Image default
Proza

Dragana Mokan, Fragmenti iz “33 sna”

Fragmenti iz “33 sna”

Piše: Dragana Mokan

Neka iz mog ormara izleću okićene čavke i uz duge debate obeduju na terasi, dečaci iz prizemlja prave kolaže od njihovog perja, nežne poruke koje su prošle kroz kablove obrišu lagani dodiri umornih prstiju iz memorije sitnih robota. Putnici menjaju balone za kifle u gradskom prevozu, brzi hodači i biznismeni miluju majušne sove na prašnjavim tavanima, jedan čovek i jedna žena hodaju na štulama. PejzažI nikad nisu puka mreža podataka.

(Iz Biblije snova, Molitva 47-14)

  1. Uzalud se uspavljujem. Drvo sam uz koje se penjem. Ko raranjava kožu. Na ramena sleću sove. Kljunove zabijaju u uši.
  2. Mačka, dlakava, zagušljiva, mekana, naopačka, u mom popločanom, okrečenom snu, grize mi prst, grebe mi jezik, šapuće na pupak perverzne stihove od mleka i mišjih kostiju.
  3. Zmajevi i kučići i automobile na benzin, plin i zvezdanu energiju, zaskaču ulice noću, zabijaju pete u mokri asfalt i suvu travu. Klime im kaplju po nagorelim krilima. Špijuniram, otkrivam, pipam, uživam dok pulsiram ispod zvezda. Grad od magle i karavana, sav od napuklih, tuđih strana, jezikom gorkim i modrim liže mi slepoočnice.

***

U centru malog grada imali smo prostrano dvorište, a u njemu:

  1. Podrum (muškatle zimi, drvene gajbice pune proklijalog krompira, stepenice od cigala bez ograde, zidovi crni od uglja, dodirujem ih pri silasku.)
  2. Ružičnjak (gliste, mekane biljne vašI zgnječene između palca i kažiprsta.
  3. Bunar od zarđalog, narandžastog lima. Ljušti se. Rđa može da ubije, pa ne smemo da mu se približavamo.
  4. U samom dnu ciglani zid u senci, a pored njega:
  5. Jorgovan. Komšinica ga je posekla do panja dok smo bili u gostima. U trenutku kad se zlobno kikoće, sakrivena iza zavese, ona je naš jedini neprijatelj. Rat još nije počeo:
  6. Ljuljaška je okačena na gelender za trešenje tepiha.
  7. Trocikl. Na njega zimi sedne Sneško Belić i vozi ga ukrug sve dok se uz cvrkut lasta ne istopi i kao potok s betonskih ploča ne ulije u septičku jamu.
  8. Kad opet stigne jesen, u obližnjem parku lišće je svuda, na zemji i na stazama, veselo gazimo po njegovim bojama – nikoga ne pakuje u kese.

***

Govore mi da sam slavujeva suprotnost. Nisam sigurna u to. Od noćnih buba na prostrtom vešu ježe mi se podlaktice i bole me slepoočnice. Zato se teram, da bih ojačala, da gledam kako mravi, odvajaju glavu od bubašvabinog tela, dok im pripisujem pozitivne osobine.

Kog smo sestra i ja ubile: gliste ašovom sekle na više delova, palile insekte suncem kroz lupu. Kog je ubila baba: miša zadavila rukom u džaku za brašno, kokoške sekiricom na panju i kipućom vodom, krpelje koje je pokupio dok je brao zovu s dedinih leđa, petrolejom. Kog je ubio deda: miša šibom od vrbe u dvorištu, zmiju ispod terase iako je belouška, da se deca ne plaše, sve svoje svinje, počevši od Eve i Adama, za njima je najviše plakao i pre smrti ih naročito i vanredno dugo češkao grabuljama. Kog je ubio pas Švrća: sve titinke, davljenjem, jer su bile naporne.

