Image default
Propaganda video-igre i umetnost

Bioshock Infinite posteri ili revizionizam Brandywine škole ilustracije

Piše: Boris Petrović

“Give me your tired, your poor, Your huddled masses yearning to breathe free, The wretched refuse of your teeming shore. Send these, the homeless, tempest-tossed to me, I lift my lamp beside the golden door!”

Emma Lazarus, The new colossus, 1883.

 

U prethodnom radu smo predstavili nekoliko propagandnih postera iz Prvog svetskog rata, uz zaključak da je njihova naročita estetika, uparena sa naprednim tretmanom Kolumbije, američke alegorijske personifikacije, izvršila znatan uticaj na potonje generacije. U ovom radu ćemo se pozabaviti pomenutim uticajem, koji se očigledno oseća skoro sto godina nakon što su ti posteri napravljeni i dugo pošto je njihova upotrebna vrednost nestala.

Naime, 26. februara 2013. bi trebalo da bude objavljena video igra „Bioshock Infinite“, za koju sada postoje samo demo verzija i set propagandnih postera koje možemo sresti u igri i o kojima će u ovom radu biti reči. Posteri nisu originalna dela. Svi osim jednog datiraju iz perioda oko Prvog svetskog rata, a autori igre su ih u određenom smislu modifikovali. U jednom slučaju je u pitanju dodavanje teksta na ilustraciju, u drugom izmena već postojećeg teksta. Svaki od njih je na taj način izmešten iz svog originalnog konteksta i stavljen u jednu novu, naročitu i sasvim namerno veoma različitu sredinu.

Iako nećemo govoriti o samoj igri, već o posterima i njihovoj obradi, nekoliko reči je neophodno da bi se valjano razumeo dati kontekst. Igra je smestena u 1912. godinu. U pitanju je posebna grana naučne fantastike, bliska steampunk mitopoetici, koja zbivanja projektuje ne u budućnost već u alternativnu prošlost. Radnja se dešava na letećem gradu-ostrvu po imenu Kolumbija (iz prethodnog rada nam je poznato da je u pitanju alegorijska personifikacija američke nacije kao žene), koji je osmišljen kao deo američke države ali se posle jednog međunarodnog incidenta otcepio od matice i odletelo u nepoznatom smeru. Stanovnici Kolumbije su posle izvesnog vremena provedenog u izolaciji skliznuli u rasizam, ksenofobiju i radikalni nacionalizam – navedeni posteri predstavljaju propagandu upravo takvih ideja. One (kao ni posteri) nisu izmišljene, već su vrlo bliske istorijski autentičnim američkim društvenim konceptima koji su u punoj snazi prisutni upravo u vreme kada se igra odigrava, 1912. godine. Između ostalih, sledeće ideje su jasno uočiljive: ideja o božanskom predodređenju („The manifest destiny“, ili božansko proviđenje koje čini Ameriku novim centrom sveta i naglasava prirodnu superiornost Amerikanaca u odnosu na ostatak sveta); džingoizam (zaoštrena vrsta nacionalizma koja snishodljivo gleda sve druge nacije, specifična za Ameriku – takođe poznata po spremnosti da se drugim nacijama svoje ideje objašnjavaju oružjem); američka izuzetnost („American exceptionalism“) – stav da je upravo Amerika najbolja od svih postojecih nacija, ona koja treba da širi ideje demokratije i slobode – između ostalog i zato sto je „prva nova nacija“, te kao takva ima i tradiciju i mudrost starih, evropskih naroda jednako kao i vitalnost i snagu novih, necivilizovanih zajednica; te konačno stav da je upravo Amerika (ili u ovom slučaju, izmišljen grad-ostrvo Kolumbija) nacija odabrana od Boga (motiv preuzet iz Starog zaveta i hebrejskog nacionalnog mita) te su stoga svi njeni postupci nužno ispravni.

