Image default
Fragmenti

Misli pre i posle čekanja na Olimpijske igre

Piše: Svetolik Jozić

Oh, temat je igra, i treba da pišem o igri, što mi je teško odigrivo, jer da nije pritiska ja bih se lepo poigrao sa sobom misleći da se igram sa vama. Nije problem da se poigram sa vama ili sobom jer znam da vrlo mali procenat ljudi čita. Da, malo ljudi čita i to je činjenica, ali samim tim da i ne čitaju – ja sam bezbedan, nečitač me ne da ugroziti. Elem, ja sam mislio o tome kako se drugi ljudi, recimo u ovom trenutku (a ne kada su bili mali, saplitali o fudbal ili lastiš u pokušaju igranja lastiša ili fudbala, no, kako god!) dakle, u ovome trenutku veći deo ljudi svesnih ili polusvesnih, da sad ne diskriminišem, možda gleda Olimpijadu. I gledaju je. I ja sam hteo da umesto nekog teksta odgledam jednu Olimpijadu (pa makar i one njene krugove, možda i da nacrtam Vučka). Ustao sam rano, skuvao čaj i u mislima izvodio trbušnjake, pedeset komada, sasvim dovoljno i čaj da popijem. Malo se odmorio, zalio cveće, obrijao se, prelistao knjigu koju sam planirao da čitam u bližoj budućnosti, uključio TV i tražio Olimpijadu. Bila je na nekom programu, i eto, ja se konecentrisao, malo i meditirao, udahnuo, uzdahnuo, naoštrio pogled, pojačao ton i čekao. Malo sam zamišljao i Zevsa na vrhu Olimpa kako desnom rukom steže munju a u levoj drži pivo i zuri u Olimpijadu. Mislim da bi na njegovoj limenci Hefest ugravirao Afroditin profil i napisao nešto tipa μοίρα δεμένα Αγώνες. Ali, kada sam se trgao, video sam da Olimpijade nema na tome programu i mašio se za daljincem u potragu za njom. Pobogu, gde je Olimpijada, šta se sa njome desilo, ili mi je televizijski aparat u zaveri sa Olimpijskim igrama pa ne mogu da ih nađem. Čak sam ga i gađao kokicom, znate, osetljiv je ekran, prošlo je vreme teških piksli i jastučića ispod TV-a da se piksla ne slomi. Ako se sećate te discipline, znate i to da se mora biti vrlo precizan. Neretko se dešava da se teška piksla razloži na svoje sićušne staklene deliće a to nije dobro. Ne valja dozvoliti osetljivom usisivaču da zabruji, ionako je pun prašine i paukova, grinja, a ako ste bolesno pedantni može se naći i po koje čudovište (u slučaju da sam usisivač ne doživite kao čudovište), no, dosta o vama! Ili o meni! Reč je, dakle, o Olimpijadi, gde je, gde je Olimpijada, polako se osipa dan, dnevna svetlost se gnezdi kao prezrelo cveće lipe u letnjem umiranju. Već i sumrak polako sipi odozgo, vitorog mesec (moja omiljena Dučićeva sintagma) u tunelu noći. Dremam kao i svi živahni starci čekajući da Olimpijske igre već jednom počnu, neprepričljive i kako ih moj um zamišlja (iako ih nikada gledao nije) prelepo zatezanje tetiva tela za tetivu uma. I već sanjam, odapinjem se kao što strelu luk odbacuje u bolju, brzu i preciznu metu. Sanjam. A temat je igra i valjalo bi nešto o tome da pišem, iako je peščanik odavno iscureo i ja, Svetolik Jozić u svemu vidim zasluženu a i nezasluženu penziju, ja najobičniji pretpenziner pa i u pisanju a i gledanju Olimpijskih igara.

 


Svetolik Jozić, čovek koji ponekad čita novine. Rodio se jednom davno. Piše. Misli. Postoji. Radi. Životni san mu je da rodi. Bilo šta da rodi. Prozonodu. Živi sa sopstvenim papagajem i nije mu lako.


Pročitajte sve tekstove ovog autora:
Atlantida pisane reči ili Svetolikove misli pred pisanije (februar 2011)
Diskurs torta (april 2011)
Književni gradinar (jun 2011)
Misli posle čitanja – Pogled kroz prozor iz Bernardijeve sobe Slobodana Tišme (decembar 2011)
Misli posle čitanja Mileninog nedovršenog romana ili kako sam se preobrazio u Angelinu Zarić (Ecce Femme, mart 2012)
Metalibartesov razgovor (Apokalipsa (malo)sutra, decembar 2012)
Aleksandar Šurbatović – Apokalipsa je stalno stanje stvari (Apokalipsa (malo)sutra, decembar 2012)
U iščekivanju ničega, misli posle Apokalipse (Apokalipsa (malo) sutra, decembar 2012)
O zaljubljenim mislima (Libartes amatoria, mart 2013)
Ala Tatarenko – Knjige koje nas vole dopuštaju nam da im priđemo (Libartes amatoria, mart 2013)
Misli opaljene suncem (Zubati Libartes, februar 2014)
Smešne misli (Smešni Libartes, oktobar 2014)
Harijeta – Ja Gospođine knjige ne čitam, živim ih, koliko se njoj ćefne (Smešni Libartes, oktobar 2014)
Igor Perišić – Smeh je dejstven kako epistemološka provokacija (Smešni Libartes, oktobar 2014)

Ovaj članak je objavljen u avgustu 2012, u okviru temata Igraj, igraj, igraj.

Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Fragmenti.

Povezani članci

Misli pred Svetolikovo buđenje

Atlantida pisane reči ili Svetolikove misli pred pisanije…

U iščekivanju ničega, misli posle Apokalipse

Ostavite komentar