Razgovor sa Milenom Jakovljević, instruktorkom klasičnog i jazz baleta, vodila je Milena Ilić.
Budući da si instruktorka klasičnog i jazz baleta, možeš li nam reći nešto o razlici između ova dva stila? Koji preferiraš?
Razlika se, pre svega, ogleda u vremenu nastanka. Klasičan balet se razvio u Evropi još u periodu renesanse, dok je džez potekao iz klasičnog baleta i to dosta kasnije, u XX veku, dopuštajući slobodnije forme, zatvorene pozicije nogu, upotrebu raznih rekvizita poput ‘brodvejskih’ smokinga, u kombinaciji sa mrežastim čarapama, cilindrima i raznim šeširima, štapovima, stolicama i slično. Na neki način, može se reći da džez balet ima kao osnovu tehniku klasičnog baleta, ali je daleko manje zahtevan u tom smislu. Klasičan balet je, kako mu i sam naziv govori – klasika, dakle sam njegov postanak pratili su razni tekstovi sa preciznim uputstvima i pravilima izvođenja figura, uz famoznih pet klasicnih pozicija. Reč je o ustaljenoj tehnici, što nas odmah upućuje na težinu usavršavanja ovog stila, kao i koliko je rada, truda i 
posvećenosti za to potrebno. Što se tiče mojih afiniteta – džez mi je oduvek bio bliži srcu, duši i telu, i u pogledu mojih potreba, ali i mogućnosti. Ispunjava me i daje mi potrebnu slobodu koja odgovara mom ‘juznjačkom’ temperamentu. Takođe, nakon nekoliko malo nezgodnijih padova sa konja, budući da se bavim jahanjem već 10 godina, zadobila sam teže povrede unutrašnjih ligamenata kolena, i kuka, tako da, nažalost,i da preferiram klasiku, više se njome ne mogu aktivno baviti jer su mi pozicije stopala i nogu iz kukova prilično zatvorene. Zato je savršen kompromis moje ljubavi prema podučavanju i ljubavi prema baletu – držanje časova baleta. Tu svoje nedostatke u demonstraciji mogu lako da nadoknadim verbalno.
Kakvo je tvoje plesno iskustvo?
Moje plesno iskustvo je vrlo raznoliko i bogato, u smislu da sam do svoje 24. godine živela u dva grada, Nišu i Beogradu, i plesala najmanje 10 vrsta i stilova različitih plesova. Počela sam sa svega tri godine ugledajući se na svoju, veoma talentovanu, stariju sestru. Kako je ona krenula na časove latino i standardnih plesova još u našem niškom klubu STEP, i ja sam krenula za njom. Od te davne 1991. do danas, učila sam balet kod Elene Petrovske u Dečjem kulturnom centru u Nišu, klasičan i moderan, bila takmičar u latino i standardnim plesovima za beogradski plesni klub Beodance, imala privilegije da ‘zanat’ držanja časova učim kod naše bivše balerine Tanje Tasić iz Beograda, i nakon toga se oprobala u
samostalnom otvaranju studija. Tome naravno veoma doprinose moje metodičke i pedagoške kompetencije stečene na Učiteljskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, jer bez teorije i prakse koju sam poslednje četiri godine sticala na fakultetu – ne bi bilo moguće pripremiti čas na kvalitetan i metodički ispravan način. Tu su naravno i brojna rekreativna iskustva, pre svega ona koja mi je prenela starija sestra na polju trbušnog plesa, zatim sam neko vreme pohađanja časova flamenka, salse i kubanskih plesova, hip-hopa, i stekla diplomu instruktora plesa za decu u Plesnom savezu Beograda.
Da li je improvizacija u plesu poželjna, ili je bolje držati se dogovorene konstrukcije koju pruža koreografija?
