Antipodi ne služe da nam pomognu da nađemo svoje mesto u svetu, već da se odredimo u odnosu na taj svet. Zaljubljenom nije potreban antipod, nego antidot. Antidot je mera stvari koja će me ozdraviti, uz pomoć koje će moje vulgarno slepilo nestati. Uzimam ga, dakle, tek onda kad sve drugo postane poražavajuće nesnošljivo. Ivana Maksić Jurodiva, oktobar 2011.
Rođena sam pomoću vakuuma, metodom indukcije. Majka će mi tu pojedinost o mom rođenju saopštiti kada budem imala dvadeset pet godina. Očito je, baš tada, odlučila da bi trebalo da znam tek toliko da su drugi morali da izazovu da se rodim. (to znači da je pravo čudo što sam živa, a da pri tom nisam bogalj).
Ona je rođena na putu za izlet, beše to, ne seća se više, neko mondensko letovalište, trojezična sredina, kako bi u startu bila makar bilingvalna, u prednosti. Rođena je u srebrnoj kadi napunjenoj medom i mlekom, ali tako da razmera pogoduje i majčinoj materici, i njoj (bebi koja se rađa). Porođaju su prisustvovali viđeniji stručnjaci, novinari i fotografi sa svih kontinenata.
Smatram da je moja odeća varvarska, kao i njihova, ali ja ne nosim odeću.
Ona ne zna precizno ko su to ,,varvari”, ali ne propušta priliku da se samoizuzima. Zna, naime, sasvim pouzdano, da ona to nije, da ne pripada baš toj rasi, da oni nisu na njenoj razini, da je ona nešto iznad. Stoga je neobično brine kako će se večeras obući. Staro je pravilo da dama nikad ne sme da ima više od dve boje na sebi.
Izuzimam sve, lišavam se brzo onoga što bi se moglo nazvati ,,mojim”. To što ne umem da prisvajam to nije moj životni moto, već nerazrešiv problem.
Ona zna da je važno imati dobra kola, dobru gajbu, dobrog frajera i dobre fore. Ona zna da je važno posedovati, imati i trošiti. To je jedini validan, jedini društveno priznat put (do) slobode.
U trenutku velikog nervnog rastrojstva, poslednjeg dana prijemnog na Akademiji umetnosti (odsek – slikarstvo), pravim presedan. Izručivši kantu sa belom farbom za beton na svoju mrtvu prirodu, odlazim demonstrativno, napuštam, dakle, sve potencijalne kolege. Nekoliko godina kasnije, neki drugi ljudi nalaze za shodno da baš taj, za njih – nebitan detalj (koji, po njihovom shvatanju stvari služi kao ukras, nedopustiva sinkopa, izraz megalomanije ili melanholije), izbrišu iz moje, teškom mukom sročene biografije. Tim brisanjem, oni podrugljivo dodaju: kada već nisi prošla na tom prijemnom, nebitni su nam razlozi, važna je činjenica jesi li ili nisi bila na toj i toj klasi, koji je mentor, učitelj, bio zadužen za izgrađivanje tvog današnjeg stila; njih zanima broj izložbi, taksativni detalji, sve ono što nije lično, rečju – biografija iz koje je, pri tom, istisnuta (i neuočljiva) ličnost osobe o kojoj je pisano, makar to ona pisala (to ne treba da se oda, mora ostati skriveno). Njih ne dotiče mogućnost da je za mene taj čin, performans izveden na prijemnom (koji je ovde najmanje bitna stvar), te misli, to uviđanje zjapećeg i nepremostivog jaza, tog čudesnog raskola, nešto što me duboko određuje, nešto u odnosu na šta se ja jedino i određujem. Za njih je to trošenje prostora ili papira.
Ona je na Akademiju bila primljena (utoliko) pre nego što se i rodila. Drugi bi rekli – a priori. Njen poziv je već određen, zaboga, kaže se predodređen, jer, avaj, njeni su ukućani, roditelji, pradeda koji je bio urednik tog i tog časopisa za likovnu umetnost, znate, najelitniji deo prestonice, znate, minhenski krug, stari grad, starosedeoci, akademija, likovnost, prestiž, pravo na kurtizane modele koje je njen deda, nevešt ljubavnik i osrednji crtač, polagao, zaveštao je njoj, naime, da bude umetnica i ona to i jeste. Talenat se tiče krvi i nasleđa.
Moja biografija je, dakle, ono što je izbrisano, što fali, nedostaje, u tekstu. Moj tekst je ono što drugi brišu, prećutkuju o meni, ili ono cenzurisano, ono što drugi podvode pod višak. ,,Ja” jeste (biva i postaje) samo ono što drugi upisuje o meni, ,,ja” mora biti standardizovano, a kao takvo predato drugima na procenjivanje, svedeno na njihovo (olakšano) sakupljanje podataka.
Njena biografija se dopunjava svakog dana, jer ona svakog dana napreduje. Svake nedelje putuje u Berlin, Pariz, Prag, Njujork na neko novo, likovno, usavršavanje. U njenoj biografiji nema mesta za prebrisana mesta.
Ona odlazi na čas crtanja kod profesora koji će biti u komisiji. Čas se završava tako što mu predaje papir sa bledim i nejasnim konturama nečeg što bi trebalo da podseća na portret, profesor ga dovršava, novac je na stolu, daleko više novca nego što jedan takav čas košta, jedan nehajan udarac po guzi, rad se ubacuje u mapu, vidimo se sutra, ah, zar nećeš dovršiti vino? Čeka me tatica u kolima. Vreme je za čas baleta.
Jedne nedelje izlazim iz stana sa nekoliko desetodinarca (metalnog novca); udara me nepoznati automobil koji se odnekud stvara, padam, a novac se rasipa po trotoaru, čovek prilazi, ja – ubeđena da je gotovo, da ne mogu da ustanem, već vidim invalidska kolica u koja me smeštaju, ali dešava se nešto drugo, ustajem nekako, uprkos bolovima, odlazim po natron papir, vraćam se kući, zatvaram se u sobu i crtam, crtam, cele noći, jedne, druge, crtam iako to povećava jaz između mene i sveta, crtam jer me briga za svet, crtam jer ja u drugom svetu niti postojim, ne javljam se na telefon, već znaju da sam luda, ako ne znaju, sumnjaju – sumnja je dovoljna.
Ivana Maksić, rođena 1984. Objavila knjige poezije: O telo tvori me (Matica srpska, 2011), Izvan komunikacije (Presing, 2013) i knjigu poezije na italijanskom jeziku La mia paura di essere schiava u prevodu Fabija Barćelandija (Gilgamesh Edizioni, 2014). Uredila više zbornika. Njena poezija uvrštena je u nekoliko antologija i zbornika, a učestvovala je i na nekoliko festivala poezije. Bavi se prevođenjem sa engleskog jezika. Piše prozne crtice, prikaze i kritičke tekstove. Objavljuje u periodici i na internet portalima u zemlji i regionu.