samo na ime veštački kreiranih ograničenja koja se tiču autorskih prava i oplodnje uloženog kapitala, ne suštine postojanja knjige.
No, paradigma se očuvava i u drugom smislu, a elektronske knjige ostaju informatički verne kopije svojih papirnih originala, samo digitalizovane verzije identičnog teksta, prilagođene prenošenju informacije putem ekrana umesto putem lista štampane hartije. Digitalna forma u ovom slučaju imitira papirnu, mimikrijski očuvavajući ne samo prelom i dizajn stranice, prored između redova i margine već se i slepo držeći ideje da su knjige medijum namenjen prenošenju informacije samo u jednom smeru.
Istorija nas, pak, uči da ni jedna od ove dve komponente stare paradigme nema mnogo izgleda da dugo preživi unutar nove paradigme. Onoga trenutka kada knjige promene formu one će početi neizostavno da menjaju suštinu, svrhu i način upotrebe, menjajući potom i društvo oko sebe. Nova forma knjige, nastala iz društvenih promena oličenih u tehnološkoj evoluciji, uzrokovaće i nove društvene promene i, u najboljem slučaju, evolucije.
Jer, nije činjenica da je Gutenbergova štamparija omogućila masovno umnožavaje Svetog pisma dovela do pandemijskog širenja hrišćanstva i strelovitog povećanja procenata vernika u društvu. Ne, ona je donela jedan drugi efekat: prvo, povećanje pismenosti, zatim, stvaranje tržišta za komercijalnu eksploataciju štampanih knjiga, a onda i književnost u onom smislu u kome je danas poznajemo. Ništa, baš ništa, nije sprečavalo autore u pre-štamparskoj eri da stvore književnost kao masovni fenomen, osnov građanske i nacionalne kulture i lukrativnu granu privrede sem slabe propusne moći dotadašnjeg kanala za prenos informacija. Knjige prepisivane ručno naprosto nisu mogle biti proizvođene u dovoljnoj količini da budu masovan fenomen i ekonomski isplativa roba. Onog trenutka kada je štamparska presa ubrzala proces i umanjila troškove manufakture, oko proizvodnje izrasla je distributivna mreža koja je zadovoljavala potrebe nadiruće publike ali u interakciji sa publikom, kroz povratnu informaciju koja je stizala u haotičnom, neuređenom maniru, ali stalno i nezaustavljivo, industrija i kultura u nastajanju su se formirale zauvek menjajući suštinu, namenu, način korišćenja knjige.
Prelazak iz forme ručno stvaranog, jedinstvenog objekta u masovno produkovane serije praktično identičnih kopija istovremeno je proizveo daleko viši procenat pismenih u populaciji ali i daleko viši procenat pisaca. Knjiga je tokom narednih nekoliko stoleća postala primarni medijum učenja, primarni medijum zabave, primarni medijum visoke umetnosti i kulture, sve što do tada nije bila. Pojavili su se savremeni književni žanrovi i pisac kao profesija, zanimanje, akademski izbor, pojavila se književna kritika i opcija za komercijalnu eksploataciju književnih ideja u drugim medijima. Danas je kultura kao deo nacionalnog i građanskog identiteta vezana u ogromnoj meri za štampanu reč i za razliku od prethodnog vremena razdvojena od crkve, države ili neke treće institucije što je u pre-štamparskoj eri držala prirodan monopol nad umnožavanjem pisanja. Prosta promena forme donela je veoma složenu promenu suštine knjige kao objekta, informativnog medija, agensa društvene evolucije.
Nema razloga da ne pomislimo da će očigledno veća razlika između štampane i elektronske knjige nego što je bila između štampane i ručno pisane proizvesti uporedivo velike promene u suštini i nameni knjige, ali i u društvu.
Sa ekonomske strane, brana će se verovatno srušiti brzo i elektronske knjige će biti prodavane po ceni koja bolje reflektuje brzinu kojom se u drugim elementima svoje imanencije odlikuju digitalna dobra. Udobnost korišćenja uvek pobeđuje sve druge činioce pojavnosti jednog ovakvog predmeta, pa ako će korisnik uvek (a istorija nas uči da hoće) menjati kvalitet za udobnost (knjige u mekom povezu se prodaju više od tvrdokoričenih, mp3 muzika se prodaje više nego DVD Audio ili CD muzika) onda je neprirodno da previsoka i ekonomski neopravdana cena opstane na duži rok. Uostalom, već sada piraterija elektronskih knjiga je vrlo raširena obezbeđujući zainteresovanima kolekcije teksta kakve bi nekada bile smatrane dostojnim neke nove Aleksandrijske biblioteke. Ovo nezadrživo propagiranje kulture možda unekoliko devalvira kulturu kao sveti entitet, proces rafiniranja jedinke koji podrazumeva vreme, napor i određena odricanja, ali sa druge strane pozitivno utiče na opštu percepciju da kultura nije privilegija (ekonomske) elite. (Razume se, može se argumentovati da nešto što nema cenu više nema ni vrednost i ovo je zanimljiva rasprava u kojoj treba razlučiti ekonomske od duhovnih vrednosti, ali sada za nju nemamo vremena niti prostora.) Tržište će morati da reaguje, približavajući se ceni koju diktira piratska distributivna mreža, dajući kulturi ekonomski nizak, za gotovo svakoga prihvatljiv prag ulaganja. Kako je cena na piratskom „tržištu“ praktično ništa (ignorišući cenu potrebne infrastrukture za pirateriju i konzumaciju digitalnih dobara koja ima tu prednost da je najčešće višenamenska, pa time isplativa) – elektronske knjige će morati, ne bi li ostale konkurentne, da ponude više nego što nude danas.