***

Zamislimo da na stazi leži okruglo ogledalo na rasklapanje, jedno od onih koje moje drugarice nose u torbicama. Oprezno se naginjem i uzimam ga. Leži u mom dlanu kao da je kolevka. Brže-bolje ga stavim u džep. Glasno se nasmejem, tako da se vrane isprepadano osvrnu, a onda nastave da prevrću po kontejneru.

Hajde da kažemo da je netačno da je sutra svaka izvadila svoje ogledalce iz torbe i značajno posmatrala linije usana, pore na čelu, trepavice, minđuše, prevoj jagodica, crte vilice, dlačice iz obrva. Ništa nije bilo baš onako kako treba da bude. Nepoznata lica su nas gledala kroz staklo i podsmevala nam se. Uzdisale smo.

Ono što se zaista desilo je vreme. Ono koje nam je preostalo provodile smo s crvenilom na obrazima u srcu gradske pustinje. Ličile smo na tron. Pune moćnog i drevnog dostojanstva. Ipak, možda bi neko rekao: „Plačljive paunice, a ne tropski cvetovi.“

Mi smo, pak, svakog dana prevazilazile sopstvenu veličinu uz lak za nokte i domaću kafu. Nismo mi kavezi malog formata! Mi smo neverovatno bezbedna skloništa, legendarne švercerke, strastveni snovi koje gajimo od kolevke.

 

***

Dijeta nedeljom ima ukus sećanja. Piletina pržena na suncokretovom ulju s prstohvatom vegete. Batak cvrči u starom tiganju, mama iz supe vadi džigericu i stavlja mi je na dlan. „Duvaj“, kaže, i ja poskakujem dok dlan mokro peče.

Štrudle s makom premazane belancetom i šećerom uvijene su u krute, čiste kuhinjske krpe. Hlade se na simsu. Odricanja mi jačaju opne i krljušti slabije pucaju. Odricanja jačaju zid oko bunara u mom stomaku.

S ponosom lelujavo koračam, palacam jezikom k tuđim sladoledima. Uspevam da obučem šorts iz detinjstva u kom sam sedela pod žalosnom vrbom i jela gomboce. Vreli sok od šljiva cedio se do lakta.

***

Ispred gimnazije, nepoznata žena mi poklanja kutiju od „Cicibanovih“ cipela punu vate iz koje glasno pijuče crno ptiče. Zapevam mu Breninu pesmu i stigne me kletva. Deda mi dobacuje s bicikla: „Brena je Tito posle Tita!“ Kroz školske prozore ispadaju merdevine, table, krede, sunđeri i stolice. Limeni ormari puni blokova za likovno i patika za fiskulturnu salu. Izbegavam ih, zaobilazim i uspešno preskačem.

Ptić ne deluje uznemireno. Široko otvara kljun, kao da grabi vazduh. Sad deda dovikuje i navaljuje da ga nahranim, najbolje bubama, ali nikako pčelama. One imaju kuću u njegovom dvorištu i nikada ga ne ujedu.

Već mi je dosadio, iako često s divljenjem posmatram insekte kako pažljivo sleću na njegov vrat i na ramena. Čujem podrugljivi smeh iza stakla sportske hale i masivnih drvenih vrata škole, mada pouzdano znam da su odavno šuplje i prazne.

Iako su nam često govorili da nas sve zamene neka druga deca, da li je zaista tako?


Dragana Mokan rođena je 1981. u Zrenjaninu. Živi i radi u Beogradu. Autorka je zbirke poezije Kako mi je prošlo vreme, zbirke priča Pustite im laganu muziku i romana 33 sna. Dobitnica je brojnih nagrada za poeziju i prozu. Priče i pesme su joj prevođene na engleski, francuski, češki i mađarski jezik.

 

Povezani članci

Zoran Ilić – Sanda Žanin

Bojan Savić Ostojić – Dan koji traje danima

Jelica Kiso – Vitomirova praznina

Ostavite komentar