Dakle, kao što su ideje koje plakati iz igre Bioshock Infinite propagiraju autentično prisutne u američkoj kulturi (namerno kažemo kulturi, a ne istoriji, jer su neke od njih i danas veoma žive i aktuelne), tako su i posteri obrada već postojećih ilustracija ili plakata. Dva dolaze iz američke propagande Prvog svetskog rata („Third liberty loan campagne“ i „Clear the way, Fourth liberty loan“), jedan iz britanske propagande („Daddy, what did you do in the great war“), jedan iz ilustracije zbirke pesama „Pesme o američkom patriotizmu“ („Poems of american patriotism“) od N.S. Vajeta, jedan je napravljen po ugledu na delo ovog ilustratora i slikara (The spirit of education, ovde dole prikazan – inače jedini plakat koji nije u potpunosti preuzet već je urađen po uzoru na taj tip ilustracija). Svi posteri (osim britanskog) pripadaju Brandywine školi – grupi crtača i slikara kojima je osim stila zajednički bio mentor i profesor Hauard Pajl. Škola je dobila ime po američkom mestu Brandywine gde je Hauard Pajl imao umetničku koloniju i odakle je ovaj stil potekao.

Zašto insistiramo na vezi ovog stila i prethodno iznetih ideja prisutnih u Americi u datom hronološkom okviru (kraj devetnaestog i početak dvadesetog veka)? Moguće da je u pitanju slučajnost, te da su crtači bili angažovani na izradi ratnih plakata samo zbog njihove veštine i prisustva na umetničkoj sceni toga doba. No, to nije slucaj – ovoga su bili svesni i tvorci igre. Gotovo svi crtači i slikari koji su potekli iz Brandywine škole bavili su se sličnim temama – ilustrovali su avanturističke priče koje su se iscrpljivale u dve teme: piratima i američkoj granici. „The frontier“, iliti granica, je osa mitopoetičkog okvira koji je osnova američke književnosti (takođe je zanimljiva veza piratske književnosti i prvog autentičnog američkog književnog izraza, „the captivity narrative“ ili pričama o otmici – piratska književnost je engleski b žanr iz koga je nastao captivity narrative tako što su američki autori zamenili pirate za Indijance). Za crtače i slikare poput već spomenutog Hauard Pajla i njegovog najpoznatijeg učenika N.S. Vajeta, zatim Harvi Dana, Frenk Šunovera, Alan Tuper Trua i mnogih drugih, je karakteristično to da su razvili karijere oko prikaza slika iz američke istorije, naročito iz definišućeg perioda osvajanja novih teritorija i susreta sa Indijancima. U pitanju je izraz koji se definiše više tematikom nego stilom. Likovno je sličan engleskoj prerafaelitskoj školi (prisutna u slično vreme), sa izvesnim dodirnim tačkama sa formacijama simbolizma i akademizma – no na tematskom planu je vrlo jasno američki nacionalno obojen. Brandywine škola se tako slobodno može nazvati patriotskim stilom, jer za teme gotovo isključivo uzima slike (naravno visoko stilizovane i romantizovane) iz američke istorije. Ako je nazovemo patriotskim, nacionalnim stilom, to nije zato što pokušavamo da omeđimo jednu stilsku formaciju neodgovarajućim okvirom koji izlazi iz domena umetničkog već zato što ta stilska formacija striktnim odabirom tema sama takav okvir zahteva.

Neophodno je bilo smestiti obradu plakata u pravi kontekst zarad pravilnog razumevanja njihove upotrebe, naknadne kao i prvobitne. Naime, očigledno ironičan ton prisutan u obradi nije usmeren (isključivo) na ratnu propagandu, od koje se gotovo i očekuje da bude preterana, zaoštrena i (ni)malo elegantna, već na njihov američki, patriotski aspekt. Obradom ovih plakata se ne analizira zaoštrena priroda ratne propagande nego se postavljaju pitanja o prirodi američkog patriotizma. Oni imaju veoma ambiciozan cilj: ukazuju na brojne protivrečnosti na kojima su američka nacija i kultura zasnovane.

