(Snovi, kratke priče, nađene priče i slike priče)
ŠAKA
Sanjam ogromnu ljudsku šaku koja lebdi u vazduhu iznad mene. U šaci otvorena knjiga.
OBROK SA SOČIVOM
Tri supene kašike namočenog sočiva. Tri supene kašike mekinja. Dve supene kašike lanene i susamove prekrupe. Jedan paradajz. Malo aleve paprike. Jedna banana. Jedna supena kašika ulja. Jedna supena kašika suvog kvasca. Jedan prstohvat morske soli. Jedna srednja kašika kima. Sve to izmešati sa paradjzom.
KONJ
Jašem na konju koji lagano kaska širokom livadom čiji se kraj stapa sa dalekim horizontom. Nikad nisam jahao, čak ni bliže upoznao konje. U velikomoravskim mestima gde sam tokom rata, a i kasnije, proveo detinjstvo, gotovo da nisu imali konje.
Dobro se držim u sedlu. Osećam se ponosno kao srednjovekovni vitez. Levom rukom čvrsto stežem uzde, a desnom zamahujem izmaštanim mačem.
Konj se unervozio. Nekoliko velikih zelenih buba, veoma sličnih smrdibubama, obleću oko njega. On maše glavom, zabacuje grivu i ubrzava kas. Bube pokušavaju da mu se uvuku u njušku. Kas konja pretvara se u izbezumljen trk. Odskačem u sedlu i lagano lebdeći padam u travu.
EVNUH
Za Robespijera, velikog vođu Francuske revolucije, „princip je bio iznad svega”. Kao tipičan predstavnik onih ljudi opterećenih bolesnim slavoljubljem on je bio čovekomrzac. Čovečanstvo je voleo samo kao ideju.
Prema kazivanju savremenika njegovo lice je imalo zaleđenu, mrgodnu masku i bilo je slično „licu iskopanog mrtvaca” a ne živog čoveka. U trenucima besa spopadali su ga nekontrolisani grčevi po čitavom telu. Patio je od manije gonjenja. Neoženjen, ravnodušan prema ženama bio je seksualno nemoćan kao evnuh.
ODLAZIM KAO SEN
(Po Vitmenu)
Ne verujem neočekivanim otkrovenjima. Crveni zidovi su pred nama. Noćne more zakopao sam duboko u zemlju. Požutele su nežne vlati trave. Drugi su ovo ljudi. Druga su vremena.
Iz kolevke što se beskonačno ljulja izlegli su se čudovišni gmizavci. Odlazim kao sen oslobođen zanosne vrtoglavice.
PTICOLIKA STVORENJA
Sam sam na ulici sa tašnom punom svojih kolaža, vizuelnih pesama i crteža. Rani jutarnji sati. Noć polako nestaje…
Odjednom nađem se pred vratima stana svog generacijskog ispisnika, pesnika G. Đ-a. Zvonim. Posle nekog vremena vrata se otvaraju. G. Đ. bunovan, u pidžami, mrko me gleda. Uvodi me, bez reči, u veliku sobu punu knjiga i slika i odlazi. Tek sada primećujem da umesto leve ruke iz njegovog ramena visi ptičije krilo.
U sobi, na povećem kartonu, sređujem i lepim svoje kolaže. Oni, kao živi, stalno izmiču mojim naporima da ih dovedem u red.
Porodica mog prijatelja se probudila. Ulaze u sobu. Deca radoznalo zagledaju moje radove. Žena G. Đ-a, mašući blago krilima koje ima umesto ruku prilazi mi i kaže da je kod njih zakazano rođendansko slavlje. Gosti već pristižu. To su živahna pticolika stvorenja. Brzo se kreću. Govore piskutavim jezikom. Grle se sa domaćinima. Na mene ne obraćaju pažnju. Shvativši da sam ovde suvišan, skupljam svoje radove, stavljam ih u tašnu i izlazim na pustu ulicu.
KANT I ĆEBE
Po kazivanju jednog Kantovog savremenika ovaj veliki filozof je razvio posebnu veštinu umotavanja u ćebe.
Pri odlasku na spavanje prvo bi seo na krevet i sa lakoćom se u njega uvukao. Zatim bi jedan kraj ćebeta stavio preko ramena i zavukao ga pod leđa. Onda bi uzeo drugi kraj ćebeta i prebacio ga preko drugog ramena. Ostatkom ćebeta pokrio bi celo telo.
