Image default
Propaganda

Apokalipsa u nacističkom i sovjetskom plakatu

Piše: Boris Petrović

Reč apokalipsa (grcki ἀποκάλυψις) prevodi se kao otkrovenje, otkrivanje sakrivenog značenja. Najpoznatiji primer otkrovenja ili apokalipse je Otkrovenje Jovanovo, poslednja knjiga Novog zaveta. Posredstvom upravo ovog dela je ideja apokalipse stekla svoje značajno mesto u evropskoj hrišćanskoj kulturi. U pomenutoj knjizi otkrovenje se odnosi na prikaz poslednjih dana sveta kakav nam je poznat: drugog dolaska Isusa Hrista, borbe Spasitelja i njegove vojske protiv Zveri i konačne pobede dobra nad zlim. Zbog načina na koji je opisana borba i obilja scena prirodnih anomalija (poput pretvaranja sve vode na svetu u krv, pomor svih riba), apokalipsa se često, naročito u popularnoj kulturi, pogrešno doživljavala kao kraj sveta. Kanonsko tumačenje ovog spisa je upravo obrnuto – apokalipsa je početak novog i večnog ustrojstva, carstva nebeskog na zemlji. Posle razorne borbe Dobra i Zla, biva uspostavljen savršeni grad, Novi Jerusalem, sazidan oko drveta života (za mnoge mitologije presudno važan arhetip) koji će trajati večno, kao što će ljudi u savršenim telima živeti večno. Kletva smrti je skinuta i pravednici će večno živeti prvi put posle izgona čoveka iz raja, u jedinstvu sa Bogom. U tom delu Novi Zavet kao celina biva zaokružen i njegov smisao dovršen – novi zavet (obećanje) čoveka Bogu i Boga čoveku (Hristovo obećanje večnog života onome ko uzme njegov put) je ispunjen.

Veoma važan trenutak je upravo prisustvo grada, kao ljudske tvorevine, i drveta života kao božanske kreacije u samom centru tog grada – Apokalipsa, dakle, donosi konačni sklad božanskih i ljudskih zakona, time i savršeno zaokruženu večnost. U pitanju je, stoga, ne samo pobeda (krajnje uopšteno) principa dobrog nad principom zla. Još je važniji konačni povratak čoveka u božju milost, od koje je odmaknut izgnanstvom iz rajskog vrta, zbog čega je uostalom prvi grad (Enoh) i bio sagrađen – da bi se čovek zaštitio od sada nasilne i neprijateljske prirode. Grad je u ovom slučaju simbol ljudskog ustrojstva i zakona po ugledu na grčke polise ili srednjovekovne nezavisne gradove-države.

U ovom konkretnom kontekstu ćemo tumačiti Apokalipsu u predratnom i ratnom nacističkom i sovjetskom plakatu. Nacistička Nemačka i Sovjetski savez su se našli u ratu, gde su obe strane videle sebe kao princip Dobra, a onu drugu kao princip Zla. Ono što je još važnije je što bi taj rat i njegov uspešni završetak trebalo između ostalog da donese i konačnu pobedu upravo njihovih vrednosti – morala, ekonomskog i društvenog ustrojstva. Ne zaboravljamo druge učesnice tog rata i odnose njihovih propagandi – ovde se samo usmeravamo na poređenje propagandnog izraza Sovjetskog saveza i nacističke Nemačke.

Kao u narativu Jovanovog Otkrovenja, Dobro i Zlo se sukobljavaju da bi konačno Dobro pobedilo i da bi posle toga nastao savršeni život u okvirima savršene države – za jedne nacional-socijalističke Nemačke, za druge komunističkog Sovjetskog saveza. U ovom članku ćemo predstaviti likovna uobličavanja savršene budućnosti koja dolazi posle borbe, vizualizaciju vrednosti koje takvu budućnost nagoveštavaju – grafička rešenja otkrovenja života koji dolazi posle sukoba Spasitelja i Zveri.

