Image default
Proza

Vladimir Palibrk, Proza

HVALA GUŠTERIMA

Ručkovi sa Nikolasom na Petrovaradinskoj tvrđavi. Posmatramo guštere, promiču marginom pogleda i nestaju u zidinama. Onda  se opet pojave neočekivano na suprotnoj strani i kratko se zagledaju u nas crnim očima. Shvatamo, oni su ovde starosedeoci – u ovom brdu stena su bili još mnogo pre no što je tvrđava sagrađena. U amanet im je od izumirućih dinosaurusa ostavljeno da gušterstvo prenesu u doba nakon iščeznuća ljudi. Da posmatraju sa margine njihovo ponašanje i navike, da akumuliraju to znanje stalnim raportima na uho usnulom mega-gušteru u srcu stenovitog brda i tako ojačaju gušterstvo do neistrebljivosti, inkorporiranjem ljudske civilizacije u guštersku.

Svakog leta, velika svetkovina privlači hiljade, desetine hiljada ljudi na tvrđavu. Od vibracija muzike i njihovog plesa u transu, pukotine u zidovima i temeljima sve su šire, otvaraju se novi kapilari gušterskih magistrala, sve više je mesta za njih i nove naraštaje u srcu brda.

Kada sunce ugreje kamen utvrđenja nad Dunavom do usijanja, tela guštera su topla i bez napuštanja ovih pukotina kroz koje stalno struji vreli vazduh.

Na otvaranju naše izložbe, videli smo ih kako stražare na prozorskoj dasci sa minijaturnim dvogledom i sićušnom beležnicom u koju zapisuju detalje ovog procesa.

Tu su stigli podvodnim tunelom što ispod Dunava spaja tvrđavu i ostatak grada.

U neku ruku, zaključujemo da smo počastvovani ovom posetom, jer njihovo prisustvo i pomno beleženje našeg rada garantuje da će i umetnost preživeti čovečanstvo i postati deo post-ljudske gušterske civilizacije.

Učimo da neminovnost apokalipse posmatramo kao nešto ne tako negativno i raduje nas što našim radom doprinosimo izgradnji jednog novog sveta. Hvala vam gušteri.

avgust 2018.


BILJKA KOJA JEDE STRAH

Neki jul, centar za anonimno testiranje na HIV i polno prenosive bolesti. Tu sam od jutros jer me je malo uznemirio strah od sopstvene mršavosti. Među ljudima u čekaonici lebdi jaka koncentracija napetosti I hladna jeza neizvesnosti. Kroz otvoren prozor dopire plač bebe – i to traje bez prestanka već petnaest minuta. Mislim da je prisutnima od toga još teže.

Odjednom na stočiću u uglu primetim saksiju sa onom biljkom što se razlistava i cveta samo kada se uplaši od smrti (te je sa tim ciljem treba šokirati ne-zalivanjem, prema Albanovom savetu). Zanimljivo, ovde je iz saksije pošikljao čitav žbun od listova te biljke! Verovatno je dosta beneficirala tu, hraneći se, bukvalno se zalivajući svakodnevno vodopadom straha od smrti što ga u čekaonicu donose klijenti ovog centra.

Možda nije loše imati tu biljku kod kuće za periode anksioznosti i intenzivnog straha od smrti – jer se ona očigledno njime hrani te ga tako možda I eliminiše.

Odlazim u stan svoje bivše žene kad ona nije tamo i posmatram njen polu-osušeni primerak iste vrste (moja se bivša žena ne plaši ničeg), koncentrišem se na njega sa nadom da ćemo jedan drugom pomoći.

“Ovu su biljku od pamtiveka uzgajali heroji kao sastavni deo treninga i od nje učili da se ne plaše smrti, a pred polazak u boj njene listove bi zadevali u pletenice na grivama konja. Tako su i sebi i neprijatelju pomagali da blizinu smrti ne dožive kao prepreku razbijanju prsa o prsa..”