Američka nacija je izgrađena od imigranata. Njena specifičnost je potpuna inkluzija svih kultura iz kojih njeni stanovnici dolaze – mogućnost da slobodno ispovedaju vere koju žele, pripadaju kulturi kojoj žele, ukratko, na svaki mogući način budu slobodni. U tom smislu se Amerika predstavlja kao nad-nacionalna tvorevina, koja prevazilazi brojne raskole i neprijateljstva koji razaraju „stari svet“, Evropu – jedan od ključnih razloga da se Amerika, „novi svet“, smatra nacijom izabranom od Boga i posebnom među svim drugim nacijama. Sloboda u ovom slučaju nije samo ispovedanje sopstvene religije – to je takođe sloboda od socijalnih klasa, nasleđa, nacionalnih i kulturoloških uslovljenosti, itd. Njene vrednosti su pesnički predstavljene u sonetu „Novi Kolos“ (citiranom na početku rada) koji je sačinila Ema Lazarus, američka pesnikinja jevrejskog porekla: on je urezan na bronzanoj ploči koja stoji u postolju Kipa slobode (još jednoj alegorijskoj personifikaciji i verovatno najvažnijem američkom simbolu):

The New Colossus

Not like the brazen giant of Greek fame,
With conquering limbs astride from land to land;
Here at our sea-washed, sunset gates shall stand
A mighty woman with a torch, whose flame
Is the imprisoned lightning, and her name
Mother of Exiles. From her beacon-hand
Glows world-wide welcome; her mild eyes command
The air-bridged harbor that twin cities frame.
“Keep, ancient lands, your storied pomp!” cries she
With silent lips. “Give me your tired, your poor,
Your huddled masses yearning to breathe free,
The wretched refuse of your teeming shore.
Send these, the homeless, tempest-tossed to me,
I lift my lamp beside the golden door!”

Novi Kolos

Ni nalik ponositom divu grčkom
pobedonosnih udova što se od kopna do kopna protežu
Ovde, na našoj penušavoj obali kapije se podižu
plamti vatra jedne moćne žene sa bakljom
prožeta munjom
Majka Prognanih je ženino ime. Njena ruka je svetionik,
pozdravlja svetlom sve one koji dostižu.
Njen mili pogled pokreće luku nad oblakom
što spaja sestrinske gradove.
“Zadržite, stare zemlje, svoju povest za sebe”, krikom
će ona,” Dajte mi vaše umorne, vaše siromašne,
Vaše ugnjetene mase što čeznu za slobodom
Bedne otpadnike vaših plodnih obala.
Pošaljite mi beskućne, sve one izmučene burnom vodom
Ja kačim svoj fenjer pored zlatnih vrata!”

Značaj koji Kip slobode ima za američku kulturu, kao mesto gde stoje ovi stihovi, nam dovoljno govori o njihovoj važnosti. Oni nas vode do druge strane datog narativa. Mračnija strana optimistične i progresivne priče o naciji koja je izgrađena od imigranata i rado ih prima u neograničenom broju je činjenica da je Amerika takođe dugo vremena uspešniji deo svoje ekonomije zasnivala na robovlasništvu, kao i da je masivne prostore na kojima će da razvija svoj graničarski, pionirski duh dobila genocidom i prisilnim razmeštanjem domorodačkog indijskog stanovništva. Godine 1912., u hronološkom okviru u koji je igra smeštena u Americi više ne postoji robovlasnički sistem (Indijanci su i dalje što istrebljeni što asimilovani) ali su i dalje na snazi zakoni o segregaciji – u slično vreme (1915.) Kju Kluks Klan izrasta u svoju drugu, znatno moćniju i bolje organizovanu inkarnaciju – već spomenute ideje i društveni koncepti džingoizma i odabranosti od boga Amerike da vodi ostatak sveta, kao i bele nadmoći (white supremacy) su u punoj snazi. Amerika je stoga u dato vreme zemlja protivrečnosti, gde ne može biti reči o jedinstvenosti kulturološke i političke klime. S jedne strane, ona jeste otvorena za imigrante, sa druge ima krajnje rigidan, često i nasilan odnos prema drugim rasama (brojni linčevi na jugu). Rasizam je institucionalizovan kroz zakone o segregaciji. Neophodnost daljeg širenja, da bi se graničarski duh održao živim, sve češće spominje širenje dalje na zapad, preko Pacifičkog okeana.