U ranijem radu je obrađena likovna predstava zmije (zveri) u nacističkom plakatu koja se uklapa u ovaj apokaliptični kontekst – takođe je spomenuto predstavljanje Hitlera kao Isusa Hrista (Spasitelja koji donosi pobedu protiv zveri). Ono što Hitlera, prikazanog sa barjakom na kome stoji svastika, predstavlja kao Hrista na ovom plakatu je opet upotreba kanonskog rečnika hrišćanskog slikarstva. Hrist se standardno (naročito u katoličkom slikarstvu) prikazuje kao deo Svetog trojstva, gde je Sveti duh prikazan pticom – inače golubom, ovde vešto promenjenim u orla, još jednog široko rasprostranjenog arhetipa koga je nacistička Nemačka prisvojila i redefinisala, a otac (Bog) svetlošću koja se iza ptice pomalja. Naročito je zanimljiv pokret kojim kanonski prikazan Jovan Krstitelj pokrštava Hrista – nemački autor plakata je napravio neobično veštu i kreativnu vizuelnu metaforu koja povezuje nacistički pozdrav i čin krštenja. U pozadini Hitlera mozemo videti nemački narod koji ruku drži ispruženu nagore, u pozdravu, kao da pokrštava (imenuje) Hitlera – narod koji je izabrao svoga Mesiju i ovlastio ga da ga povede u bolje sutra.

Prvi pogled na plakate koji predstavljaju svetlu budućnost izgrađenu na odgovarajućoj ideologiji (nacizmu, to jest komunizmu), nam ukazuje na brojne sličnosti, pre svega likovne. Na mnogim plakatima, od kojih su neki čak razdvojeni decenijama – da ne spominjemo brojne razlike između ruske i nemačke, komunističke i nacional-socijalističke vizure – upadljivo se upotrebljavaju mahom iste boje – zlatna, crvena, plava, bela. U nešto manjoj meri takođe smeđa, crna i zelena. Odabir ovih boja nije slučajan – u pitanju su boje koje se upotrebljavaju u kanonskom hrišćanskom slikarstvu, gde svaka od njih ima tačno određenu simboliku. Zlatna boja predstavlja božansko prisustvo, božansku svetlost i savršenstvo. Zlato kao plemeniti metal ne rđa niti tamni, drugim rečima ne menja svoja svojstva vremenom, što takođe upućuje na večnost. Crvena boja predstavlja život, osećanja, jednako kao i zemlju, krv, patnju. Plava je (očigledno) nebo i vezana je za beskraj neba, neograničenost. Bela simbolizuje čistotu – naročito važan pojam, posebno za nacističku propagandu koja instistira na rasnoj čistoti. Smeđa upućuje na patnju (opet veza sa zemljom i htonskim principom), zelena (očigledno) na vegetaciju i konačno crna na mučenistvo i smrt.

U pravoslavlju, koje se i dalje drži kanona, ova pravila se i dalje poštuju pri izradi ikona. No, iako su se katoličko i protestantsko religiozno slikarstvo pomakli od kanona ka više svetovnom izrazu, ova pravila se u izradi rečenih plakata i dalje poštuju. U pitanju je upotreba (opet, kao u slučaju zmije, orla, pa na kraju i svastike) arhetipova, likovnih i narativnih matrica čijeg tačnog značenja publika ne mora da bude svesna da bi ti arhetipovi bili uspešni u izazivanju određene emotivne reakcije. Zlatna boja, koja u ovim plakatima dominira, nas naročito upućuje na iznošenje teze koju ćemo ovde pokušati da argumentujemo, uz poštovanje sličnosti i razlika u tretmanu narativne matrice apokalipse, koja je polazna osnova i jednog i drugog likovnog izraza.

