Razgovor sa Hanom Wardom, instrunktorkom i koreografkinjom plemenske fuzije (tribal fusion), vodile Milena Ilić i Marijana Nikolajević.
Ukoliko uzmemo u obzir da si se bavila različitim plesovima otkad si naučila da hodaš, da li bi mogla da kažeš da je plemenska fuzija (Tribal Fusion) zaista neka sinteza i fuzija tvog plesnog iskustva i u kojoj meri su drugi plesovi u ovoj disciplini prisutni?
Definitivno je plemenska fuzija, fuzija mog plesnog iskustva. Čak imam utisak da sam se bavila ovom disciplinom i pre nego što sam saznala da postoji. Naime, sa tri godine sam počela da plešem flamenko zahvaljujući mami, Španjolki, koja je, kako kaže, u meni sklonost ka plesu prepoznala još u kolevci. Sačekala je da naučim stabilno da hodam, pa me je odmah upisala na flamenko ples. Sa četiri godine sam već imala svoj prvi javni nastup u maloj sali Sava Centra. Zanimljivo je da sam imala samo četiri godine, a savršeno se sećam nastupa. Od tog trenutka, nastupi su se nizali. Sa jedanaest godina sam dobila svoj prvi honorar i taman kada je izgledalo kao da mi je sudbina predodređena, stigao je postpubertetski period i prirodna potreba za pobunom protiv celog sveta. Dešava se da deca u tom periodu prestanu da se bave aktivnostima kojima su se bavila u detinjstvu, kao znak bunta. Međutim, kod mene je ta pobuna izgledala radikalno u nekom drugom smislu: „E, baš neću više da plešem flamenko, tebi u inat, mama, idem… idem… idem na moderan ples!“ Imala sam nekih 14 godina, i sećam se da sam na video kaseti imala snimljen jedan Madonin koncert i znala sam sve koreografije, svih plesača od početka do kraja. Mogli su bez problema da me stave da igram kao zamena nekom od njih. Tada su i reperi postajali sve popularniji, pa sam snimala spotove Vanilla Ice, Mc Hummer-a… i skidala njihove smešne korake. Eh, kada se samo setim! Međutim, nisam se ni u jednom plesu pronalazila do kraja. Lutala sam „koketirajući“ sa svim vrstama plesa kojih sam mogla da se setim, odlazila na raznorazne časove, plesne večeri, i nekako sam se uvek vraćala flamenku, jer ipak je on obeležio veći deo mog života. Stigle su dvadesete i potreba da se započne nešto konkretno, da odlučim šta ću raditi sa svojim životom. Tada sam odlučila da, ovde, u Beogradu, osnujem udruženje koje će se baviti popularizacijom španske i latinoameričke kulture sa ciljem da se najviše promoviše flamenko. I tako smo, u okviru udruženja osnovali flamenko plesnu sekciju i plesnu sekciju latino-američkih plesova. Flamenko sekciju sam, naravno, vodila ja, i to je u neku ruku bila prva fuzija do koje sam intuitivno došla. Na primer, pronašla sam jednu zanimljivu pesmu, seviljanu (seviljska narodna pesma i igra koja ima vrlo striktnu muzičku i koreografsku formu). Ta pesma je sama po sebi bila fuzija. U prvom delu je pričala o čoveku koji odlazi u Njujork, u drugom ide na Kubu, u trećem u Brazil i na kraju se vraća u Sevilju. Iskoristila sam već postojeću koreografsku formu seviljane i prvi deo začinila elementima džajva, koje sam pokupila negde tokom svojih plesnih putešestvija, drugi deo je bio obojen salsom, treći sambom i na kraju se vraćam „kući“, flamenku. Čak su i kostimi koje sam pravila za flamenko neverovatno ličili na kostime ATS-a (American Tribal Style), tako da sam, pri prvom susretu s kostimima za tribal, zanemela zbog koincidencije. Iako flamenko kostimi podrazumevaju dugačke haljine do članaka i zakopčanost do grla, ja sam uvek nosila stilizovana bolera koja su mi otkrivala stomak. U flamenku ne postoji ni jedan realan razlog da se vidi stomak, no, ja sam imala tu potrebu… Elem, sve vreme sam nešto htela u plesnom smislu, samo nisam znala šta. Nastupio je težak period u mom životu kada sam morala ili da shvatim ko sam, šta sam i šta ću ja ovde, ili me neće biti… I tada sam prvo otkrila jogu, potom sam se, najzad, susrela sa plesom koji me je godinama proganjao, a ja uporno bežala od njega – orijentalni ples. Zahvaljujući svojoj sestri od tetke, Fatimi, fantastičnoj igračici i koreografkinji orijentalnih plesova, od prvog momenta sam počela da primećujem vezu imeđu dve discipline – joge i orijentalnih plesova. U početku sam mislila da umišljam, potom sam shvatila da ipak ne umišljam, da veza definitivno postoji, i istražujući tu sponu, otkrila sam plemensku fuziju. Čim sam počela da istražujem ovu disciplinu shvatila sam da je to – to. Najzad ću moći da objedinim sva svoja plesna znanja, najzad ću moći da se pustim i budem kreativna bez straha da me neko opomene. Najzad! I najzad ću moći da rastem kao ličnost kroz svoj ples, jer jogički pristup plesu, koju plemenska fuzija podrazumeva, omogućava upravo to. Najzad, sve na jednom mestu i što je najbitnije, ima ime – plemenska fuzija!
Zanimljivo je da je ovde reč o savremenom plesu koji se, s jedne strane, javlja u trenutku u kome se javlja, a s druge strane se poziva na primarne principe, na ono plemensko u nama i oko nas. Nameće se zaključak da je upravo ples jedan od načina da se, makar na trenutak, vratimo u to stanje harmonije sa samom/samim sobom i svetom oko nas. U kojoj meri nam je potrebno pleme?
U čovekovoj je prirodi potreba za pripadanjem nekoj grupi. To je ovozemaljska manifestacija potrebe naše duše da pripada svemu. U ljudskom smislu, pripadanje nekoj grupi predstavlja zaštitu. Kao jedinke smo slabi, ali u grupi smo moćni. Zato su se naši preci i grupisali u plemena, zaštite radi. A ta zaštita, dovedena na jedan viši nivo, zapravo predstavlja podršku jedinki. I to je upravo ono što se dešava u plesnim plemenima; dobijamo podršku jedne od drugih, ne samo u plesnom smislu, već i u duhovnom, budući da je ovde reč i o duhovnom rastu. Često se dešava na časovima da neko upadne u krizu, zaplače, podivlja… To je neizostavani deo duhovnog razvoja. Tada smo svi tu da podržimo tu osobu i pomognemo joj koliko je to u našoj moći. S druge strane, kroz to jedinstvo sa članicama plemena razvijamo sposobnost da se stapamo sa svima i svime što nas okružuje. Jednom kada razviješ u sebi tu sposobnost i kada doživiš tu lepotu predaje svemu što te okružuje, ne možeš da isključiš u sebi taj doživljaj i kažeš: „Proba je gotova, sad više ne želim da se osećam dobro, idem kući“. Taj osećaj jedinstva sa ljudima, pa i stvarima oko sebe, počinje da se prenosi i na život izvan plesne sale. Ali počinje od plemena, tamo gde se osećaš bezbedno, ušuškano, zaštićeno, među ljudima za koje znaš da će ti pomoći i da će te podržati u čemu god.
U Tribal-u ima i muškaraca plesača. Da li to odudara od osnovne koncepcije ove discipline, ili je i tu tribal vrlo fleksibilan kao i po pitanju izbora muzike, kostima i pokreta?
Pretežno se žene širom sveta bave plesom, pa bi se moglo reći da to i jeste ženska disciplina. Međutim, ne znači da je nemoguće kroz ples iskazati i mušku energiju. Flamenko je, na primer, čista muška energija u pokretu. Hip-hop ili breakdance (hip-hop je kultura, a breakdance ples u okviru te kulture) isto tako. Baza Tribal-a je orijentalni ples, istorijski i suštinski ženski ples koji veliča prvenstveno žensku plodnost, a potom i žensku prirodu u globalu. Otuda se uglavnom žene prepoznaju i u Tribal-u, ali postoje i muškarci koji su vrhunski tribal igrači. Pomenuću samo Aris Lama, koji ne samo da je vrhunski igrač, već je tribal muževnost u pokretu. Baza plemenskog plesa jeste orijentalni ples, ukombinovan sa indijskim, koji pojačava ženski aspekt ove priče, ali i flamenkom, koji je muška energija. Zahvaljujući toj kombinaciji postiže se savršeni balans u ovoj umetnosti. S druge strane, jedna od prvih fuzija koja se dogodila, bila je fuzija sa breakdance-om, što je takođe muška energija. Da li nekome breakdancer-i deluju ženstveno? Naravno da ne. To je pretežno muška disciplina. Neki od elemenata breakdance-a su se ukorenili u Tribal Fusion-u kao sastavni njihov deo. Ova fuzija je jedna od najprirodnijih budući da je breakdance ples koji podrazumeva neverovatnu kontrolu mišića, a samim tim i neverovatnu svest o svom telu, što se savršeno nadovezuje na princip orijentalnih plesova koji se zasniva na izolovanom pokretanju određenih delova tela. Čak su dve vrste pokreta, pops & locks, uzete iz breakdance-a i integrisane kao sastavni deo Tribal Fusion-a. Dakle, i Tribal i Tribal Fusion su savršeno izbalansirani plesovi koji obuhvataju i podrazumevaju i jin i jang energiju, pa ko god želi, može da se prepozna u njima, ali činjenica je da su žene te koje se većinski prepoznaju.