Uh, moram priznati, veoma teško pitanje…. Rekla bih da to zavisi od situacije. Ukoliko je u pitanju godišnji koncert ili bilo kakav organizovani nastup grupnih koreografija, neophodno je drzati se koreografije i formacije do maksimuma, jer to je ono što zovemo uvežbanost, ili uigranost plesača. Ali, ukoliko izvođač na sceni izvodi solo, i desi se neka nepredviđena situacija poput pucanja pantljike ili podrške na špic patikama, tu na scenu stupa sposobnost improvizacije! Izvesti ono što proceniš kao jedino moguće sa datom preprekom, a da to izvođenje ne izgubi na kvalitetu, odnosno da publika ne shvati to kao improvizaciju već kao potpuno usavršenu i hiljadu puta provežbanu koreografiju ili varijaciju, jeste, zapravo, veoma težak zadatak. Takođe, improvizacije su ono što oplemenjuje duh, putem njih dajemo mogućnost telu da ostvari svoju iskonsku potrebu za slobodnim pokretom i iskaže svoje stanje, emocije, koje variraju od tuge, besa, do neizmerne ljubavi i sreće. Dakle, ukoliko plesač teži svestranom razvoju mora umeti i jedno i drugo – i da bude timski igrač kada je to potrebno i uklopi se u koreografiju, ali i pustiti svoje telo da igra srcem i dušom, dok mozak odmara.
Da li postižeš da samostalno plešeš, i imaš li volje za tim kada se vratiš kući nakon napornih treninga?
Otkako naš studio radi punom parom i to na dve lokacije, vrlo malo vremena ostavljam za sebe i svoje plesanje. Prosto, previše važnijih stvari mora da se uradi na vreme i na kraju dana mi je bitnije da znam da sam od održanih časova izvukla maximum, i da sam devojkama, kao i malenim balerinama, ostavila dovoljno materjala za razmišljanje i precizne informacije. Jer, daleko je više vremena potrebno ispraviti uvežbanu grešku nego onu koja se odmah uvidi. Zato svu svoju snagu, vreme i znanje ulažem u to da što bolje održim čas, kako bismo svi mi naučili ponešto jedni od drugih, lepo se zabavili i kvalitetno vežbali. Volje mi svakako ne nedostaje, čak i kada dođem umorna nakon napornog dana i održana 3, 4 časa, pa i kada sam najumornija zažmurim i odigram ili napravim neku kombinaciju pa čak i koreografiju – umom. Mašta čini čuda tamo gde fizičke snage nedostaje. Mada, onaj ko je zaista plesač u duši, bez obzira na postojeću ili nepostojeću edukaciju i fizicke kompetencije – uvek ima volje i želje da pleše! Baš kao što to rade ljudi bez sluha, koji prosto vole da pevaju. S vremena na vreme volim da odigram duet sa svojim verenikom na nekom humanitarnom nastupu poput onih koje organizuje Pravo na osmeh, Udruženje za zaštitu dečjih prava, jer za njih igramo već 4 godine i po kiši i po suncu, podržavajući takociljeve u borbi za dečje bolje sutra. Za to uvek nađem snage, mada moram priznati podjednako uživam u posmatranju kvalitetnog izvođenja svojih učenica, od kojih mnoge igraju i vežbaju bolje i vrednije od mene.
Budući da podučavaš baletu kako decu, tako i odrasle, da li je osetna razlika između onih koji sa plesom počnu u ranom dobu i onih koje se toga sete u 20tim, 30tim…?