Sa leve strane se nalazi nacistički plakat (zapravo je u pitanju naslovnica kalendara za 1938. godinu), sa desne sovjetski. Iako su tematski potpuno različiti – jedan predstavlja savršenu arijevsku porodicu, po nacističkim uzorima rasne čistote, a drugi se zalaže za obrazovanje i opismenjavanje sovjetskih naroda – sličnosti na planu upotrebe boja su očigledne. Naime, i jedan i drugi plakat koriste pretežno zlatnu, potom plavu, crvenu, belu i crnu boju. Oba plakata pri tom predstavljaju ne sadašnjost, već budućnost koja treba da se ostvari pošto njihova ideologija dobije odgovarajuću podršku i bude dosledno sprovedena (ispostaviće se, kroz rat velikih, svetskih, i kako je tada izgledalo, gotovo apokaliptičnih razmera). Ovoj ideji, da je u pitanju budućnost koja treba da se ostvari dodatno doprinosi veoma jasna stilizacija figura ka pojednostavljivanju površina, ka monumentalizaciji likova, što je naročito vidljivo u nemačkom plakatu. Stilizacija koja ide ka monumentalnom prikazu – čemu doprinosi, u oba slučaja, žablja perspektiva – dodatno upućuje na to da je u pitanju svojevrsna idealizacija. Dakle, slika ne prikazuje stanje kakvo jeste već kako treba da bude – još jedan argument da je slika stavljena u budućnost (izmenjenu i unapređenu), a ne u nesavršenu sadašnjost.

Zlatna boja koja dominira u ova dva plakata nastavlja da dominira u čitavoj seriji njima sličnih radova, sovjetskih jednako kao i nacističkih. U ovom primeru vidimo bistu čoveka koja je još više nego na prethodnom plakatu stilizovana da izgleda monumentalno. U ovom slučaju zapravo više izgleda kao statua, umetničko delo izliveno od zlata, nego kao živi čovek. Plava boja je prisutna, ali nije dominantna, umesto nje, kontrast je sa crnim orlom i crvenom zastavom. Na sovjetskom plakatu vidimo jasno prisutne zlatnu, belu, crvenu i u manjoj meri crnu boju. Zanimljivo je i važno da primetimo kako na ovom sovjetskom plakatu ljudi uopšte nisu prisutni – u fokusu sa avioni. Perspektiva je opet, u oba slučaja, žablja, čovek i avion su blago preuveličani tako da potpuno dominiraju plakatom, a samim tim i našom percepcijom. Crni orao (sveprisutni simbol na mnogim državnim obeležjima i arhetip koji zasluzuje poseban rad) ovde predstavlja imperijalnu, osvajačku prirodu države na čijem se grbu nalazi, te je ideja smrti (crna boja) povezana sa idejom vojske i osvajačkih ratova. Crni orao čuva zlatnog čoveka. Na prethodna dva plakata smo ga sreli u sličnoj funkciji – u oba slučaja lebdi, što iznad Hitlera prikazanog kao Hrista, što iznad savršene arijevske porodice. Vojska, organizacija kojoj je smrt primarna profesija, štit je i čuvar zlatnog, savršenog čoveka. Kao što je, suprotno tome, sovjetska avijacija prikazana u crvenoj (životnoj) boji, zaštitnica sovjetske zemlje.

Između ova dva plakata, a zaključno sa time i te dve ideološke i stilske celine, postoji jedna još važnija razlika. Serija plakata je potvđjuje i dodatno podvlači. Zlatna boja se sa nemačke strane koristi da prikaže čoveka (ili grupu ljudi, najčesće porodicu), a sa sovjetske da prikaže zemlju, ponekada nebo. Drugim rečima, na nacističkim plakatima čovek je prikazan kao izgrađen od zlata, a na sovjetskim zemlja, ili simboli koji zemlju predstavljaju, kao što je žito. U sledećem primeru vidimo, nije toliko važno da li je čovek stilizovan da izgleda monumentalno (kao u prethodna dva primera) ili više realistično – on i njegova porodica su beli i zlatni. Princip čistote, tako važan za naciste, logično se nadovezuje na princip božanskog prisustva, večnosti, na kraju, savršenstva. Iz nacističke perspektive, arijevska rasa jeste savršena. Hrišćanska likovna simbolika u ovom slučaju vizuelno korespondira sa arijevskim zahtevima za plavom kosom, čija je žuta boja u ovim plakatima stilizovana da izgleda upravo kao zlatna. Drugim rečima, nacistička propaganda nadovezuje insistiranje na rasnoj superiornosti i čistoti na hrišćanski likovni kanon. Zlatna boja, kao simbol božijeg prisustva i savršenstva njegove svetlosti ovde je povezana sa arijevskim rasnim obeležjima, plavom kosom i plavim očima.

