*
Jedan je Bog, Zulejha, ista svetlost viđena različitim očima!
*
Ušli smo u muslimansko selo bez borbe. Oblaci dima se motaju oko kuća. Naređenje je da tu prenoćimo a ujutru da produžimo dalje. Malo vremena za odmor. Biće vremena za brijanje a izgleda, biće vremena i za seks. Čivijaš viče kao mahnit istrčavajući iz porušene kuće.
Šta je bilo, vodniče?Hvatam ga za ruku pokušavajući da ga smirim. Našao je, kaže, devet Turkinja u podrumu, bile su zaključane tamo, biće zanimacije, šta mislim ja, šta će reći kapetan. Kapetan je već bio tu, iza njega, sve je čuo. Ništa ne progovara razgleda selo, misli o nečem drugom. Čivijaš poskakuje u mestu drhteći od uzbuđenja, čekajući reč starešine. Kapetan samo klimnu glavom i nestade u dimu.
Izvode vezane žene. Ne nose feredže i dimije, možda i nisu Turkinje, ali zar je bitno, žena je žena.
Jedem goveđi narezak i zamotavam duvan, izdvojen malo od grupe razularenih vojnika, izdvojen od podvriskivanja, vulgarnog dobacivanja od sočnih psovki.
Čivijaš uvodi red u ovu nesrećnu radost uspaljenih muškaraca. Jedan po jedan, gore u kući, strpite se, imamo ceo dan i celu noć i budite nežni. Nemojte da posle pričaju kako su Srbi loši ljubavnici. Radite to sa stilom, braćo!
Vodnik zatvara Turkinje u skoro neoštećenu bogatašku kuću. Sobe čiste i uredne, divan ambijent, kao da nije rat. Ulaze redom borci zažarenih očiju i svi gledaju samo jednu od devet žena. A ta jedna izazivački gleda samo mene.
Ovo je njeno selo, znao sam, ali se nisam nadao da ću je zateći u njemu. Mislio sam, odavno je ona već u inostranstvu, vratila se svome Ibri. Nije mi se uklapala nikako u ovaj seoski ambijent, u ovu zaostalost i prostotu.
Pre deset godina, bio sam na braniku sada spaljene otadžbine. Redovni vojni rok u Puli, svih dvanaest meseci. Nijednom kući u Srbiju. Prvih šest meseci – pakao, dril, dobijanje reume, astma, gubljenje kose, znoj i prljavština. Kad su stigli gušteri na proleće, pakao je čekao njih. Usledilo je džabolebarenje i spavanje. Sa neskrivenim zadovoljstvom smo, mi desetari, gledali patnje novih vojnika.
Kuvao sam kafe pukovniku, to je bio moj prvi zadatak. Drugi zadatak mi je bio izdavanje dozvola za izlazak iz kasarne. Pukovnik se nije nikada dugo zadržavao na radnom mestu, već u podne je odlazio ostavljajući meni na raspolaganju sve vreme ovog sveta. Nisam radio sa mladom vojskom, nisam imao dežurstva, straže, toliko je bila važna ta pukovnička kafa. Veljkoviću, upala ti je sekira u livadski med!
Uglavnom, u poslepodnevnim satima izlazim iz kasarne i šetam Pulom, idem u bioskop. Gledam isti film po nekoliko puta, obilazim amfiteatar, upijam u sebe miris mora. U glavi pišem pisma supruzi, uveče to samo stavim na papir. Imam suprugu kući, venčali smo se godinu dana pre vojske, odmah nakon što sam diplomirao.
Čitam njeno pismo. Dolazi sledećeg vikenda, na početku meseca, poželela me mnogo. Nije trebalo tako rano da koristim redovno odsustvo, ostalo je više od sto dana do kraja. Teško joj je da sedi sa mojom majkom. Stara stalno nešto zanoveta, a i svaki dan dolaze tetke te pričaju gluposti do iznemoglosti. Zaključa se, piše, u našu sobu i sluša muziku, sanja da je ljubim. Nismo se nasitili jedno drugog. Ja je vidim dok šetam po Puli, vidim je u odsjaju vode, uzdrhtim kad mi se učini da čujem njen glas.
