Image default
Proza

Zlatko Stevanović, Beli šum

Beli šum

Piše: Zlatko Stevanović

Prošlo je četrdeset dana otkako sam ovde. Svaki sam obeležio reckom pri vrhu zida. Znam još uvek i datum kada sam napustio svoju zemlju. Ako bih na njega dodao sve ove recke, znao bih tačno i koji je danas dan. Ali neću to uraditi.

Danas je četrdeseta recka, i to je sve što treba da znam.

To je moj jedini kalendar.

Bio sam sanjiv kada su me doveli u ovu meteorološku stanicu. Rekli su mi samo da prekontrolišem uređaje svakog dana. Ostavili su mi dosta hrane, rekli da će doći ponovo za tri meseca. Imaću i više nego dovoljno do tad, ali da ipak budem obazriv. Ponekad se desi da sneg napada pa stanica ostane odsečena, a konzerve se neće ukvariti. Rekli su i da mogu očekivati strahove posle nekog vremena. Samo da imam na umu da je napolju temperatura do 50 stepeni niža i da ne bi bilo pametno da istrčim van.

Kroz prozor se vide dva brega i među njima more, predeo neveštih kontura kao eksterijer koji mi je uvek bilo teško u čitanju da zamislim. Sada mi to ne smeta. Možda je to neka uteha, ali prihvatio sam svedenost kao krajnji napor razumevanja. To nije ona nagrada koju ti je nakon dugog samoiscrpljivanja sasvim svejedno da li ćeš primiti. Ja uživam u ovom pejzažu. Jedan breg je veći, drugi manji,oba povremeno zapljusne ledeno more svojom oštrinom.

Šum se razlegne obalom
ali nikad ne stigne do mog prozora.
Možda su more i bregovi u prećutnom saglasju
mogu da se zapljusnu i bez mog sluha.
Pristao sam na to kad sam odlučio da dođem ovde
da ponešto ne znam
i da mi to ne smeta.

Prozor moje sobe gleda na more i lednike. Ispred prozora je radni sto, prekoputa je krevet metalne konstrukcije prekriven teškim vunenim ćebetom. Iznad uzglavlja je ormar, visok kao deblo hrasta na koji bi se moglo u polju nasloniti i zaspati. Ali ne ovde, gde nema ni polja ni debla, nema čak ni niske trave, samo nepregledna belina. Tu je i velika stara peć, moja stamena sigurnost, ona me čuva od ledene spoljašnjosti koja preti i nadire bez prestanka. Beli šum koji ona izdiše je više od toplote.

Kao strujanje vetra ili vode
zaglušeno izolacijom prozora
njen šum je punoća prostora
i vreme koje u mekim mlazovima teče.
Sklupčam se nekad do nje
tu se nadiruća hladnoća

oseća tek kao daleka pretnja
o kojoj je još rano razmišljati.
Nožni prsti se protežu u smeru toplih talasa
polako se grče pregrejani, zavlače u tabane
dokne prihvate da im je to
i više nego dovoljno.
Tad ih šake obaviju
da ih brižno zaštite
ili da preuzmu blagodat toplote
taj jedini prohtev kojim se može zaogrnuti.
Sve je tada sasvim daleko
i ono što je bilo
i ono što neće biti.

 

Prolaze dani i vetar raznosi tanke slojeve snega.
Kadar prozorskog okna strpljivo beleži reljef u prelazu.
Nema ptica, ribe su daleko u dubini i

lako bi mogao poludeti
ako stvarno ne znaš zašto si ovde.

Mog prethodnika su pronašli na trideset metara od vrata, toliko je uspeo da odmakne. Trčao je prema obali i u tim trenucima sigurno je znao zašto. Na trideset metara od vrata i deset još dužih metara od obale, od mora koje je uvek predaleko. Možda se samo zabrojao jer nije urezivao recke. Ili je toliko dugo razmišljao šta se nalazi iza brega da je na kraju shvatio da nema ničeg.

Rekli su da će doći ponovo za tri meseca.
Ja sam njima rekao da odnesu ogledalo.

Želeo sam da se predam predelu, da zaboravim svoje lice i sva druga koja se ocrtavaju na njemu u naborima oko očiju i usana. Glatka belina navodi me iznova da zaboravim na recke pri vrhu zida. Protivno je njenoj nevinosti bilo šta urezivati, zamerati se celini koju ne možeš do kraja sagledati, čiji dar uživaš. Kalendari, istoriografije, ovde su samo breme starog sveta, črte i reze koje su preci zalud urezivali, među nama leži okean nerazumevanja. Ali ta potreba urezivanja dublja je od krvi i procene mog naslednika koliko mi je trebalo pre nego što sam istrčao prema obali. Recke će se množiti, prelaziti sa zida na zid i na kraju me opasati. Ako pre toga i sam ne postanem breg.

Vetar danima ne staje
predeo u kadru okna rasipa se neprimetno
sa jedne na drugu stranu
kao uramljeni pesak između dva stakla.

Kad mi se beonjače zamute od uporne beline, ukrstim šake pod potiljkom i zagledam se u izbrazdanu tavanicu. Kreč je iscrtao neuhvatljive figure u predahu između dva krunjenja. U nekom trenutku figure dobiju i boje, zatreperi iz mraka kapaka smena zagasite zelene i žute dok fraktali ne zaplešu neku sasvim svoju igru koju ne možeš do kraja ispratiti.

Iz pravca peći razliva se beli šum

i pruža poda mnom u trakama

kao razapeta ležaljka.

Toplina zaigra po jagodicama prstiju
sa lakoćom otvorim oči
i udahnem do kraja.
Predeo se u kadru okna ponovo izmenio

ali ne osećam se tuđim.

Među nama je prećutno poverenje

snežne dine me pozdravljaju  nežno

osmehom novorođenog.
Odaću priznanje njihovom strpljenju
dok budem pio čaj od nane i grejao šake ispred peći.
Sada znam, ni vetar ni raspršeni sneg nisu uzalud.
Zajedno smo u ovome.


Zlatko Stevanović rođen je 1989. godine u Užicu, srednju školu završio je u Požegi. Osnovne i master studije završio je na Filološkom fakultetu u Beogradu na Katedri za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima. Jedan je od osnivača književnog društva „Orfisti” sa kojima je organizovao skupove analitičkog čitanja autorske književnosti. Poeziju je objavljivao u književnim časopisima i zbornicima (Eckerman, Astonaut.ba, Stagiornale, Hiperboreja, Čovjek-časopis, Portal Strane, Disovo proleće, Trag, Vesna, Afirmator, Pesme iz magle). Uživa u muzici i svira bas gitaru. Njegova prva zbirka pesama zove se „Dnevnik u osam” (Darma books, 2019).


Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Siniša Tucić – Popino prase (iz romana u nastajanju)

Aleksandar Petrović, Lišće

Entoni Keli, Ljubavna priča

Ostavite komentar