Piše: Svetolik Jozić
Ono kada želiš da pišeš, a ne znaš šta. Jeste, ja se tako ne izražavam pa mi „ono kada” deluje kao strano telo u mom govoru, ma bio on i kolokvijalan. Mada, katkad je i kolokvijalan, eto, takav sam – sujetan i star, pa mislim da tako uspešno koketiram sa rečima. Što bi se reklo, odmeravam ih od oka ali tek toliko da ne znam šta ću sledeće da kažem. Jeste, afazija je najbolji i najbezbedniji oblik odbrane kada nemaš šta da kažeš više sebi da bi sad još i drugima govorio. Ti, Svetoliče Joziću, čoveče oslabljenih vitalnih funkcija usled konjuktivitisa levog oka, laringitisa ždrela i obezvučenih glasnih žica sa artitisom i svakim medicinskim –itisom, jer si sam tako hteo. Na kraju krajeva, pričao si o starosti, a tu nema mnogo toga pozitivnog da se kaže, jer posle starosti imamo i duboku starost, antiempatiju i sociopatiju. Zaboravljaš, zaboravljaš… Zaboravio sam, da. Ako zanemarimo afaziju, uvek možemo da pređemo na stvar, da budemo svet za sebe uvučeni kao puževi koji pate od pužogolaćske fobije, to jest ne na tu stvar, ali uvek možemo da se pozovemo na afaziju, demenciju pa i ludost – eto vam svih blagodeti sveta.
Ali nećeš! Nametnu se, silom uobičajnih prilika, dva plemenska rituala: gledanje TV-a iliti pranje sudova. I, šta ću. Prionem se svakodnevnom, ja, ubogomarljivi građanin sveta.
I, šta sam odabrao?
Zar moram da biram? Mogu da sedim i blejim. Mada, ne i nužno da sedim ali da, jednostavno, blejim bez griže krivice. Danas svi bleje, ili kada nisu u mogućnosti ili nekim slučajem ne umeju da bleje onda bar pričaju o blejaži. Zapravo, blejanje je novi svet za sebe. Blejanje je danas sve – ono može da znači i više od nihilizma ili još bolje – pukog nihilizma. Uđeš u savremene tokove svesti čovečanstva i kažeš: „Jedno NIŠTA, molim”. Odabrana delegacija degustacije tvoga nešto šireg okruženja raširi glasine kako si izvoleo nešto i ne dade ti ama baš ništa. To je to. U tome je ključ svekolikog prisustva. Od postojanja ni traga, ono je negde tamo iza ova četiri jahača koje smo opet propustili. Jeste, opet smo propustili apokalipsu, ostala je samo prašina. A ako smo propustili apokalipsu onda smo nužno propustili i spasenje.
Dakle, magla je kupljena, trošimo je na sebe u velikim količinama. Bože, kako smo samo divni! Jer, ako to prećutimo sebi, širimo zadah natrulog bića i crva zvanog depresija. Naprosto, rastužimo se nad sobom. Vidite li kako u trenutku negativnog ispoljavanja, tamnih boja i uludo utrošenih reči na slovo DePresija doživljavamo rastrojstvo, umnožavamo se, zatim, rastržemo se i delimo komade drugima? Zato ćuti i smej se i govori svakim danom sebi: Ja sam lep, pametan, dobar, savšen i živ. Čekaj, čekaj, zar nije dovoljno reći sebi „Ja sam živ?“ Zašto mora sve da se komplikuje, usložnjava, množi, deli, nije li to malo depresivno? Čuj, depresivno! Depresivan je samo ovaj tekst, ako baš hoćeš, čitaoče. Svet je dobro. Ne, ne prodajem maglu, ja samo čučim i ne znam otkud sve ovo. Blejao sam malo. A zatim, zaboravio sam, znaš, demencija… Ja sam lep!
Svetolik Jozić, čovek koji ponekad čita novine. Rodio se jednom davno. Piše. Misli. Postoji. Radi. Životni san mu je da rodi. Bilo šta da rodi. Prozonodu. Živi sa sopstvenim papagajem i nije mu lako.