I dolazi vikend, provodimo ga u hotelskoj sobi u zagrljaju, u krevetu. Kujemo planove za budućnost. Ona priča kako ćemo uzeti stan, živećemo privatno, ne moramo baš sve da delimo sa majkom i tetkama. Uzećemo stan negde blizu, obilazićemo matoru svaki dan ali ćemo imati prostor za samoću. Ne slažem se s tim, zašto da ostaje onolika kuća prazna, neću da živim privatno kad imam svoje, neću da ostavljam majku sada posle njenog drugog infarkta. Marina, pričali smo o tome stotinu puta!
Vikend se završava u ćutanju. Marina odlazi bez poljupca na rastanku, ljutito skreće pogled dok ulazi u voz.
Vraćam se u kasarnu neraspoložen. Ne naslađujem se toliko mukama guštera, znam da je sve to prolazna muka. Prava muka počinje kad razdužiš uniformu i zauvek izađeš odavde. Sledeće večeri opet šetam oko amfiteatra pa uz obalu. Sumrak, zalazak sunca. More mi nešto setno recituje na svom nemuštom jeziku. April mesec, septembar još daleko, daleko je Srbija.
Na plaži, nadomak talasa, u crnoj jakni sedi cura. Osluškuje more. Htedoh da prođem pored nje, nisam je čestito ni pogledao. Međutim, iz nekog razloga, sedoh pored nje i uzdahnuh. Ona me pogleda upitno.
Šta kaže more? Čujem njegovu poeziju, voda se slaže u rime, talasi u stihove. Osveži me glas mora.
Ona se blago smeši. Nisi odavde, kaže, ne govoriš kao što govore ovde, a ovdašnji ljudi, također, ne čuju govor mora. Niko ne čuje ono što mu je najbliže. Nisam ni ja odavle, iz Sarajeva sam, iz okoline Sarajeva. Uzdišem zbog bolesti. Bolesna sam, posl`o me stari u Pulu. Imam šum na srcu, moram biti uz more, ne smijem bez njega. Naš`o mi stari i pos`o ovdje, predajem njemački u osnovnoj školi. Al` sama sam nekako, nikog ne znam, sve mi tuđe, k`o da sam u drugoj državi.
Ovde sam u vojsci, kažem, do septembra, sad sam džomba, nije mi više teško ali mi je dosadno. Ne mogu vreme da ispunim. Pukoviku treba da kuvam kafe ali pukovnika nikad nema u kasarni pa ja blejim ovuda, razgovaram sa morem. O čemu? Nisam siguran, o nekoj slatkoj tugi, tužnoj sreći, tako nešto…
Vraćam se u jedinicu. Pukovnik je dežurni kasarne pa ne mogu da izlazim, mnogo mu treba kofeina. Noću, bez sna mislim o ko zna čemu, tiho pevušeći nešto.
Sledećeg dana, pukovnik odlazi kući a ja na plažu nadomak talasa. Devojke nema. Možda je to bila samo halucinacija, neka boginja mora izašla na kopno, suviše je lepa da bi bila stvarana. Čitav dan provodim tu, čekam je da izađe iz nekog talasa.
Najzad, u sumrak, pojavljuje se sa kopna. Grlimo se kao stari znanci. Rasplela je kosu sada, prošlog puta je imala konjski rep. Crna kosa, oči plave, u glasu tuga. Ime joj je Zulejha, hoće kući, nema šta da radi kad završi sa časovima. Može samo da čita.
Zašto žene ne pišu knjige, čudi se Zulejha, pa da znamo šta to žena misli o natčoveku; jesi li čitao Zaratustru u originalu? To je sasvim druga knjiga kad se čita na njemačkom. Misliš li i ti da teba nositi bič kad se krene među žene?
