Piše: Svetolik Jozić
Nisam baš najbolje naučio da upotrebljavam reč diskurs. Uvek mi taj diskurs ispadne iz rečenice ili se ne uglavi baš najbolje pa štrči. Naime, nedavno sam imao polemiku sa jednim od virtuelnih (prijatelja?! Da li bi to bio adekvatan naziv? No, to ćemo zasad preskočiti). Kaže on meni, pošto sam mu se, eto, požalio na artitis i postmodernu reciklažu misli, dakle, kaže — za tvoju informmcaciju ima leka protiv artitisa; uostalom i postmoderna je deplasirana, sad je u modi realizam. I to me je tako dotuklo da sam smesta napisao nekoliko rečenica u kojima je bio i taj dati diskurs, pa sam prečicom preko citativnosti i pastiša otišao ravno u postmodernu, reciklirao sam svoje nedovršene misli kako se ne bi konačno desile i postale racionalne. Na kraju, napravio sam tortu slatkasto-slanu, kiselkasto-gorkastu, filovao je semantičkim prelivima i umesto višnjice na vrhu pažljivo spustio diskurs. Kada je budem pojeo neću moći da smestim stomak između tastature i stolice. A olovka je pak, opet taj moj virtuelni, kaže da je i olovka deplasirana. Džaba rezao kad ne mogu da napravim dovoljan broj karaktera a i škodilo bi mom artitisu.
Diktafon?!
Ne, ne, glas ti je grub.
Telefon?
Malo je…
I šta sad?
Ništa, post.
Post? Kakve veze post ima sa pisanjem?
Lakšeg stomaka lakša misao.
Ali, brate, virtuelni! Ja nemam lake misli, da imam ne bih mogao da spavam samo bih mislio!
Ništa onda, tastaura i dijeta!
Tastaura i dijeta?! Ma man’ se, nego ‘oćeš parče torte?
Svetolik Jozić, čovek koji ponekad čita novine. Rodio se jednom davno. Piše. Misli. Postoji. Radi. Životni san mu je da rodi. Bilo šta da rodi. Prozonodu. Živi sa sopstvenim papagajem i nije mu lako.