Intervju sa Magdalenom Koh, poljskom slavistkinjom, vodila Milena Ilić
Knjigu Kada sazremo kao kultura prvo ste objavili u Poljskoj, dok je u Srbiji objavljena u prevodu nakon pet godina. Budući da se u njoj bavite stvaralaštvom srpskih autorki, kakav je odziv imala u Poljskoj, a kakav u Srbiji?
Knjiga Kada sazremo kao kultura je u Poljskoj bila naučna studija za slaviste, i poznata je pre svega profesorima slavistike, kao i studentima poljske srbistike. Znam da je doprla i do drugih filologa i stručnjaka zainteresovanih za rodne studije. Da bi knjiga imala širu publiku koja uključuje i druge stručnjake, humaniste, za poljsko izdanje sam prevela sve citate srpskih (nepoznatih kod nas) spisateljica. Time sam dobila dve stvari. Prvo, nema jezičke prepreke za poljske recipijente – čitaoci koji ne znaju srpski mogu slobodno proći kroz tekst i saznati više o srpskom modernizmu. Drugo, oni koji su zainteresovani za rodne studije i kontrastivni pristup pojavama koje su se u sinhronom planu dešavale u srpskoj i drugim književnostima, naročito u doba modernizma, mogu da uporede sličnosti i razlike razvojnog puta srpskih autorki. Pri tome je veoma važno to što mogu da vide ne samo pozajmice nego i originalne, autohtonone ideje vezane za sopstveni, lokalni rodni kontekst i tle srpskog ženskog pisma. Primećujem da je moja knjiga u Poljskoj ohrabrila istraživačice drugih slovenskih specijalnosti (rusistkinje, bohemistkinje, kroatistkinje) da se uhvate u koštac s vlastitim istraživanjima o ugledu modernističkih spisateljica u drugim slovenskim književnostima, ali nema sumnje da će knjiga tek na srpskom jeziku funkcionisati u pravom, širokom kontekstu. Takođe, nadam se da će imati i intenzivniji život. Može izazvati i polemike i življu diskusiju.No, još ne znam kakav odjek ima u Srbiji, jer je u opticaju samo 3-4 meseca. Pojavila se tek krajem oktobra 2012. godine, za beogradski Sajam knjiga.
Vaša prva knjiga Putovanje kroz vreme i prostor. Proza Isidore bavi se delom Isidore Sekulić, od koje preuzimate naslov i za knjigu Kada sazremo kao kultura. Da li je između dve knjige došlo do promene istraživačkog fokusa kada je u pitanju Isidorino stvaralaštvo?
Jeste, znatno sam promenila istraživački fokus, ali Isidora Sekulić je od početka mog istraživanja – od devedesetih godina dvadesetog veka – bila za mene značajna figura. Od početka me je fascinirala posebna pozicija usamljene intelektualke u srpskoj kulturi, njena erudicija i njen originalni način mišljenja, kao i gracioznost, preciznost njenog stila. Čitanje njenih dela je bilo izvrsna škola za usavršavanje mog srpskog jezika. Na početku rada mi je bila ključna rečenica iz eseja Miodraga Pavlovića ,,Jedan pogled na književno delo Isidore Sekulić” koja glasi: „Nismo bili sredina koja je mogla da shvati – još uvek mislimo da je nečije znanje i obrazovanje smišljena uvreda onima koji to znanje nemaju“. KnjiguPutovanje kroz vreme i prostor. Proza Isidore Sekulić objavila sam na poljskom jeziku 2000. i posvetila potpuno toj autorki, ali tada sam koristila kao glavnu metodologiju za čitanje njenog dela tematsku kritiku (critique thématique), dosta tradicionalnu teorijsku školu. Za mlađu, manje iskusnu istraživačicu, kakva sam bila, ali i za temeljno čitanje Isidorinog opusa, to je bio bolji izbor. Svakako, i mnogo bezbedniji. Devedesetih, kada sam radila na prvoj knjizi, bila su druga vremena, a nisam imala dovoljno znanja i metodoloških alata da bih čitala njena dela u rodnom ključu. To sam tek mogla postići u drugoj knjizi na kojoj sam radila od početka novog veka, kad sam pročitala dosta teorijskih tekstova iz feminističke kritike i rodnih studija. Tek s tim novim, modernijim a i izazovnijim alatom u ruci mogla sam da otvorim stare tekstove na nov način, da vidim probleme koje sam propustila, da promenim paradigmu čitanja i ne samo da obogatim interpretacije, nego i drugim očima pogledam srpski modernizam. U međuvremenu sam pročitala pažljivo i dela drugih modernistkinja – Jelene Dimitrijević, Milice