U tom ključu gledano, može nam zazvučati ironično da su autori igre koja se na tako otvoren način bavi rasnom čistotom, ksenofobijom i zaoštrenim nacionalizmom rešili da upotrebe britanski plakat. Na ovom paru ilustracija vidimo primer prvorazredne moralne ucene. Ovaj originalni plakat je jedini koji nije nastao u okrilju Brandywine škole crteža i slikanja – u pitanju je britanski propagandni plakat iz Prvog svetskog rata, svakako jedan od najslavnijih i najupečatljivijih. Dok se dečak u podnožju fotelje igra sa olovnim vojnicima, devojčica pita oca „Tata, a šta si ti radio u velikom ratu?“. Ocu je vidno neprijatno jer je odgovor koji visi u vazduhu „Ništa“. Dalja poruka (poput „prijavi se“ ili slično) nije potrebna – sve je rečeno. Intervencija od strane autora igre je minimalna i ni na koji nacin ne menja suštinu poruke. Reči „veliki rat“ su zamenjene „opsadom Kolumbije“ i zamenica „ti“ je smanjena i napisana bez velikog prvog slova. Perfidnost prožima ovu scenu. Prvi svetski rat se iz engleske perspektive gledano vodio prvenstveno protiv Nemaca – otac na slici ima crnu kosu dok je dečak upečatljivo plav (standardno germanska, nemačka boja kose). Suptilno se implicira da posledica očevog izostajanja iz rata nije samo nemanje odgovora na ćerkino pitanje. Nije bilo potrebe da se poruka ove scene drastičnije menja jer je manipulacija i propagandna veština (malo isuviše) očigledna.

Ovi plakati, dakle, obavljaju više funkcija, na više različitih nivoa. Prvi, najočigledniji, se valja razumeti u ključu parodije. Zadržavajući očiglednu, ali površinsku sličnost sa originalom, menjajući mu suštinu, obrađeni plakat ga parodira, izvrće ruglu, dekontekstualizuje i samim tim čini neadekvatnim i smešnim. Patetični zanos plakata postaje sentimentalan, farsičan, apsurdan čak, kada se umesto na odbranu otadžbine poziva na rasizam. Umesto poziva na kupovinu ratnih obveznica koji sprovode izviđaci, predstavlja se slanje dece u rat (Youth of Columbia, will you bear her sword?). Naročito je vešto izvedeno zadržavanje delova originalne poruke (Weapons for liberty) te mešanje sa dodatim, izmenjenim tekstom. Na maču, kao što možemo videti, umesto ’Be prepared’ stoji još jedna američka parola ’United we stand’, što može aludirati na poznati patriotski moto (United we stand, divided we fall), ili na stihove iz poznate revolucionarne pesme John a Dickinson a, „The liberty song“, ili čak na pokret iz devedesetih godina sa centrom u Teksasu koji je pokušao da napravi treću političku partiju u SAD. U ovom slučaju se ne samo menja izvorna poruka nego se naglašava nesklad već postojećeg stanja – slika izviđača (omladinski pokret specijalizovan za boravak u prirodi u skladu sa prirodnim zakonima, dakle sa naglašeno pacifističkom namenom), čija odeća vidno odudara od one koju nosi alegorijska personifikacija, pruža mač Kolumbiji. Obrada plakata ne menja drastično značenje originala već ukazuje na njegov već postojeći nesklad, pa i blagi apsurd.