Tako umotan i učauren Kant bi brzo pao u san.
STRKA
U vozu sam koji usporava i lagano ulazi u stanicu. Na peronu gomila ljudi. Stanica okićena slavolucima, cvećem, parolama, slikama kao da se nešto slavi. Ljudi koje vidim kroz prozor vagona, međutim, nisu slavljenički raspoloženi. Naprotiv, imam utisak, da jedva čekaju kad će voz da stane da uđu u njega. Nervozni su, nestrpljivi, po njihovim licima, rekao bih, čak zastrašeni kao da od nečega beže.
Voz staje ali gotovo istog momenta ponovo kreće. Na peronu haos, panika, strka. Ljudi se guraju, trče, viču, uskaču u vagone. Voz ubrzava. Mnogi koji trče pokušavajući da uskoče, u očajničkoj gužvi i guranju, padaju pod točkove voza. Čuju se krici, zapomaganja.
Uplašen, budim se.
KAKO DOBITI MUŠKO DETE
(Srednjovekovna varijanta)
„Ako muž i njegova, naravno, zakonita žena žele da dobiju muško dijete, evo kako moraju postupiti: muž treba da ulovi divlju zečicu, da joj izreže spolni organ, osuši ga i samelje u prah, koji onda popije s vinom; žena mora isto uraditi sa spolnim organom zeca. Poslije toga mogu leći sigurni da će dobiti muško dijete.”
(Trotulus, profesor medicine na Univerzitetu u Salernu, oko 1059. godine).
PAPUČE
(Iz pisma Crnjanskog Marku Ristiću)
Dragi Marko,
i ako to ja nisam želeo, čini mi se da ću biti primoran da, pred javnošću, raščistim sa Vama svoje književne račune.
Pošto Vi pripadate grupi koja ne deli literaturu od privatnog, a i ja ne volim, ako do sukoba dođe, da se obazirem, to Vas molim da ovim pismom prekinemo naše buržoasko prijateljstvo, razume se sve do njegovih i najbanalnijih znakova.
Zato Vas molim da me izvinite kod svojih roditelja, što neću moći da dođem no i da im se dovoljno zahvalim na ljubaznosti, a da … u radnji Gece Kona, deponujete moje papuče.
19. I 1932. Crnjanski
BOSANSKA
Noć je. Sipi sitan, lepljiv sneg. U Bosanskoj sam, ulici gde sam nekad stanovao i četrnaest godina pokušavao da iz nje pobegnem zamenom stana. U njoj mi je dete steklo prve ozbiljne alergije na prašinu, a kasnije i astmu.
Koračam polako zagledajući zgrade. Oživljavam uspomene. Odjednom, negde kod škole „Isidora Sekulić”, niz ulicu počinje da se valja bujica vode, blata i kamenja. Nemam gde da bežim. S desne strane je brdo prema Lominoj, s leve ograda i zatvorena vrata škole. Zgrada u kojoj stanujem daleko je.
Bujica uz preteću tutnjavu postaje sve opasnija. Do kolena sam već u ledenoj vodi i blatu. Uspaničen budim se.
OPRAVDAJ JARČEVU POŽUDU
(Po Blejku)
Vozi kola i plug preko mrtvačkih kostiju. Zdrobi ih u prah. Nahrani gladnu zemlju. Niko ne sme ući u crkvu od zlata. Tamo je vrt ljubavi. Skriveno lice device uplakano.
Zna li orao šta se zbiva u jami. Ti si pakleni anđeo. Otrovnica slomljenih zuba.
Presečena glista oprostiće plugu. Noćas sam pio s mrtvim prorocima. Pesma je drhtav krik jalovog psalmopevca. Zapali javnu kuću sazdanu od zle vere. Opravdaj jarčevu požudu – dar je Božji.
KNJIŽEVNO POSELO
U stanu kod prijatelja književno poselo. Okupljena je generacija pisaca iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Bučno je. Glavnu reč vode prozni pisac D. K. i pesnik Lj. S. Pričaju o svojim doživljajima, životnim, književnim, studentskoj pobuni 1968.