Valja znati da je pokret – ono što čini sadržajnost plesa – jedna od prvih umetnosti; no, danas ga mnogi ne smatraju za umetnost, već za sport. Kakva su tvoja iskustva sa polaznicama/ima? Da li je za njih to vid rekreacije ili način da se umetnički izraze?
Zakon prirode je da isto ide istom, tako da meni dolaze devojke slične meni; one koje podjednako žele da se bave svojim telima i svojim duhom na jedan kreativan način. Razvijati samo jedno od ta dva je kao da idete u teretanu i trenirate samo jednu ruku, jer drugu smatrate nebitnom. Ne, takve ne dolaze kod mene. I ako zalutaju, dovoljno brzo pobegnu, pa ih i ne primetim.
Svoju disciplinu si nazvala „srpski stil plemenske fuzije“. Po čemu je taj stil specifičan i šta je srpsko u njemu?
Svoj stil sam po uzoru na American Tribal Style, nazvala Serbian Tribal Fusion Style. Nema nikakve veze sa nacionalizmom niti bilo čim sličnim, to je samo način da naglasim da radim nešto drugačije. Dvoumila sam se između „Serbian” i „Spanish” i na kraju sam iz više razloga odabrala „Serbian”, što se ispostavilo kao sjajan potez budući da su moje poznanice Španjolke već nazvale svoj stil „Spanish Style”, što sam tek kasnije saznala, pa bi me verovatno proglasile za plagijatorku. Razlika između mog i drugih tribal fusion stilova nije toliko u vizuelnom smislu, mada imam nekoliko pokreta koji su nastali kao rezultat mojih spoznaja, a koji ne postoje u tribalu, kao na primer „snake legs”. Ali, kažem, nije toliko u vizuelnom smislu, koliko u smislu filozofije i poimanja same discipline. Na primer, to što sam ja u tribalu videla energiju pet osnovnih elemenata, je nešto moje i to doživljavam kao realnost. Međutim, čak i kada sam pokušavala da razgovaram sa svojim tribal koleginicama o tome, one su na to gledale kao na „zanimljivo viđenje”, nisu to doživele na meni podrazumevajuć način. To što radim sve tri dimenzije plesa: koreografiju, improvizaciju i prepuštanje energijama, a posebno ovo poslednje, je isto nešto moje. Tribal Fusion je ili u potpunosti koreografisan ili improvizovan vrlo definisanim i predvidljivim pokretima. Čast izuzecima, kao što je Lusija Vegner-Čandra od koje sam mnogo toga naučila kada je reč o prepuštanju energijama. Zatim, i ATS i Tribal Fusion su nastali na ideji: ne želim da se uklapam ni u kakve šablone, želim da budem svoja, želim da budem slobodna. Međutim, iz nekog razloga, ljudima je lakše da slede nekakva pravila, nego da konstantno žive u kreativnoj neizvesnosti i istraživanju. Otuda to da su žene širom sveta inicijalno prepoznale lepotu ove priče, ali u najvećoj meri nisu uspele da je sprovedu do kraja, već su počele da prave još jedan plesni stil u moru plesnih stilova, što je na ovom nivou razvoja čovečanstva, apsolutno besmisleno. Počele su da propisuju šta je tribal, a šta nije. Počele su da izmišljaju pravila. Ja sam upravo zbog nepoštovanja pravila i stigla do tribala. Da sam htela da se uklapam u nekakve šablone, već bih se odavno negde uklopila. I taj jogički aspekt tribala je, nažalost, među tribal igračicama najvećim delom obesmišljen. Na jednoj od tribal radionica u Madridu, koju je vodila Španjolka, doživela sam da radimo asane (joga vežbe) uz pesmu “Opa cupa” Šabana Bajramovića. To je poprilično obesmišljavanje joge. Retko sam doživljavala da radimo pranajame (vežbe