Ponovo, bliska istorija nam pokazuje da se ovo više najčešće ne sadrži u višku robe već u dodavanju robi usluge. Knjiga kakvu danas poznajemo uskoro neće biti samo tekst na hladnom ekranu digitalnog čitača ispisan elektronskim mastilom – a i zašto bi? Drugi element stare paradigme – da je knjiga nepromenljiv, zaključan medij, kadar da prenese informacije samo u jednom smeru – pašće zajedno sa promenom ekonomske logike. Knjiga će, digitalizacijom i smeštanjem u stalno pokretni medij Interneta postati i sama pokretna i promenljiva. Ona će nuditi uslugu – isprva bez sumnje samo mogućnost da delove knjige kupujete individualno, za malo novca, oslobađajući vas potrebe da kupite (ili pročitate) petsto strana romana ako vam se prvih pedeset nje dopalo, a zatim… ko zna?
U prirodi digitalnih medija je pre svega interaktivnost. Povratna informacija koju su autori i izdavači knjiga počeli da dobijaju od publike kada se prešlo u štampanu formu rasla je sa bujanjem ekosistema književne kritike i paraknjiževnih medija (časopisa, kasnije televizije i Interneta u okviru njihovog bavljenja književnošću) i oblikovala i samu književnost. Sada je ta povratna informacija gotovo instantna, dobija je svako od svakoga, na svakom mestu, u svakom trenutku, a kako digitalna forma bude preuzimala primat nad papirnom ova povratna informacija sasvim bi lako mogla da postane deo stvaralačkog procesa knjige. Autori već danas intenzivno komuniciraju sa svojim čitaocima putem društvenih mreža i srodnih kanala, usmeravajući svoje stvaralaštvo na osnovu informacija koje primaju, ali ovde je još očuvana makar virtuelna granica između autora i recipijenta teksta. Nije suviše očekivati da će se ova granica sve više tanjiti dok komunikacioni proces ne postane nerazaznatljiv od stvaralačkog.
Knjige će, sasvim moguće, biti produkti rada kolektiva, i, takođe verovatno, nikada više konačan, nepromenljiv tekst. Konstantna komunikacija će značiti i da će učesnici u njoj verovatno imati svoju verziju knjige, sa sopstvenim odabranim podešavanjima teksta, da će, moguće, promena odnosa većine čitalaca prema jednom književnom delu značiti njegovo dorađivanje i prerađivanje posle nekoliko meseci ili godina, kako bi ono ostalo kulturno i ekonomski relevantno. Knjiga će od zapisa – što je ona danas – postati pisanje.
Ono što će, moguće, biti najzanimljivije je videti kolike će žrtve tekst pretrpeti u ovakvom procesu evoluiranja u interaktivnu formu. Tekst je i inače informacijama relativno siromašan medij, u odnosu na audiovizuelnu, taktilnu, olfaktornu ili gustativnu sferu i njegova je prednost istorijski bila u lakoj apstrakciji složene informacije u standardizovanu formu, lakom skladištenju i (relativno) lakom transportu. No, sa ubrzanjem protoka informacija i jeftinim rešenjima za skladištenje i prenos neprerađene, neapstraktne informacije, tekst veliki deo ovih svojih prednosti gubi i savremen čitalac je sve više sklon kraćim formama i dijagonalnim čitanjima kada mu je informacija najbitniji element teksta. Internet magazini su decidno različiti od svojih štampanih roditelja, čak i kada nose isto ime i bave se u velikoj meri istim tekstom, a nema razloga da ne pomislimo da će i literaturu zahvatiti sličan talas mutacija. Razume se, literatura nije isključivo informativni medij i njena je namera primarno estetska, ali to ne znači da čitalačke navike drastično promenjene brzinom i sveprisustvom informacije neće uticati i na promenu estetskih formi literature. Hipertekst, integracija sa zvukom ili slikom, kolektivno autorstvo, tekst u stalnom kretanju, promeni u zavisnosti od toga ko čita, kako čita, gde čita, ko piše, zbog čega piše i kome piše – knjiga bliske budućnosti će neizostavno biti različita od knjige koju danas vidimo u glavi kada izgovorimo ovu reč.
Da li će biti bolja je pitanje koje nema smisla postavljati jer društvo koje će ta knjiga proizvesti po svom liku će biti baš ono društvo koje joj odgovara, onako kako su klesanje u kamenu, pisanje na papiru, a zatim štampa i povezivanje životinjskim tkivom proizveli svoja društva? U godinama koje budu dolazile činićemo knjigama mnogo stvari, ali ni one nama neće ostajati dužne, menjaće se, uzgred menjajući i svet. Promena je neminovna, prigrlimo je.
Uroš Smiljanić: rođen je 1971. u Beogradu. Bez formalnog obrazovanja vrednog pomena. Radio poslove koji su se protezali od prodavca slika na ulici do humanitarno-birokratskog rada. Svira bubnjeve. Objavljivao kritiku i bezumlje u časopisima, novinama i Internet publikacijama Ritam, YU Rok magazin, Rocks, Metal Hammer, Audiofon, Virtual, Vreme, Danas, Strip Pressing, Think Tank, Popboks, Jazzin…Ponekad zamišlja da je Spajdermen.