Nedaleko od mene sedi žena, inteligentnog lica, visokog čela, krupnih očiju, sva odevena u crno. U jednom trenutku dok pesnik Lj. S. sa velikom dozom humora priča o jednoj svojoj ljubavnoj dogodovštini, ona ustaje, obraća se pesniku, i glasno uzvikuje: „Ti si moj muž!” Pesnik, iznenađen, zatečen i krajnje zbunjen odvraća: „Ja vas ne poznajem. Ko ste vi?” Žena još glasnije ponavlja: „Ti si moj muž!” „Ti si moj muž!” a onda počne histerično da plače.
Društvu je ovo zanimljivo. Počinje rasprava. Jedni navijaju za ženu, tvrdeći da je poznaju i da govori istinu, drugi su za pesnika. Svađa postaje sve žustrija, uz poneku psovku, a zatim nastane tuča. U tuči, ne znam ni kako ni zašto, izvučem deblji kraj sa nekoliko udaraca u glavu koji me probude.
PLAGIJATOR
O Šekspiru ima malo biografskih podataka ali je zabeleženo da je morao da beži iz svog rodnog mesta u London jer je „krao srne i zečeve” pa je zbog toga često bio batinan i hapšen.
U Londonu je nastavio sa skitnjom. Izdržavao se tako što je za bakšiš čuvao konje jahača posetilaca pozorišnih predstava.
Priključivši se jednoj putujućoj pozorišnoj družini Šekspir se ubrzo istakao kao dobar glumac i dramski pisac. U prvo vreme se služio pozajmicama i prerađivanjem tuđih dela. To nisu bila baš sasvim čista posla. Jedan pisac ga je javno napao optuživši ga da je plagijator, „vrana koja se kiti tuđim perjem”.
TUNEL
Jutro. Prilično je tamno. Sunce još nije osvojilo nebo koje se preteći nadvilo nad mojom glavom. Na leđima mi teška platnena torba. Koračam oprezno, kao da lebdim, kroz šumu, trnovito šiblje, kamenjar. Puno je guštera, malih zmija, ptica…Onda ulazim u tunel nastao od savijenih, isprepletanih grana drveća. U tunelu je mračno i hladno. Uplašen ubrzavam hod ka svetlu koje se nazire u tami.
Na izlazu iz tunela, uz osmeh, ozarena lica, dočekuje me majka.
* * *
Ovaj san podseća me na kraj četrdesetih godina kada sam, kao đak pešak, iz sela Lučina, išao u osmogodišnju školu u Ćićevcu. Danas, kako saznajem, u ćićevačku osmoljetku, iz okolnih sela, đake skuplja i odvozi školski autobus.
KUKU POSTAJEM BOG!
Tokom opsade Jerusalima, u Judejskom ratu, rimske legije su za cara proglasile svog vojskovođu Vespazijana koji je okončao ustanak Judejaca.
Vespazijanova vladavina nije bila duga ali je bila uspešna. Ugušio je pobune, osnažio carstvo posle krvavog građanskog rata, popunio državnu blagajnu koja je bila ispražnjena Neronovim rasipništvom. Ovaj car nije poticao iz redova rimske aristokratije kao njegovi prethodnici. Nije voleo raskoš i sjaj. Bio je energičan i strog, jednostavan i pristupačan kako u državnim poslovima, tako i u privatnom životu. Iako je činio sve da ojača carsku vlast na verski običaj da se carevi posle smrti obogotvore, proglašavaju za bogove gledao je sa ironijom.
Pri kraju života, bolestan, osećajući da mu se približava smrt izjavio je: „Kuku, postajem bog!”