Sledeći primer razvija notu nesklada već prisutnog na originalnom plakatu i jasnije predstavlja ideju apsurda u obradi. Na originalu vidimo personifikaciju Pobede, ne Kolumbije (lovorov venac, bela haljina) kako nalaze topovima na brodu da rasčiste put. Ispod je tekst koji objašnjava da je potrebno kupiti još ratnih obveznica. Iako je vizuelno veoma zanimljiv, te možemo videti izvesnu erotizaciju alegorijske personifikacije (isturene grudi, otvorene usne), na planu poruke ovaj plakat nije uspešan. Rečima invocirana slika raščišćavanja puta nije u skladu sa idejom kupovine obveznica – ideja da ljudi kupovinom obveznica finansiraju mornaricu nije dovoljno jasno predstavljena, svakako ne sloganom „Raščisti put“. Dva dela teksta ne komuniciraju dovoljno dobro između sebe a zajedno gotovo nikako sa predstavljenim (istina dosta kvalitetnim) likovnim delom plakata.

Obrada plakata preuzima ovu situaciju i dodatno je razrađuje. Slova su izmenjena tako da umesto „Raščisti put!“ piše „Kolumbija te(be) zove!“ Nastavak teksta parafrazira poznati deo stiha američke himne („o’er the ramparts we watch“ /preko bedema gledamo), inače iskorišćen za poznati propagandni plakat iz Drugog svetskog rata rečima „…to the ramparts patriots, all!“. Prva nota apsurda je činjenica da se na slici ne nalazi Kolumbija (crveno-bela haljina, često u dezenu američke zastave, frigijska kapa, štit) već veoma očigledno alegorijska personifikacija Pobede (koja istina učestvuje u izgradnji lika Kolumbije ali takođe ima i veoma jasno kodifikovan izgled). Drugo, radnja u igri Bioshock Infinite se dešava na letećem gradu-ostrvu koji se nalazi na nebu – sa ovog plakata je vidljivo da se ljudi koji rukuju topom nalaze na moru, te da su obučeni kao mornari, koji ne mogu nikakvu funkciju na letećem gradu-ostrvu.

Na drugom primeru je poruka znatno jasnija – tekst nije izmenjen već je prosto dodat. Umesto slika Američkog građanskog rata (koje ova ilustracija predstavlja), stanovnici se zovu u naoružavanje i u borbu protiv stranaca i anarhista (Patriots! Arm thyself! Against the foreigners and anarchist!). Implicira se da čovek na slici puca u stranca, ne u neprijateljsku vojsku.

Na taj način, slika koja je uzeta iz zbirke pesama „Pesme o američkom patriotizmu“ dobija sasvim novu vrednost. Tipično devetnaestovekovna odeća (iz perioda građanskog rata) gospodina na slici, Džonaa Brnsa, inače slavne istorijske licnosti koja je učestvovala u bitci kod Getizburga (1863) postaje arhaična u vremenu dešavanja ove igre (1912), te gubi svoju funkciju i na taj način dekonstrektualizovana biva svedena na kič. Ona prestaje da bude deo istorijske autentičnosti već postaje deo patriotoskog vašara, nacionalistickog folklora, kao i Burns ova musketa, šešir i rog za barut. Apsurd i već spomenuti kič situacije se povlače udarnim naslovom ’Protiv stranaca i anarhista!’ dok predstavljena scena dolazi iz ilustracija koje predstavljaju Američki građanski rat, koji se dakle vodi između Amerikanaca gde nije zaraćena strana (Sever i Jug) nije ’stranac’ a još manje ’anarhist’.