Iz misli me prenuo nežnim glasom bolničara izgovoren moj redni broj. U ordinaciji, psihološki mehanizam koji me je ovde doveo se razotkriva: suočen sa doktorovim vrlo ozbiljnim shvatanjem moje posete, primećujem kako sve ono u meni što se svakodnevno borilo za svaki mogući dokaz ili utvrđen trag bolesti, u kupatilu, pred ogledalom, u polusnu, sve što je već toliko puta počelo u mislima sa pisanjem oproštajne poruke najmilijima i svetu, sada se okrenulo u grčeviti podsmeh ovom strahu i relativizovanju simptoma u koje sam se do malopre kleo. Sve se u meni pokrenulo da dokaže suprotno stanje od onog zbog kog sam navodno bio tu.

Jul 2017.


SLUČAJNI SUSRETI

Voz Beograd-Budimpešta. Navika sporog povratka u Pariz, dugim i okolnim putevima i pejzažima, besciljnim mislima i košmarnim intervalima nesvesti i polusna koji ne odmaraju.

Nakon što sam potrošio udobnost svih mogućih položaja na sedištu negostoljubivom za putovanja duža od par sati, ustajem da prošetam kroz kompoziciju. Uvek se nadam, u takvim šetnjama, da ću sresti ponovo onu osobu, koja je davno slučajem ušla u moj život i posle burnog i dramatičnog avgusta nestala zauvek me promenivši – gde god se našao, u kom god vozu na planeti, ponavljam taj ritual traženja pod izgovorom da protežem noge i budim telo umorno od sedenja.

U poslednjem vagonu srećem čoveka kroz dvogled zagledanog u polja pod snegom, njegove dve kćeri broje na glas: devedeset jedan, devedeset dva, devedeset tri…

Saznajem kasnije da to čine jer im je dosadno, a otac im je objasnio da je povremena dosada u redu i da se na nju treba navikavati od malena. I dok ćerke strpljivo broje čekajući dosadu da iscuri do sledeće stanice, otac ih povremeno prekida I pokazuje im grupe srndaća u snežnim oranicama.

Taj čovek je Ivan – prilazim mu i nastavljam naš razgovor tamo gde je stao pre godinu dana, kada smo se, u istom sastavu, slučajno sreli u Novom Sadu.

Januar 2019.


ALIA, PARIS

Alia mi se oduvek dopadala. Izgledala je kao mala marokanska žena koja bi se mogla zateći u nekom ambijentalnom kadru filma Kazablanka, naročito zahvaljujući frizurama iz 50-ih koje je tako vešto nameštala u punđe, crnoj kovrčavoj kosi i dubokim crnim očima u čijoj je melanholiji bilo nečeg izuzetno seksualnog. Mislim da sam se i ja njoj svideo od prvog momenta, ali da ju je moja neposrednost odbijala. Kakva posla, mislio sam, i povukao se da ne smetam, nakon par pokušaja otvorene komunikacije koji ne urodiše plodom.

Međutim, tokom jednog mog putovanja u Berlin slučajno smo se tamo sreli na ulici. Po nekoj njenoj logici koju, kao i svaki muški pas željan pažnje, nisam dovodio u pitanje, ispostavilo se da u Berlinu možemo da budemo prijatelji, za razliku od Pariza. Pričala mi je kako su je ujedali pauci na mestu gde je spavala i razmenili smo (dosta različite) perspektive o zajedničkoj fascinaciji starijim seksualnim partnerima.

Bio je početak septembra, ali i dalje ono berlinsko avgustovsko leto na ulicama, sedeli smo u nekom pustom turskom baru u Nojkeln i povremeno se pipali. Isprva stvarno nisam ništa očekivao niti se nadao da će ovo na nešto da izađe, poznajući njenu hirovitost i ranija razočaranja u koja su me bacala očekivanja od nje.