Pošto je put već stilizovana da bude zlatna, odeća mora biti bela – kao što vidimo u sledećem primeru, savršena arijevska porodica, gde svi imaju plavu kosu, zlatnu put i plave oči, odevena je u belo. Jedino je najstariji sin, stasao da bude deo Hitlerove omladine, obučen u odgovarajuću uniformu čija je boja predstavljena kao zlatna (iako je u stvarnosti bila svetlosmeđa). I ovde orao, ovaj put kao amblem, stoji iznad porodice.

Na sovjetskom plakatu, opet, ljudi nisu zlatne puti, ali žito jeste. Zemlja je iste boje kao i žito, jednako kao što je njihov simbolički spektar deljen (Demetra, grčka boginja zemlje u Rimu poznata kao Cerera drži upravo žito kao svoj simbol. Reč cerealije – žitarice dolazi odatle). Uviđamo važnu, krucijalnu razliku. U nacističkoj viziji, čovek je taj koji je sazdan od zlata, dok iz sovjetske vizure zemlja je ta koja je zlatna. Razlika je suštinska. Nacistički pristup postavlja božansko prisustvo, emanaciju savršene božanske svetlosti u figuru čoveka, dok sovjetski pristup postavlja isti taj skup ideja u idealu zemlje-domovine. U pitanju je, setimo se, prikaz savršene budućnosti koja dolazi posle konačne pobede Dobra nad Zlim. U toj savršenoj budućnosti, nacisti zastupaju drugačije vrednosti od sovjeta. Jedno od mogucih tumačenja ovog likovnog postupka je Ničeova vizija Natčoveka, koji od umrlog Boga preuzima vrhovnu vlast. Veze nacizma i ničeanske filozofije su brojne i daleko su od toga da se u ovom primeru iscrpljuju – no, obim i ambicija našeg rada nalažu da ne možemo ulaziti u njihovo ispitivanje. Dovoljno je spomenuti da je u ovom slučaju (nad)čovek taj koji isijava božansku svetlost – zato je njegova put zlatna, a ne bela. Čovek je taj koji je sačinjen od zlata, samim tim savršen i večan.

Sa druge strane, sovjetskoj ideologiji je kolektivizam bio znatno važniji od individualizma. Čovek nije taj koji je bitan – zemlja je važna, kao simbol zajedništva i veze svih ljudi. Zemlja je ta koja je večna, Majka-Otadžbina, koja sve ljude vezuje u jednu celinu. Sovjetski komunizam se tako obračunava sa individualnošću (postoji samo jedna individua, veliki vođa, a on je na čelu ne zato što jedini ima pravo na individualnost već zato što najviše otelotvoruje vrednosti koje se svima drugima nalažu) i stavlja sve ljude pod jedan simbol, pod jednu zastavu. Zemlja, viđena jednako kao otadžbina, država, ali i tlo (zemlja kao plodna ravnica puna žita) isijava zlato i samim tim sugeriše svoju večnost i božansku prirodu. U tom kontekstu nije bitno koje su ljudi rase i kakvih su fizičkih i inih karakteristika – u sovjetskoj propagandi se slovenski tip ne zastupa tako fanatično kao arijevski u nacističkoj, pa ćemo jednako često sresti crnokose kao i plavokose ljude. Komunizam je internacionalan – rasne, verske i ostale razlike su iz komunističke perspektive samo buržoaska, reakcionarna izmišljotina koja služi da sakrije pravu razliku među ljudima, klasnu, da sakrije i time učini nedodirljivim pravog neprijatelja, veleposednika i kapitalistu. Na ovaj način – pošto klase u komunizmu (teoretski) ne postoje, svi ljudi se izjednačavaju. Iznad i ispod njih postoji zajednički imenitelj, ujedinitelj svih naroda – plodna Majka Zemlja koju svi jednako obrađuju. Druge kanonske boje koje se na ovim plakatima pretežno koriste služe da ograniče taj spektar i usmere ga ka pravom cilju. Zlato, pored toga što predstavlja božansku svetlost i savršenstvo, može tako predstavljati pohlepu – osećanje upravo suprotno komunističkim načelima, osećanje kojim se ni nacisti kao socijalisti ne bi nikada pohvalili. Zato su tu druge boje – plava koja predstavlja beskonačnost (Majka Otadžbina, internacionalistički gledano, nije samo Rusija vec sve zemlje koje ulaze u Sovjetski savez), bela koja predstavlja čistotu (pošteni proleterijat) i crvena koja predstavlja život i patnju (obrađivanje zemlje je mukotrpno, ali donosi hranu, dakle život). U slučaju nacističkog plakata, ove boje imaju istu funkciju. Beskonačnost plave se odnosi na Hitlerovu ambiciju da zavlada svetom – čistota bele njegovim duboko plemenitim pobudama koje su na taj način i od Boga legitimisane (kakve su njemu nesumnjivo izgledale) i crvenom kao večnim životom i patnjom koju treba proći da bi se cilj ostvario.

Na taj način, simboličko usmerenje je u dovoljnoj meri uspešno izvedeno. Upotrebom drugih boja se glavna, zlatna, stavlja u svoj izvorni, kanonski kontekst. Na taj način ona svedoči o tome da je nacistička, odnosno sovjetska strana upravo ona prava, princip Dobra koja će posle velikog sukoba povesti u bolje sutra. Iako se služe istim alatima da određeni simbol uspostave i na pravi način usmere, ove dve propagande se ne usmeravaju ka istom cilju. Jedan je slavljenje rasno čistog ideala, savršenog čoveka kao umetničkog dela – drugi je slavljenje zemlje, prirode, majke Otadžbine. Obe ideologije pretenduju na širenje i uspostavljanje savršenog poretka, samo ga drugačije doživljavaju i predstavljaju. Nacisti drže da se rasna čistota treba očuvati, po cenu smrti drugih, neodabranih i rasno inferiornih naroda (crni orao koji zaklanja zlatnog, arijevskog čoveka) dok Sovjeti drže da se obrazovanjem svi ljudi mogu učiniti jednakima, tj. jednako spremnima da prihvate ideološki sistem gde je njihova individua nevažna nasprav slave, savršenstva i večnosti Majke Otadžbine.


Boris Petrovićrođen u Beogradu, diplomirao opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a na komparativnoj književnosti na Université Paris IV Sorbonne — Paris IV,  je odbranio doktorat na temu Nacionalni mit u delu Džona Forda i Veljka Bulajica.


Pročitajte sve tekstove ovog autora:
Pornografija u sovjetskom ratnom plakatu (Parada Pornosa i Erosa, septembar 2011)
Slika zmije u nacističkom plakatu (Anatomija antinomija, decembar 2011)
Alegorija nacije kao žena u američkom ratnom plakatu I svetskog rata (Ecce Femme, mart 2012)
Bioshock Infinite posteri ili revizionizam Brandywine škole ilustracije (Igraj, igraj, igraj, avgust 2012)
O ljubavi prema velikom vođi i ljubavi velikog vođe prema narodu (Libartes amatoria, mart 2013)
Kraft Durch Freude – Kampanja za snagu kroz radost (Zubati Libartes, februar 2014)

Ovaj članak je objavljen u decembru 2012, u okviru temata Apokalipsa (malo) sutra.

Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Slika i misao.

Related posts

Slika zmije u nacističkom plakatu

Libartes

Alegorija nacije kao žena u američkom ratnom plakatu I svetskog rata

Libartes

O ljubavi prema velikom vođi i ljubavi velikog vođe prema narodu

Libartes