Miroljub Todorović: rođen 1940. godine. Osnivač i teoretičar srpskog (jugoslovenskog) neoavangardnog stvaralačkog pokretasignalizam. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1963. godine. Kao član redakcije studentskog lista za kulturu Vidici učestvovao je u studentskoj pobuni 1968. Tada je njegova pesma „Koračnica crvenog univerziteta“ umnožena u više hiljada primeraka i aklamacijom na studentskom zboru u zgradi Filozofskog fakulteta prihvaćena kao himna Beogradskog univerziteta. Godine 1969. je osnovao neoavangardni književno-umetnički pokret signalizam, a sledeće godine je pokrenuo Internacionalnu reviju Signal. Radio je kao novinar, profesor u srednjoj školi, sekretar redakcije, urednik časopisa i savetnik za međurepubličku i međunarodnu kulturnu saradnju u Ministarstvu kulture Republike Srbije. Godine 1982. je otišao u penziju i u potpunosti se posvetio književnom i umetničkom radu. Poezija, eseji i intermedijalni radovi Miroljuba Todorovića objavljivani su na više jezika u antologijama, zbornicima, katalozima, listovima i časopisima u Evropi, Severnoj i Južnoj Americi, Australiji, Južnoj Koreji i Japanu. Kao umetnik, imao je dvanaest samostalnih izložbi i izlagao je na preko šest stotina kolektivnih međunarodnih izložbi crteža, kolaža, vizuelne poezije, mejl-arta i konceptualne umetnosti. Zastupljen je u biografskom leksikonu Srbi koji su obeležili XX vek (pet stotina ličnosti), Serbs who marked the 20th Century (five hundred persons), Beograd, 2006
Objavljeni radovi: Knjige poezije: Planeta (1965), Signal (1970), Kyberno (1970) Putovanje u Zvezdaliju (1971), Svinja je odličan plivač (1971), Stepenište (1971), Poklon-paket (1972), Naravno mleko plamen pčela (1972), Trideset signalističkih pesama (1973), Gejak glanca guljarke (1974), Telezur za trakanje (1977), Insekt na slepoočnici (1978), Algol (1980), Textum (1981), Čorba od mozga (1982), Gejak glanca guljarke (drugo prošireno izdanje, 1983), Chinese erotism (1983), Nokaut (1984), Dan na devičnjaku (1985), Zaćutim jeza jezik jezgro (1986), Ponovo uzjahujem Rosinanta (1987), Belouška popije kišnicu (1988), Soupe de cervau dans l Europe de l Est (1988), Vidov dan (1989), Radosno rže Rzav (1990), Trn mu crven i crn (1991), Ambasadorska kibla (1991), Sremski ćevap (1991), Dišem. Govorim (1992), Rumen gušter kišu pretrčava (1994), Striptiz(1994), Devičanska Vizantija (1994), Glasna gatalinka (1994), Ispljuvak oluje (1995), U cara Trojana kozje uši(1995), Planeta (zajedno sa poemom Putovanje u Zvezdaliju, drugo prošireno izdanje, 1995), Smrdibuba(1997), Zvezdana mistrija (1998), Električna stolica (1998), Recept za zapaljenje jetre (1999), Azurni san(2000), Pucanj u govno (2001), Gori govor (2002), Foneti i druge pesme (2005), Paralelni svetovi (2006), Plavi vetar (2006), Rana, reč i pesma (2007, sa Dejanom Bogojevićem), Zlatno runo (2007), Ljubavnik nepogode (2009), Svinja je odličan plivač i druge pesme (2009), Glad za neizgovorljivim (2010); Knjige proze: Tek što sam otvorila poštu (epistolarni roman, 2000), Došetalo mi u uvo (šatro priče, 2005), Dnevnik 1982 (2006), Prozor (snovi, 2006), Šatro priče (2007), Laj mi na đon (internet izdanje, 2007), Šoking-blu(šatro roman, 2007), Kisnem u kokošinjcu (šatro žvake, 2008), Boli me blajbinger (2009), Torba od vrbovog pruća (kratke priče, 2010); Knjige eseja i polemika: Signalism (na engleskom jeziku, 1973), Signalizam(1979), Štep za šumindere (1984), Pevci sa Bajlon-skvera (1986), Dnevnik avangarde (1990), Oslobođeni jezik(1992), Igra i imaginacija (1993), Haos i Kosmos (1994), Ka izvoru stvari (1995), Planetarna kultura (1995), Žeđ gramatologije (1996), Signalism Yugoslav Creative Movement (na engleskom jeziku, 1998), Miscelaneae(2000), Poetika signalizma (2003), Tokovi neoavangarde (2004), Jezik i neizrecivo (2011), Knjige za decu: Miš u obdaništu (2001), Blesomer (2003).
Ovaj članak je objavljen u martu 2019, u okviru temata Buđenje.
Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Proza.
Pročitajte i: