Image default
Proza

Ivana Radojičić, Priče

KUĆA ZA SPAS

Sedele smo u prvom redu. Moja mama, ja i, ušuškana između nas, naša prijateljica Mirjana. Barem ono što je od nje ostalo. Sa sobom je povela i onu gadost koja joj ždere kosti. I jetru. I pluća. I drugu dojku. I naše duše. Kida nas na komadiće i žvaće. Da bi na kraju izbljuvala bol.

Radi toga smo i došle. Kako bismo stvarale sećanja. Amaterski pokušaj odupiranja neminovnom.

Muzika je tražila put. Proburgijala je kroz bubne opne i skliznula pravo u dušu. Tu je eksplodirala poput supernove raznoseći me po kosmosu.

Uhvatila sam Mirjanu za ruku i povukla je za sobom. Na među. Tamo gde se spajaju sadašnjost i budućnost. Na tačku gde ćemo se razdvojiti samo da bismo se ponovo spojile. U muzici – jedinoj sponi sa njom koja će mi ostati.

U grudima je tukao bas. Ili je to moje srce? Možda me Mirjana iz krila Gospodnjeg dodiruje? Možda vreme ne postoji. Možda nas tri sedimo tu, prepletenih ruku i duša i nismo ništa drugo do tri note u kompoziciji.


MOST

 

Podigao je stopalo, kad se okamenio kao i devojka. Jedino im je pogled ostao živ. Dva kipa na mostu. Stajali su, tako, a godine su prolazile.Prikovani jedno za drugo, gledali su se.

Nije mogao da se seti tačnog trenutka kada su jedno drugome počeli da čitaju misli. Svirao joj je. U mislima, naravno. Svaku notu, ariju, koncert, sve što je ikada čuo ili uspeo da izmisli. Radovala se. Recitovala bi mu beskonačne stihove na mađarskom. I dalje je nije razumeo, ali njen glas bio je poput poja slavuja u šumi u prolećno nedeljno popodne, kao šum klasja pod vetrom poznog leta.

Jedne zimske noći, dok je mraz stezao, panično ga je probudila. Ruka kojom se držala za metalnu alku je pukla. Druga šaka nije mogla da izdrži dodatno opterećenje. Kip devojke se nagnuo nad reku. Isti taj Dunav koji ih je toliko godina držao spojene, sada je pretio da ih razdvoji. Zauvek. Užasnuo se. Upravio je misli ka svakom atomu kamena u koji se pretvorio, ne bi li se pomerio. Ledeni vetar šibao ju je u lice. Gledala ga je tužno. Pozdravljala se.

Sve se desilo u deliću sekunde. Njegova noga, cipela, tih nekoliko koraka koliko ih je delilo. Uhvatio ju je i povukao ka sebi.


PLESNO VEČE

Zvončići okačeni o vrata stare prodavnice ploča resko su zazvonili. U prostoriju je ušla niska vitka devojka od dvadesetak godina. Mladi prodavac posmatrao ju je iz zadnjeg dela prodavnice. Pramen crne kose zagolicao joj je oko. Tananom šakom nežno je sklonila uvojak.

„Dobar dan. Ima li koga?“ Zvonak topao glas dopro mu je do ušiju. Prošli su ga žmarci.

„Samo trenutak“, odazvao se.

Devojka je razgledala prodavnicu. Na zidovima od orahovine nalazile su se police sa gramofonskim pločama. Koračala je po izlizanom narandžastom itisonu. Dopala joj se njegova boja. Zanimljivo kako je tepih na pojedinim mestima izlizan, pomislila je. Kao da neko stalno uzima iste ploče. Razgledala je naslove. Kada se malo udubila, uočila je da su joj neki od albuma i pesama poznati. Kao da je nekada negde čula za njih.

„Izvolite“, rekao je dok joj je prilazio.

Pogledala ga je kao da ga prepoznaje. Nasmešio se. Ipak, malopređašnja iskra u njenom oku naglo je zgasnula.