Drugi plan na kojem funkcioniše dekontekstualizovanje ovih ilustracija i plakata je kritika sadašnjosti kroz prizmu prošlosti i/ili druge kulture – trik kojem su pribegavali mnogi disidenti zatvorenih i nedemokratskih režima. U tom ključu se, (između mnogih drugih sličnih primera), mogu tumačiti dela kao što su film „Harakiri » japanskog režisera Masaki Kobajašija ili roman „Tvrđava“ Meše Selimovića. Da bi se izbegle odviše očigledne paralele sa vremenom kojem autor pripada, te moguće vređanje ličnosti koje se u datome delu implicitno kritikuju, on radnju smešta u prošlost, ili budućnost, ili neku fikcionalnu zemlju (američka nacionalna personifikacija Kolumbija je ovako i nastala). Autori Bioshock Infite a su na više mesta izrazili kako su za vreme izrade ove igre bili inspirisani „Occupy“ pokretom, kao i problemima sa kojima se sreće američko društvo danas – naglašeni strah od terorizma, dizanje zida na granici sa Meksikom, pitanje ilegalnih imigranata i njihovog statusa u zemlji. Iz njihovih ranijih igara, Bioshock I i II je poznato da se autori iz Irational studija zanimaju za probleme dekadencije drustva, paranoične vlasti, ksenofobije, izolacionizma.

Treći (ili vrednosno gledano, prvi) i na neki način najdublji nivo na kome ovi prerađeni plakati delaju je ne više ni ukazivanje na izvesnu iščasenost originala (prvi plan), ni premeštanje kritike trenutne situacije u prošlost da bi ta kritika bila slobodnija (drugi plan) – u pitanju je sumnja u same korene datog mitopoetičkog okvira i kulture u okviru koje je on razvijen. Autori se ne pitaju kakvu danas vrednost i značaj imaju stihovi Eme Lazarus, urezani u podnožje Kipa slobode, dok se diže zid na granici sa Meksikom – za američku kulturu i nacionalnu ikonografiju je mnogo dramatičnija pretpostavka da su ti stihovi oduvek bili samo delimično istiniti i suštinski licemerni, nego da su se vremenom izmenili i takvi postali. Da li su ti stihovi i napredne ideje koje predstavljaju mogli u potpunosti postojati naporedo sa idejom o američkoj sudbini od Boga datoj da postane predvodnica svih drugih zemalja? Jesu, upravo zbog takvih vrednosti. Da li su isto mogli da znače posmatrani iz prizme američke izuzetnosti (koja je, paradoksalno, zametak ksenofobije izrasle iz ponosa na odsustvo upravo te osobine)? Nešto teze. Da li mogu da postoje i znače isto citani iz ugla džingoizma, zakona o rasnoj segregaciji, KKKa? Nikako. Pretpostavka da Amerika zapravo nikada nije ni bila niti „dom slobodnih i zemlja hrabrih“ niti zemlja „umornih, siromašnih, ugnjetenih masa što čeznu za slobodom“, izgleda kao veoma ozbiljna i argumentovana kritika, upakovana u oblandu zabavne video igre kojoj se kao žanru (sasvim nepravedno) ne pridaje veliki značaj niti mogućnost takvih zapazanja. Bioshock infinite se usuđuje da krene u tom smeru. Da li će i kako u tome istrajati, videćemo kada igra u celosti bude izasla u februaru naredne godine.


Boris Petrovićrođen u Beogradu, diplomirao opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a na komparativnoj književnosti na Université Paris IV Sorbonne — Paris IV,  je odbranio doktorat na temu Nacionalni mit u delu Džona Forda i Veljka Bulajica.


Pročitajte sve tekstove ovog autora:
Pornografija u sovjetskom ratnom plakatu (Parada Pornosa i Erosa, septembar 2011)
Slika zmije u nacističkom plakatu (Anatomija antinomija, decembar 2011)
Alegorija nacije kao žena u američkom ratnom plakatu I svetskog rata (Ecce Femme, mart 2012)
Apokalipsa u nacističkom i sovjetskom plakatu (Apokalipsa (malo) sutra, decembar 2012)
O ljubavi prema velikom vođi i ljubavi velikog vođe prema narodu (Libartes amatoria, mart 2013)
Kraft Durch Freude – Kampanja za snagu kroz radost (Zubati Libartes, februar 2014)

Ovaj članak je objavljen u avgustu 2012, u okviru temata Igraj, igraj, igraj.

Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Slika i misao.

Povezani članci

Slika zmije u nacističkom plakatu

Video-igre: Ljubav posle nasilja

Apokalipsa u nacističkom i sovjetskom plakatu

Ostavite komentar