U nekom momentu, poslala me je po sendviče u obližnji egipatski restoran. Već pomalo pripit, vratio sam se sa sendvičima i otišao na kratko do toaleta. Sve je još bilo otvoreno, ponešto se ipak činilo moguće, kad tamo, u toaletu, kakav sinhronicitet – prateći pogledom svoj zlatni mlaz, ugledao sam na wc školjki sivim slovima što stilom ispisa pretenduju na neki kao glamur, ispisano : ALIA PARIS !

Budući kompulsivno ovisan o sinhronicitetima najrazličitijih vrsta, ozbiljno sam se potresao pred ovim znakom. Kako sad, njeno ime na wc školjki, kad smo već utvrdili da nam prijaju međusobni dodiri i kad sam od sebe neki put zadovoljstva samo što se nije otvorio??

Vratio sam se malo mrzovoljan i ćutljiv u salu, što me je, izgleda, u njenim očima, učinilo još privlačnijim i muževnijim – te me je zamolila da joj pokažem sobu u kojoj spavam.

Bila je to soba moje prijateljice J. koja je u tom trenutku bila na putu negde u Ukrajini. Tokom snošaja, zamolio sam Aliu da gleda u njenu uramljenu fotografiju na noćnom stočiću i da joj se glasno izvinjava, što je ona poslušno i sa inspiracijom činila uzdišući i stenjući. Osim toga, opomenut znakom iz toaleta, sa užasom sam se ustručavao da je dodirnem usnama ili pomilujem po grudima, što je od celog čina napravilo prilično skrnavo iskustvo za nju.

Kada je otišla, ponovo ćutljiva i zamišljena, prošao sam do wc-a da i tamo sa iznenađenjem još jednom otkrijem njeno ime na još jednoj wc školjki ! Malo je reći da su me do kraja boravka u Berlinu ovi znaci progonili svaki put kada bih išao na nuždu, do te mere da postalo izvesno da skoro ceo taj grad ili bar veći deo njega se redovno olakšava u wc školjke na kojima piše « Alia, Paris ».

Pitam se i danas, o čemu se tu radi? (Prošlo je par godina od tog otkrića ali Alia Paris se i dalje često pojavljuje) – Ko je taj dizajner i proizvođač wc školjki što vodi tajni, a opet tako očigledan karmički rat protiv Pariza i tamo neke Alie ? Šta li su mu to Pariz i Alia nažao i grozno učinili da odabere tako gnusnu i podmuklu osvetu ? Zna li Pariz za to? Ako zna, mari li?

Iskreno, da sam ja Pariz, ozbiljno bih se zamislio, možda se ne bih naljutio, ali bih svakako nešto preduzeo! Doduše, ne znam koja bi to instanca bila relevantna za formulisanje protestne note ovimpovodom i sa kojim argumentima u igri, ali siguran sam da bi, jednom obelodanjena i javno osvešćena ova informacija izazvala komentare mnogih!

Po povratku u Pariz pokušao sam da nekim neobaveznim tonom nastavim komunikaciju sa Aliom, ali ostala je gluva na moja pisma – kao da nikada nismo jeli egipatske sendviče, pipali se ispod stola u pustom turskom kafeu u pustom septembarskom avgustu Ii izvinjavali se znojavi nasmejanoj J. sa noćnog stočića. Iako smo čak dva puta, ne sasvim slučajno, delili krevet, jasno mi je svojim ponašanjem dala do znanja da je nikada neću upoznati.


Vladimir Palibrk, Diplomirao na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti, početkom 21. veka. Kao samostalni autor bavi se pisanjem poezije, kratkih priča i u slobodno vreme pravi kolaže. Aktivan kao izdavač, urednik i producent na međunarodnoj sceni poslednjih 10 godina.

Ovaj članak je objavljen u septembru 2019, u okviru temata Libertas Libartes.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Nada Dušanić – Šta muškarci žele

Andrej Sen-Senjkov, Čika Maljevič

Vladimir Bjelajac, Vreme najbrže prolazi kad…

Ostavite komentar