„Tražim jednu pesmu. Izgubila sam je.“

„Odmah ćemo je naći. Znate li njen naziv?“

„Ne. Nažalost. Ne mogu da se setim.“

Spustila je pogled kao da se postidela.

„Nema problema. Recite mi ime izvođača.“

„Izvodi ona grupa… znate oni… iz…“ Glas joj se prigušio do šapata.

Venac sitnih bora uramio joj je ružičaste pune usne.

„Možete li mi, možda, reći o čemu govori pesma?“

„Ni to nisam sigurna. Ali je veoma lepa. Ljubavna. O njoj i njemu…“

Koščatom šakom prošla je kroz prosedu kosu.

„Znate“, rekla je tiho, prelećući pogledom po pločama, „to je bila naša pesma.“

Kao da ga je nešto udarilo u grudi.

„Suprug i ja smo stalno slušali ploče“, nastavila je. „Ne mogu da mu se setim lika, ali Vi me nekako podsećate na njega.“

Poželeo je da je privije uza se, tako malenu, sedu i krhku. Već je bila starica. Pretpostavio je da sada tako izgleda. A on je i dalje mlad.

„Znate, on je bio kompozitor. Muzika je bila svuda oko nas. Ako nije svirao, onda bi pevušio. Kad god bismo imali vremena, veče bismo proveli slušajući ploče. Završavali smo plešući uz našu pesmu. Ali ne mogu da je se setim. Nastradao je pre mnogo godina.“

Drhtavom staračkom rukom otrla je suzu koja joj se slivala niz lice.

„Molim Vas“, zajecala je, „pomozite mi da se setim, pomozite mi da je nađem.“

Najednom, malenom prodavnicom ploča razlegla se pesma. Odmah su je prepoznali. Zagrlio ju je. Zaplesali su. Ponovo je bila mlada, kao kad su se upoznali. Njena mirisna crna kosa rasula mu se po ramenu.

Prosedi gospodin u beloj bolničkoj uniformi sedeo je na stolici pored bolesničkog kreveta u kojem je ležala starica. Ona i još četiri druga bolesnika bili su na muzikoterapiji. Iz nje su izlazile i u nju ulazile mnogobojne cevčice, žice, igle… Aparat je ravnomerno „disao“. Oči su joj bile zaklopljene. Delovala mu je majušno, poput Palčice. Još jednom je proverio da li su joj slušalice dobro pričvršćene za glavu. Kao da će da joj spadnu od previše meškoljenja, pomislio je. Pobogu, pa žena je u komi. No, pošto se u bolnici sve snima, morao je da postupi po protokolu. Pritisnuo je dugmence na napravi koju je držao i  njenim ušima razlegla se muzika. U tišini je cupkao nogom. Slušalice su bile poslednja reč tehnologije tako da nijedan ton nije mogao da utekne uhu pacijenta. Pitao se koji je smisao ove nazovi terapije i zašto samo uzimaju novac porodicama pacijenata. Svakodnevno bi im puštao omiljenu muziku koji bi donosili njihovi voljeni, puni nade. Uzaludno, mislio je. Niko se nikada nije probudio.

Oko njega, između bolesničkih kreveta, kao na podijumu, plesali su parovi. Nisu ga primećivali, a i da jesu, ne bi ih zanimao. Uživali su.


Ivana Radojičić – kreativnim pisanjem bavi se dugi niz godina, bilo kroz stvaranje njoj znanih situacija i likova, obrade istorijskih događaja za onlajn magazine 011info ili za kopirajterske poslove, ona stalno nešto piše. Masterand je na Fakultetu za medije i komunikacije, te pisanjem na temu neuroetike pokušava da pronikne u sve pore i probleme ove oblasti.

Pored pisanja bavi se i ikonopisom i multimedijalnim instalacijama. Izlagala je na brojnim grupnim izložbama.

Živi i radi u Beogradu


Ovaj članak je objavljen u septembru 2020, u okviru temata TELO.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Miloš Cvetković, Nagrada

Ivana Maksić – Lutke i crvi

Filip Rogović – Mrak

Ostavite komentar