NJega treba nositi i kad se krene među muškarce, uvek valja imati bič sa sobom, smeškam se ja dok joj mrsim kosu. Natčoveku treba nadžena, zašto žene ne misle o tome, Zulejha?LJubim je dok more šumi samo za nas.
Nadžena kao temelj socijalističkog društva. Zar je moguće drugačije izvesti svetsku revoluciju?Samo izmisliti novo ime, natčovek, nadžena – suviše je ničeanski, tu je odmah i fašizam. Nećemo fašizam ali nećemo ni podići svetsku revoluciju ako se uzdignemo iznad sebe. I muškarac i žena, zajedno, iznad sebe, preko sebe.
Ima li slađih usana na ovome svetu? Telo joj miriše, sve joj miriše na cvet. Sve oko nje miriše. Crna kosa miluje moj vrat. Odjednom, nema više praznog vremena, nema dosade. Zulejha je uvek sa mnom u mislima. Uvek se nalazimo tu, nadomak talasa. Razgovor ne prestaje.
Izlazim na vikend. Idemo kod nje. Lep stan ima Zulejha, stari joj je izgleda vezir. NJen je stan, nije iznajmljen.
Nije mi babo vezir, smeje se ona, samo me mnogo voli. Spavaćeš kod mene ali u posebnom krevetu. Skoro sam raskinula veridbu sa jednim lažovom, ne umijem podnositi laž. Molim te, nikad me nemoj lagati, čovjek koji mora lagati je gori od svake kukavice, laganje je neizlečiva bolest. Ti si mnogo drugačiji od njega, lako govoriš o sebi i onome što osjećaš. On je lijep ali mutan, nikad ne znaš šta misli. Nikad me nemoj lagati.
Neću Zulejha, ne brini. Ležimo na podu i gledamo u plafon. LJubimo se, mazimo se. Slušamo Idole. Pred zoru, ona sama odlazi u krevet, u drugu sobu. Nemojmo kvariti, kaže.
Ode, a još miriše vazduh na nju. I krevet u kome spavam diše njenim mirisom. Da li se to oseća njena duša? Kako to da se nije svaki muškarac na svetu opio njom? Moguće li je da to samo ja osećam?
I neću te lagati, Zulejha, ne brini! Otići ću kući, razvešću se, a onda ostati ovde uz tebe, uz taj miris. I nemam nikakav moralni problem s tim u vezi. Kako može biti nemoralno nešto tako istinito, kao nas dvoje, jedno za drugo. To je dakle, ljubav, Zulejha, jedna jabuka presečena pa ponovo spojena.
Nikad nisam bio toliko živ kao tada. Želeo sam da vojni rok nikad ne prestane. Pisma od kuće nisam primao, nisam ni ja pisao kući. Nije mi se išlo nikuda iz Pule.
Rekla sam starom za tebe; kaže – šta će ti Vla`, kćeri? Nije on Vla`, babo, on je komunista. Nema komunista, kćeri, tražiće od tebe vjeru da promjeniš. Neće babo, jedan je Alah za sve, ime mu je ljubav. Babo sastavi obrve. A hoće li te uzeti, kćeri? Hoće babo, obeć`o je! Ne daj mu se kćeri, neka te prvo oženi, onda lezi sa njim, kaurin je to – prevarant. Nije on od takvih, babo. I Ibro je bio naš, pa pobježe u Kanadu, ne uze me sa sobom.
Zaplakasmo se tako, babo i ja nad slikom rahmetli majke. I ona je plakala sa slike, men` se čini.
Mnogo pre nego što sam želeo, dođe vreme da se ide kući. Septembar. Nisam mogao da podelim radost sa drugovima koji su urlali: „Noć! Kapija! Nula – nula – noć!“Da nisam bio oženjen, samo bih napisao majci pismo da ostajem, ne bih nikuda išao.
Zulejha me čeka ispred kapije. Samo ću otići da se javim majci, biću sedam dana i odmah se vraćam. Kupila sam ti avionsku kartu, povratnu, brzo da odeš, još brže da se vratiš.