Zapravo, to je najčešća zabluda ljudi koji se ne bave baletom. Dobar deo populacije na slike mojih malih balerina u celim špagama odreaguje rečenicom: „Pa da, to smo svi mogli kad smo bili mali”, ili nešto u tom kontekstu što, naravno, nikako nije istina. Naime, velikim delom je za to zaslužna genetika. Koliko su ti tetive rastegljive, koliko brzo dobijaš mišićnu masu; odnosno koliko ti je spor ili brz metabolizam, pa čak i kakva je anatomija tvog tela i fiziologija tvojih organa – velikim delom je stvar genetskog nasleđa. Naravno, šanse za postizanje boljih rezultata su veće ukoliko se sa aktivnim plesanjem krene što ranije, ali to važi za sve, pa čak i za nefizičke aktivnosti (učenje jezika, učenje matematičkih i logičkih pojmova i principa…) Ipak, to nije pravilo. Dešava se da se dete upiše u moj studio i istog dana na času uradi kompletnu mušku špagu. Razume se, pored tog deteta najčešće sedi drugo dete koje je u mom studiju već četiri godine i još uvek nema sve špage do kraja. Ironija života. Situacija je slična i sa starijim devojkama. Primera radi, devojka koja mi je trenutno asistent igra sve skupa 2 godine, ali je u moj studio ušetala sa neverovatnim predispozicijama u vidu visokog risa, rastegljivosti i čvrstine u taman dovoljnoj meri da sve što radi izgleda lako, elegantno i zadivljujuće. Uz dosta rada i velikog talenta, tehniku je brzo savladala. Međutim, kada je u pitanju profesionalno bavljenje baletom, tu su godine dosta bitne u smislu da upis u baletsku školu ima gonju starosnu granicu. Takođe, u svetskim školama poput škola u Rusiji, presudna je i građa tela, ili kako bi Amerikanci rekli „the perfect body type”. Što je surovo, jasno, ali profesionalno je reč koja to i podrazumeva – surovost, red, rad i disciplinu. Dakle, da sumiramo sve u jednoj rečenici – godine nisu presudne za rekreativno bavljenje baletom, ali su presudne za profesionalno. Ipak, nisu uticajnije od genetike koja je zaslužna za predispozicije za određene fizičke radnje, ali je pitanje koliko će se osoba posvetiti i predano baviti time što su njena interesovanja, kako bi svoje predispozicije razvila u sposobnosti i time maksimalno umanjila i prevazišla svoje nedostatke.
Ima li i baletana u tvojoj školi, ili su mahom balerine?
Deca mlađeg uzrasta će bez problema odgovoriti na pitanje muškaraca u baletu, što ste mogli videti i u reportaži u emisiji „Kefalica“, gde 90% dece tvrdi da dečaci ne mogu da igraju balet. Što je tužno, utoliko više jer se reflektuje u praksi odraslih – osobe muškog pola se retko odlučuju za ove aktivnosti. Istina je da je u početku akcenat bio na balerini, ali vremena su se promenila još pre nekoliko vekova, pa bi shodno tome, bio red da se promene i predrasude ljudi. Kao što i sami znate, u našoj zemlji, koja je po mnogim pitanjima prilično nerazvijena i nazadna, postoje predrasude u kontekstu seksualne orijentacije muškaraca koji se bave baletom. Svako ko se neki način bavi umetnošću (bilo kao recipijent ili stvaralac), ume da ceni i poštuje druge umetnike i njihov rad. Kako je naš narod često vrlo neproduhovljen po pitanju umetnosti, češće će se osvrtati s podsmehom na to čime se bavi jedan baletan, nego da njegov izbor i rad posmatra uz divljenje i poštovanje. Što je svakako tužna realnost, budući da imamo veoma talentovane baletane, na koje bi svi trebalo da budemo ponosni. U našem studiju je situacija baš takva – ima više balerina, ali kako se od septembra otvara grupa za acrobatic jazz dance, koji je fuzija džez baleta, džez plesa, plesne i gimnastićke akrobatike u parovima, računam da će biti i muškaraca, ali opet će ih biti teško nazvati baletanima, jer se neće baviti baletom, već nekom doziranom mešavinom.
S obzirom na to da je reč o plesu koji se duže i teže uči, koliko je otprilike potrebno da prosečno fleksibilno telo (i um) postigne neko znanje koje bi bilo plesno primenljivo?