Janković, Danice Marković, Leposave Mijušković, kao i Anđelije Lazarević, Julke Hlapec-Đorđević. Doduše, već sam u prvoj knjizi polako skrenula pažnju na neke aspekte recepcije ženskog autorstva u književnosti. U ovoj drugoj knjizi upravo od autorke Saputnika je preuzet naslov …kada sazremo kao kultura… Inspiracija mi je bila Isidorina primedba koju je dala 1957. godine, nekoliko meseci pre svoje smrti: „Milica Janković nema u našoj literaturi svoje pravo mesto. Ona je odličan pripovedač. Kada se smirimo, kada sazremo kao kultura, ona će to mesto morati da dobije“. Stoga sam u drugoj knjizi htela da pogledam šta se od 1957. promenilo i da proučim ovaj proces „sazrevanja” i vidim u kojoj je meri srpska kultura spremna da se suoči s vrednostima svojih autorki iz prošlosti. Uostalom, dela Isidore Sekulić i dan danas čine intelektualno vrelo iz kojeg crpem – na primer, njena koncepcija izohimena u književnosti nije još dovoljno zapažena a zanimljiva je kao teorijski stav. I mnoge druge njene ideje su atraktivne i danas. Treba pažljivo čitati njene eseje.
U kojoj meri autorke zaslužne za „kulturno sazrevanje“ komuniciraju sa publikom juče, danas, sutra? Da li je za tu komunikaciju potrebno da „sazrimo kao kultura“? Ima li izgleda da će do toga nekada doći?
Sazrevanje srpske (a i svake druge) kulture je proces koji polako, ponekad i sa problemima, ali ipak sigurno menja oblik savremene recepcije prošlih artefakata, uključujići i dela ženskog autorstva. Ne treba da zaboravimo kako su te autorke imale svoju skromniju, ali određenu poziciju u doba kada su živele. Njihove knjige su bile štampane, tada su bile u opticaju, imale su uski krug svojih čitalaca, postojala je neka recepcija njihovih tekstova. One su na svojevrstan način kreirale književnu scenu srpskog modernizma, barem na margini. Jovan Skerlić je, takođe, pisao o njima. Četiri spisateljice kojima se bavim u knjizi jesu autorke koje je Skerlić uveo u srpski književni kanon pišući o njima u svojoj uticajnoj Istoriji nove srpske književnosti iz 1914. Svakoj od njih je posvetio pola stranice teksta, a tri svoje savremenice (osim Isidore, takođe Danicu Marković i Milicu Janković) je uvrstio u pregled posle objavljivanja samo jedne, debitantske knjige. Tek kasnije se izdavačka politika promenila i – osim Isidorinih dela – knjige srpskih autorki se retko ili čak uopšte ne štampaju, nema ih u pedagoškom kanonu, što znači da ih studenti ne čitaju. Ta situacija počela da se menja osamdesetih godina i tu je velika uloga (i ogroman naučni posao) mnogih istraživačica i istraživača: kako domaćih poput Radmile Gikić, Svetlane Slapšak, Slobodanke Peković, Biljane Dojčinivić, Dubravke Đurić, Tatjane Rosić, Slavice Garonje Radovanac, Svetlane Tomin, Zorice Hadžić, Milivoja Nenina, Svetlane Tomić, Vladimira Milankova i mnogih drugih, tako i stranih poput Silije Hoksvort. Prošle godine, 2012., u Službenom glasniku je pokrenuta edicija pod indikativnim nazivom ,,Sopstvena soba” (očigledna je inspiracija Virdžinijom Vulf) koju uređuju, priređuju, prevode i u kojoj pišu žene. Urednica te edicije je Nataša Marković a do sada su se pojavile od domaćih autorki Govor stvari Anđelije Lazarević,Mutna i krvava Milice Janković i – nakon sto godina od prvog izdanja 1912. – roman NoveJelene Dimitrijević, a od stranih Buđenje Kejt Šopen. I taj poduhvat je vrsta sazrevanja kulture do novih uloga i vrsta revitalizacije i dopune kanona. U okviru rodnih studija, srpska akademska scena se polako menja i „sazreva“, prilagođavajući se modernim tendencijama. Veliku i potpuno novu ulogu u tom procesu igra digitalna humanistika koja se sad sve više razvija, takođe u Srbiji. Mislim tu na inovativan projekat Knjiženstvo, teorija i istorija ženske književnosti na srpskom jeziku do 1915 čija realizacija traje od 2011. do 2014. godine. Pokrenula ga je Biljana Dojčinović koja se bavi već od početka devedesetih godina rodnim studijama, ginokritikom i koja taj inovativni projekat vodi sa velikim entuzijazmom i sa međunarodnim uspehom.
