Image default
Poezija

Srećko Gujaničić, poezija

beloruskinja, somethingabouther

dočekali smo kišu među mladim koprivama.
pčele i zečevi su se umirili sa sumrakom,
ptice iskušale sudbinu letom u vetar.

grad, nadomak polja, ozbiljan i brz,
nikad nije zaboravio da si ga napustila srećna,
a ja, to što ti rođenje u sovjetskom savezu
daje pravo da govoriš kao stanovnik
drevne civilizacije.

rekla si da boluješ od duševne hemofilije
i da su slovenski jezici opevali tvoju nemoć
bez ijedne metafore.

rekla si da si sanjala sredozemlje,
topliju klimu i žurke na kruzerima
gde piješ koktele ostajući zagonetna
tuđim interesovanjima.

dodirnula si me slučajno.

ozon, ljubičast i jarko zelen,
zapalio se u mojim nozdrvama
kad sam udahnuo miris tvoje rascvetale kože.


dostojevski I

umetnik je onaj čovek
čiji izraz ima snagu tišine.
ili sjaja.

zakoni požude i očaja
nude moj talenat ovim
prolaznim mestima
dok čekamo vaskrsenje
i zavisimo više od milosti,
nego od slučaja.

uostalom, tako čitam
tekst koji sledi
iz slepe poslušnosti
mojih pokreta, koji ladno
dopustiše mogućnost
da propadne svet…

zbog jedne obične šolje čaja.


dostojevski II

koliko je likova začeto mastilom tvog pera
koliko nevine dece, koliko krvoločnih vukova!
koliko fatalnih žena i očajnih duhova
nad ambisom čežnje, na korak od ludila…

napravio si imperiju od hartije
i ukrstio toliko sudbina,
ali hladni su ostali vagoni
na tvojim putovanjima,
usamljene su ostale neveste
na tvojim venčanjima,
goli su zidovi tvojih soba…

stalno galame komšije i niko ne spava.

na polusvetu si sazdao hram
istinu sakrio u duše probisveta
oko samovara okupio šljam
i dan pretvorio u kap i dah…

i konja u blatu nagradio šibanjem
i pravednika da ne vidi pravdu
i sveca da okusi truljenje.

veliki su grehovi majke rusije.
visoki su zidovi memljivih bordela…

kroz podzemlje si prošao kao glas,
vukući za sobom vonj šinjela
i poniženu galeriju kurvi
koje su čekale na spas…

ali ono što znaš, niko ne zna!

ravnodušan za boju cveta
zalaske sunca i oka plam
boli te svaka suza,
grize te svaka strast.

ali ono što znaš niko ne zna!

da se i sto puta hladila
planeta, ostao bi žar:
i zlo – neodoljivo kao šarm
i ljubav jaka kao epilepsija!

ali ono što znaš, niko ne zna!

u beskrajnom plavom krugu je zvezda
samo obična kuglica ruleta:
na velika vrata kuca propast,
na mala ulazi inkvizicija.


majakovski

vazduh je hladan.
noć je od stakla.
preti san.

omamljen je istok,
pokoren zapad…
zvezda je odmakla.

korak po korak
bat po bat
dolazi svita.

voda je gorka,
svetlost je slaba:
tesan je grad.

bio sam svedok
raja i pakla…
sada sam sam.

i kao dijamant
bačen u sred
blata – anđeo jesam!

ali i šljam.


jerofejev

neposredno usvajaš ono što beži:
blesak svetla, bestežinsko stanje
hor anđela na železničkoj stanici
ili u ulazu zgrade… ali kremlj?!

NIKAKO KREMLJ!

voz će poći prokleto
i pravolinijski!

a ti venedikte?!

u kojoj opciji danas
rođenu glad goniš?!

nasloni glavu na prozor vagona
i prestani da brojiš
koliko su ti stihova ukrali,
a koliko nisu mogli.


brodski

sručiće se kiša,
zapamtiće me vetar,
umiće me dah proleća.

koraci će odati ženu.
miris takođe.

rukom ću pomeriti zavesu.

pomisliću na
račun u banci,
akcije na berzi,
put u srce
afrike ili azije.

namaći ću šešir na oči.
probudiću se u njujorku.
biću američki pesnik.


mother russia

potegao sam dobar cug
domaće rakije i ostavio
flašu na suncu.

znoj se slivao sa mog čela.
mišići su bili zgrčeni.
leđa su me bolela.

stomak je ključao
u sopstvenoj kiselini.
takva sigurno postoji
u paklu i u njoj se
kuvaju grešnici.

uključio sam TV.
VIMBLDON!

servirala je
marija šarapova.

jednu lopticu je
zavukla ispod haljine.

na pauzi između dva seta
spustio sam se do marketa
da kupim jagode…

i šlag.


Iz zbirke Sećanje na imperiju (2017)

Srećko Gujaničić je rođen 28. 05. 1978. godine u Novoj Varoši. U rodnom gradu je završio osnovnu školu i gimnaziju, a Filozofski fakultet, smer filozofija, u Beogradu. Objavio je roman Deset pozitivnih ptica (2015) i zbirku poezije Sećanje na imperiju (2017). Osnivač je i autor Portala SOVA – Spontano Okupljena Varoška Akademija.

Povezani članci

Dušica Jovičić, Poezija

Zlatko Vasić – Gluvo kolo

Ernad Musić, Husanov san

Ostavite komentar