Piše: Svetolik Jozić
„Možda je isto tako bolno trgnuti se iz majčine
utrobe kao trgnuti se iza sna” Dž.Dž.
„Plavo crveno belo, svrbi me zacelo! Ne!”- Slobodan Tišma
Pišta Petrović, čovek koji ne radi, misli i živi u ljuspi staroga mercedesa, čovek koji razmišlja o lepoti plastičnih kesa kada se fronclaju u jesen, čovek koji živi na dnu Okeana, zagnjuren u svet, čovek čiji je Kairos sa pramenjem samoće mesto sreće – jer njemu sreća i nije toliko bitna. Ali, bitni su detalji, nijanse, boje i oblici. Ne dodiruje ih, iako ih posmatra. Kao što se na kraju romana jasno vidi, njegovo osnovno načelo je Lepota, lepota po sebi. Estetika iznad lepog, što bi M. Ponti rekao: „Oko gleda ali je duh taj koji vidi”, Lepota je u i dublje, izvan samog oka posmatrača, lepota je u biću. Dakle, Pišta Petrović, zagledan u svoje ruke (svoje prazne ruke), svet oko sebe i njegove deliće. Razlaganje slagalice… Razlaganje na deliće ljupkosti u stvarima. Ljudi su prolazni, sve je prolazno a on nema poverenja u svet zagledan u sebe, on je osobenjak.
Pišta Petrović, priča nam priču o sebi, o svetu kako ga on vidi. Priču o samoći i ledenom Okeanu, ćudljivom, a nekad i toplom. Ovo je jedna priča o jedinstvu u mnoštvu jer šta je čovek ako ne jedinstvo, individua, kap u masi, moru. I tako bačen u okean, što bi Andrić rekao „bez časova plivanja”, koprca se, batrga se ili, pak nauči, ali, umori se i nestaje na dnu, zauvek izgubljen za život kao zrnce peska, pa pepela, i na kraju – praha. S druge strane ovo je priča o krahu Bratstva i Jedinstva. I priča o otuđenosti pojedinca. Ex-Jugoslavija kao jedna mnogočlana porodica gde su deca ostala u večitom pubertetu a otišla – svako na svoju stranu (ili među).
Takođe, ovo je priča o jednom domu, o razuđenosti porodice i izgubljenih delića iz prošlosti koje junak nalazi u sećanjima. Ne zadržava se. Priča priču o ljubavi koja je u njegovoj glavi, koja se možda desila u jednom deliću sekunde, ali nije više siguran. I to je priča o ljubavi lišene sjedinjavanja, erotske želje već o Lepoti i smrti. Sakriven, kao i većina pojedinaca (u imaginarnoj ljusci) on je u materijalizovanoj ljusci, olupini, sakriven od sveta. Njegovo mesto samoće – a tamo gore ga čeka Soba, dragocena, zapakovana, zaštićena, i prazna. „Minimilistički dizajn je slika pretapanja i nestajanja oblika.” (Maja Solar).
Zatvorio sam knjigu, otvorio sam prozor i dugo zurio kroz njega. Volim, baš ovakvu nijansu plave. Samo boja, nigde oblačka, veliko nebo kao okean, veliki okean, perverzno čedan, jer šta je čednost danas ako ne jedna osobenost, toliko osobena da je u neku ruku i perverzna. Svet, okean, i ja na dnu, u svojoj školjci,
„Pozdravljam te Veliki Okeane,”
Pozdravljam te dragi Pišto Petrovću!
Svetolik Jozić, čovek koji ponekad čita novine. Rodio se jednom davno. Piše. Misli. Postoji. Radi. Životni san mu je da rodi. Bilo šta da rodi. Prozonodu. Živi sa sopstvenim papagajem i nije mu lako.
Pročitajte ostale tekstove ovog autora:
Atlantida pisane reči ili Svetolikove misli pred pisanije (februar 2011)
Diskurs torta (april 2011)
Književni gradinar (jun 2011)
Misli posle čitanja Mileninog nedovršenog romana ili kako sam se preobrazio u Angelinu Zarić (Ecce Femme, mart 2012)
Misli pre i posle čekanja na Olimpijske igre (Igraj, igraj, igraj, avgust 2012)
Metalibartesov razgovor (Apokalipsa (malo)sutra, decembar 2012)
Aleksandar Šurbatović – Apokalipsa je stalno stanje stvari (Apokalipsa (malo)sutra, decembar 2012)
U iščekivanju ničega, misli posle Apokalipse (Apokalipsa (malo) sutra, decembar 2012)
O zaljubljenim mislima (Libartes amatoria, mart 2013)
Ala Tatarenko – Knjige koje nas vole dopuštaju nam da im priđemo (Libartes amatoria, mart 2013)
Misli opaljene suncem (Zubati Libartes, februar 2014)
Smešne misli (Smešni Libartes, oktobar 2014)
Harijeta – Ja Gospođine knjige ne čitam, živim ih, koliko se njoj ćefne (Smešni Libartes, oktobar 2014)
Igor Perišić – Smeh je dejstven kako epistemološka provokacija (Smešni Libartes, oktobar 2014)
Autor slike: Stojan Milanov
Ovaj članak je objavljen u decembru 2011, u okviru temata Anatomija antinomija.
Pročitajte sve tekstove koji su objavljeni u rubrici Reč i misao.