Kakva je situacija u Poljskoj? Čuju li se glasovi iz senke tradicije za čije je uspostavljanje bio zaslužan nekakav „književni kanon“, koncentrisan na dela muškog stvaralaštva?
Situacija u Poljskoj je slična. I kod nas su ženski glasovi dugo bili u senci, a čak i kad smo učili u školi o nekim autorkama iz 19. ili 20. veka, poput Marije Konopnjicke, Elize Ožeškove, Gabrijele Zapolske, Marije Dombrovske, Zofije Nalkovske i mnogim drugima, čitali smo te tekstove u patriotsko-društvenom a ne rodnom ključu. Nakon 1989. godine, posle komunizma i transformacije našeg društva, pojavila se šansa i za promenu paradigme u načinu mišljenja o ulogama žene, u kulturi takođe. Sada imamo grupu stručnjakinja (poput profesorke Marije Janijon, Inge Ivasjuv, Eve Kraskovske, Kristine Klosinjske, Eve Gračik, Brigide Helbig-Miševske, Agnješke Gajevske i mnogih drugih) koje u okviru naučnih institucija, uključujući neke univerzitete (u Varšavi, Krakovu, Poznanju, Ščećinu, Gdanjsku na primer) vode postdiplomske rodne studije, na kojima je svake godine dosta zainteresovanih. Pojavile su se i mnoge studije koje preispituju tradiciju i književni kanon i pružaju novo čitanje mnogih autorki. Taj glas se sve jače čuje i uzima u obzir u našoj akademskoj i vanakademskoj sredini. Jako je aktivna generacija mladih istraživačica koje nisu opterećene petrifikovanim načinom mišljenja o prošlosti. Ipak, ima još dosta toga da se uradi.
Da li smatrate da je projekat Knjiženstvo, u kome učestvujete, jedan od projekata sazrevanja srpske kulture i utemeljivanja tradicije ženskog stvaralaštva u Srbiji?
Sigurno je tako. Ja shvatam projekat Knjiženstvo ne samo kao način nadoknađivanja ili, bolje rečeno, rekonstrukcije propuštenih karika u srpskom književnom kanonu, nego pre svega kao promenu paradigme mišljenja o kanonu uopšte, jer se napušta centralizovana hijerarhija, a uvodi policentrična mreža. U tome vidim veliku ulogu tog projekta za sazrevanje srpske kulture. Moja knjiga pruža neki predlog interpretacije i nove konceptualizacije stvaralaštva srpskih modernistkinja pomoću metodološke trijade: kanon, žanr i rod. Knjiženstvo (www.knjizenstvo.rs) kao moderni srpski projekat digitalne humanistike je budućnost naših istraživanja a svakako vrlo važna dopuna tradicionalnog filološkog istraživanja. Cilj tog projekta je da se oformi digitalna baza podataka о srpskim spisateljicama do 1915. godine, da se proširi pristup bio-bibliografskim podacima, te da se u najbližoj budućnosti izvrši digitalizacija starih, u mnogim slučajevima teško dostupnih tekstova. Iako je inicijalna inspiracija potekla od evropskog programa COST Action IS0901 Women Writings In History: Toward a New Understanding of European Literary Culture (2009-2013) koji koordinira profesorka