Neverovatno, ali nakon toliko godina plesnog iskustva i dalje imam isti odgovor na ovo pitanje – to je potpuno individualno. Kao što već pomenuh u jednom od prethodnih odgovora, vrlo se lako dešava da je neko talentovan za pokret, a da to nije ni otkrio do 20. ili 30. godine, a isto tako lako se dešava i da je neko maksimalno motivisan i zaljubljen u balet, sa vrlo istančanim osećajem za estetiku pokreta, ali nije u mogućnosti da iste izvede koliko god rada i truda uložio pokušavajući. Takođe, nije sve ni u fizičkom delu individue, u svojoj praksi sam imala prilike da vidim impresivno jake umove, poput moje dve najstarije učenice, koje igraju kod mene od osnivanja studija, i koje su, uprkos povredama kuka, kičme i sl. uspele da iz sebe izvuku maksimum, i to je zaista za divljenje. Dakle, priroda se poigrala sa svima nama pa je samo pitanje ko je šta dobio na lutriji, da li rastegljivo telo, jak um, ili pak preteranu čvrstinu, slabu motoričku inteligenciju, visok ris ili “loša stopala” – većina navedenih stavki je teško popravljiva. Stoga je najbolje okušati se, bar što se baleta tiče, što pre, pa ukoliko se ispostavi da je prisutan i talenat, dobre fizičke predispozicije i ukoliko je osoba spremna na kontinuirani rad radi usavršavanja – pravac baletska škola. Opet, ukoliko neko nije sasvim “savršen” za profesionalno bavljenje baletom – tu je neki od mnogobrojnih rekreativnih studija, poput našeg, što je dovoljno da se ispuni potreba za pokretom i da se oplemeni duh i telo nakon napornog dana na fakultetu ili poslu. Ne treba se upravljati prema cilju da se za što kraće vreme nauči balet što bolje, već svoje ciljeve treba postaviti tamo gde se želje i mogućnosti poklapaju, jer samo tada možete uživati u baletu i biti zadovoljni rezultatom bez ikakve tenzije, frustracije i demoralisanja.
Da li te reč „igra“, kao plesačicu, prvo asocira na ples ili na nešto drugo? U kojoj meri je ples igra?
Budući da radim sa decom od svoje srednje škole, jer sam po struci medicinska sestra-vaspitač, reč “igra” me na prvu loptu asocira na onu bezgrešnu, istinsku potrebu dece za igranjem, kao prvom socijalnom aktivnošću. Isto tako, u velikoj meri, asocira me i na igru u kontekstu plesnog pokreta. Ples, pa samim tim i balet, su u jako velikoj meri igra. Igra osećanja, igra pokreta i improvizacija, poigravanje plesača sa muzikom, ritmom i melodijom, kao i sa partnerom ili drugim plesačima oko sebe. Na određenom polju igra i ples su jedno drugom refleksija, dok se na nekom drugom polju, potpuno razlikuju. U prilog tome govore svi popularni klasični baleti, poput Žizele, Labudovog jezera, Romea i Julije, Uspavane lepotice i mnogih drugih u kojima nas protagonisti bez i jedne jedine izgovorene reči čas posla dovedu do suza poigravajuci se sa našim osećanjima iskazujući pokretom i igrom smrt nastalu usled neuzvraćene ljubavi ili patnju onoga koji svedoči smrt voljene osobe. Dakle, plesati na neki način znači sačuvati dete u sebi koje će se kroz pokret i ples večito igrati duboko u vama.
Pročitajte ostale intervjue koje je vodila Milena Ilić:
Intervju sa Draganom Paunovićem (februar 2011)
Intervju – Saša Jelenković (april 2011)
Intervju sa Anom Seferović (Parada Pornosa i Erosa, septembar 2011)
Intervju – Ivana Maksić (Anatomija antinomija, decembar 2012)
Ecce Femme (mart 2012)
Intervju sa dr Biljanom Dojčinović (Ecce Femme, mart 2012)
Intervju sa Hanom Wardom (Igraj, igraj, igraj, avgust 2012)
Intervju sa Magdalenom Koh
Ovaj članak je objavljen u avgustu 2012, u okviru temata Igraj, igraj, igraj.
Pročitajte sve razgovore koji su objavljeni u rubrici Intervju.
Možda će vas zanimati i:
Hana Warda – Plemenska fuzija je fuzija mog plesnog iskustva!