Ljubim je na aerodromu, pet minuta pre nego što će poleteti avion za Beograd. Zulejha me grli, steže, plače. Ne plači, cvete moj, vraćam se brzo, samo da neke stvari sredim kući. Kad se vratim, ljubiću te do besvesti.
Al` Zulejha plače, ne prestaje, kao da nešto sluti. Ne može da me pusti iz zagrljaja, ruke joj se zalepile za mene. LJubim je u suze, i suze joj mirišu. LJubim joj kosu, svaki deo nje da ponesem sa sobom. Vraćam se brzo, obećavam, već za sedam dana. Ne plači, Zulejha, ne plači, cvete moj. . . Kako ću ja bez tebe tako dugo, sedam dana…
Avion sleće u Beograd. Na aerodromu me čeka majka, Marina mi pada u zagrljaj. Javio sam telefonom kad dolazim. Majka plače od radosti. Mnogo smo te se uželeli, sine!
Kući me čekaju tetke. Marina me zove u sobu. Imam novosti, kaže. Tvoja majka već zna, tetke znaju. Znaš li da smo u Puli napravili dete?Ušla sam u četvrti mesec. Pipni, stavlja mi ruku na stomak. Htela sam da te iznenadim.
Šta kaže, čuju se tetke iz predsoblja, šta kaže!!? Nisi očekivao, a? Nisi! Eto su već kod nas u sobi, ljube me, grle me. Majka plače od radosti. Marina je teši, sad se lepo slažu, sad je sve u redu. Nećemo nigde da se selimo, mama će nam pomoći oko bebe.
Moj sin već ima deset godina, počeli su brčići da mu rastu. I za tih deset godina, Zulejha se nije nimalo promenila. I dalje snažno osećam njen miris iako su ga okupirali razni muški smradovi. Osećam ga i sada dok Čivijaš stenje nad njom. Plave oči nepomično gledaju u plafon. Svi naši borci hoće samo nju, lepoticu sa šumom na srcu. Ostale Turkinje šćućurene u uglu ćutke gledaju kako Zulejha strada.
Čivijaš se ispraznio. Hajde Veljkoviću, na tebe je red! Vidiš da ove ostale nisu ni za šta.
Nikad se nisam vratio u Pulu, Zulejha. Znaš, lagao sam. Nisi pisala, jer si znala, lagao sam. Bio sam oženjen, nisam ti rekao. Nisam ti rekao, nisam hteo da te izgubim. Sve sam hteo da ostavim.
Još osećam miris tvoje duše. Na mene je red, Čivijaš zakopčava pantalone. Ne gledaš više ukočeno u tavan, sada žmuriš dok ti suze padaju na pod. Ležiš na leđima, gledaš me i plačeš. Zar ćemo sada, ovako? Zar ne znaš da sam te sanjao svake noći u toku ovih deset godina? Iz svakog mraka me je gledalo tvoje plavo oko. Sedao sam u autobus za Pulu, kretao sam da ti dođem ali nisam stizao. Izlazio sam ranije, nisam porodicu mogao da ostavim.
Ne plači, Zulejha, daj da te ljubim. Daj da u tebi okupam dušu, ljubim te u suze, ljubim te u kosu. Poljubi i ti mene Zulejha, željan sam te, ne puštaj me iz svog zagrljaja, zalepi ruke za moja leđa. Bog je jedan, ista svetlost viđena drugim očima. Ne plači cvete moj! Kako sam uopšte izdržao bez tebe deset godina? Bog je jedan, ime mu je ljubav, seti se. Ljubi me, Zulejha, nadženo… Ne okreći glavu, molim te…
Nikola Teofilović, rođen 1977. u Kragujevcu, objavljivao po časopisima i zbornicima, od 1997. do 2003. Na čelu Radio pozorišta “Drtle Frtle” za Srbiju. Za knjigu “Jeste li čitali Zaratustru u originalu” je 2012.dobio nagradu “Čučkova knjiga” za najbolje debitansko književno ostvarenje na srpskom govornom području u Republici Srpskoj, Han Pijesak.