Suzan van Dijk na Hauhens institutu u Hagu, srpski se projekat zahvaljujući svojim lokalnim potrebama i inovativnim idejama sjajno razvija i napreduje sopstvenim putem. Ja sam počastvovana što sam članica tog srpskog digitalnog projekta jer on ima sve veći opseg, a važno je što u njemu učestvuju mlade istraživačice i istraživači (imamo i mlade kolege). Važna kvalitativna promena je i u tome što projekat Knjiženstvo finansira Ministarstvo prosvete i nauke Srbije, što dokazuje da je potreba da se sakupe i učine dostupnim i vidljivim informacije o nasledstvu srpskih žena sada i zvanično priznata kao prioritetna. I tome se radujem, jer vidim da se reči Isidore Sekulić da će srpske spisateljice u periodu „kada se smirimo, kada sazremo kao kultura“ dobiti svoje mesto polako ostvaruje. Osim toga baza podataka s jedne strane jeste vrsta dopune kanona ali s druge strane taj kanon – kao što sam ranije rekla – na nov način stvara. U njemu nema hijerarhije, a glavna njegova crta je mreža kontakata i recepcije. Onda se jasno vidi u našem projektu da suština kanona – hijerarhijski formirana konstrukcija sa dominacijom ideoloških struktura – polako nestaje. A zbog toga što je to digitalni projekat opštedostupan na internetu – privlači mlade generacije čitalaca, „konzumenata“ književnosti i – zahvaljujći Knjiženstvu – oni nemaju utisak da su srpske autorke (bile) marginalizovane. Važno je i to da u okviru tog projekta postoji i digitalni časopis online Knjiženstvo, časopis za studije književnosti, roda i kulture(http://www.knjizenstvo.rs/magazine.php). Taj godišnjak je moderni forum za prezentaciju najnovijih rodnih istraživanja. Namenjen je novom čitanju tradicije književnog stvaralaštva žena s osvrtom na najnovije pojmove zapadne teorije kulture i književnosti, ali tamo ima mesta i za izradu vlastitih originalnih teorija zasnovanih na specifičnosti srpskog materijala. U tome vidim veliku šansu za promenom pristupa kulturnom nasleđu srpskih spisateljica i podstrek daljem razvoju proučavanja u ovoj oblasti. Već su gotova dva broja – za 2011. i za 2012. godinu. Digitalni projekat posvećen ženskom autorstvu u srpskoj književnosti donosi kvalitativnu promenu u pristupu i vrlo je važna dopuna onome čime sam se bavila u svojoj knjizi.
Danas se u Srbiji, zbog velike produkcije dela trivijalne književnosti iz pera spisateljki-voditeljki, estradnih umetnica i sl. na pomen „ženskog stvaralaštva“, pa čak i „ženskog pisma“ s jedne strane javlja asocijacija na „laganu“, „čitljivu“, „iskrenu“ literaturu, a s druge strane se posmatra kao produkt kiča i šunda. U oba slučaja, autentično žensko stvaralaštvo trpi zbog ovakvih asocijacija. U kojoj meri je ovo škodljivo za recepciju i dalje uspostavljanje tradicije ženske književnosti?