disanja) i nikada mi se na tribal časovima ili radionicama nije dogodilo da završimo meditacijom. To sam samo videla na DVD-evima Rejčel Bris i ni kod jedne igračice više. Još jedna stvar po kojoj odudaram od svojih tribal koleginica je to što su za mene ATS i Tribal Fusion nerazdvojivi, jedno je nastalo od drugog i svaki od njih sadrži jednu drugu plesnu dimenziju i filozofiju i samim tim se dopunjavaju. ATS je stariji od Tribal Fusion-a, ali je Tribal Fusion zreliji. Tribal igračice se uglavnom dele na one koje se bave ATS-om ili Tribal Fusion-om, ponašaju se kao da su to dve odvojene discipline, i čak sam prisustvovala nekim razgovorima u kojima jedne druge nipodaštavaju. Skoro da je retkost naći igračice koje se bave i jednim i drugim. U mom „srpskom stilu” te dve stvari su objedinjene. I da završim, malopre sam rekla da je postojalo više razloga zbog kojih sam se opredelila ipak za naziv „srpski”… Pomenula sam i Šabana Bajramovića… Jedan od razloga je bio taj što srpska muzika, a posebno trubači, inspirišu tribal igračice širom sveta i jako mi smeta to što u većini slučajeva čak i ne znaju da je muzika uz koju igraju srpska. Imala sam razne anegdote u tom smislu… No, ja se trudim da kad god igram van granica Srbije odaberem nešto srpsko i ubacujem korake iz srpskog folklora na koje nadograđujem pokrete kukovima ili grudima itd.
U kojoj meri Tribal Fusion može da bude individualan ples, ako uzmemo u obzir da sve što se dešava u plemenu, zapravo dešava u grupi?
Malo pre sam pomenula da je ATS, koji podrazumeva plesanje u grupi i simultanu improvizaciju, stariji od Tribal Fusion-a, ali je Ttibal Fusion zreliji. Inicijatorke Tribal Fusion-a su se izdvojile iz svojih plemena, kao deca koja su odrasla i sazrela, i rekle: „Sve je to lepo i to jedinstvo i to prepuštanje, ali sada želim nešto da uradim i sama. Hajde da vidim koliko i kako mogu bez podrške plemena“. Tako da, kao što ATS podrazumeva plesanje u grupi, Tribal Fusion podrazumeva individualani ples, eventualno koreografisan grupni ples koji opet ima dimenziju individualnosti.
I za kraj – U osvešćenom telu, osvešćen duh?
Naravno. Joga podrazumeva kretanje od dole na gore, odnosno kreće se od telesnog i penjemo se ka 
duhovnom. Na primer, jogini se pre svakog vežbanja najpre okupaju, očiste telo spolja. Potom postoje tehnike ispiranja želuca i creva koje koriste za čišćenje tela iznutra. Zatim prelaze na još dublji nivo, počinju sa fizičkim vežbama, asanama, kako bi očistili mišiće, zglobove itd., da bi odblokirali sakupljenu energiju u njima. Potom prelaze na pranajame, vežbe disanja, a kako je disanje direktno povezano sa umom, na taj način čiste um. I na kraju, tako čistog tela i uma, prepuštaju se meditaciji, što je vrhunac i kraj svake duhovne prakse. Dakle, idu od tela prema duhu. Sva stara duhovna učenja idu u tom smeru, od dole pa na gore. Tek u novije vreme se pojavljuju duhovne discipline kao što je kin-jo (kin-djo), koje idu u svim pravcima. Ista priča je i sa tribalom. Možemo da idemo od dole na gore, od gore na dole, iz unutra ka spolja i obrnuto… Ovo je nova era, pa su nam potrebna i nova učenja. Na red su došle neke nove lekcije koje treba da savladamo. Bilo kako bilo, išli od duha do tela ili od tela ka duhu, osvešćeno telo i osvešćeni duh su definitivno nerazdvojiva celina.