Slažem se da u srpskom jeziku postoji nered ili bolje rečeno slobodno tretiranje definicija i trebalo bi napraviti neki poredak u terminologiji i pojmovima. U pravu ste da sada u nekom svakodnevnom govoru odrednice: ,,žensko stvaralaštvo”, ,,ženska književnost”, a čak i ,,žensko pismo” funkcionišu kao sinonimi i podrazumevaju trivijalnu književnost, pa čak i kič što je i netačno i škodljivo. Pre svega, meni je žao što se termin ,,žensko pismo” nije izdvojio jer samo u akademskim krugovima a pogotovo kod onih stručnjaka koji se bave rodnim studijama jasno je da je taj termin sinonim i srpski prevod kategorije écriture féminine i ima svoju određenu definiciju (koja ukratko rečeno podrazumeva književnost sa izrazitom inskripcijom ženskog tela i telesnosti upisanom u jezik i tekst) koja je daleko od lagane šund-produkcije. Upravo ta negativna asocijacija zbunjuje. Mi smo u poljskom preneli francuski naziv koji je zadržao poststrukturalističko značenje i izaziva manje problema ili zabluda. U Srbiji je neodređenost termina žensko pismo stvarno štetna za recepciju tradicije, i mislim da je neki terminološki spas u premda starom terminu ali s novim značenjem i potpuno novim (i pre svega neutralnim ili pozitivnim) asocijacijama. Mislim na lep i zavodljiv termin „knjiženstvo“ koji je revitalizovala Biljana Dojčinović u nazivu projekta. On ima šansu da ponovo uđe u srpski jezik, ali sada da funkcioniše ne kao sinonim književnosti uopšte, nego kao asocijacija za tradiciju dobre, autentične ženske književnosti. Treba da se iskoristi taj trenutak i da se nov/obnovljeni pojam za tradiciju književnosti ženskog autorstva učvrsti sada pre svega u jeziku i – što je još važnije – u mentalitetu prosečnih čitalaca. Tu vidim i ulogu akademske sredine: istraživačica i istračivača koji se naučno bave rodnim studijama i feminističkom kritikom u Srbiji, pogotovo grupe vezane za projekat Knjiženstvo.
Kako je temat ovog broja časopisa Libartes „ljubav“, ne bi bilo loše da, i dalje s fokusom na ženskom stvaralaštvu, preispitajmo ono uvreženo „roze je za devojčice“? Neka roze ovde bude sinonim za ljubav. Kakvu ljubav promišljaju autentični ženski glasovi? Ima li nekog zajedničkog ljubavnog diskursa u ženskom književnom stvaralaštvu?
Mislim da prava, duboka ljubav ima više dimenzija i zato je simboliše više boja nego uobičajena crvena ili slatka i nevina roze. Ona upija sve boje u sebe, neuhvatljiva je i zato je teško opisati. U vezi s tim mislim da ne postoji neki zajednički esencijalni ljubavni diskurs u književnosti ženskog autorstva, odnosno u knjiženstvu. Na osnovu moje čitalačke prakse vidim da je tradicija srpskog knjiženstva i tematizacija ljubavi šarolika. Obuhvata i ljubav između žene i muškarca u različitim životnim fazama (od svekolike strasti čak i do mržnje), ali takođe i ljubav prema detetu, prema Bogu, prirodi, nauci, umetnosti, u nekim delima pokazuje i homoerotičnu ljubav. Sve te vrste možemo naći u ljubavnom diskursu srpskih autorki od srednjeg veka do naših vremena. Knjiženstvo pruža jako zanimljive ideje. Samo treba pažljivo i ponovo čitati tekstove srpskih autorki.
Magdalena Koh: Profesorka srpske književnosti na Institutu slovenske filologije Univerziteta „Adam Mickijevič“ u Poznanju (Poljska), ranije je radila na slavistici na Univerzitetu u Vroclavu. Autorka knjiga Putovanje kroz vreme i prostor. Proza Isidore Sekulić (2000) i …kada sazremo kao kultura… Stvaralaštvo srpskih spisateljica na početku 20. veka (kanon – žanr – rod) (poljsko izdanje 2007, srpsko, dopunjeno i prošireno, objavljeno u Službenom glasniku 2012). Koautorka je knjige Milena Pavlović Barili: EX POST, (Beograd 2009), poglavlje “U potrazi za Milenom Pavlović Barili u srpskoj književnosti”. Učestvovala je u projektima na Univerzitetu u Novom Sadu Žanrovi u srpskoj književnosti – poreklo i poetika oblika iSinhronijsko i dijahronijsko izučavanje vrsta u srpskoj književnosti i u projektu Ministarstva za kulturu Republike Srbije Milena Pavlović Barili 2009-2010. Od maja 2010. do septembra 2013 učestvuje u evropskom projektu COST Action IS0901, Women Writers in History: Toward a New Understanding of European Literary Culture. Od 2011. učestvuje u radu projekta Knjiženstvo – teorija i istorija ženske književnosti na srpskom jeziku do 1915. godine. Bavi se studijama roda, feminističkom kritikom, srpskom i hrvatskom savremenom dramom, teorijom i praksom srpskog feminističkog eseja.