Pisanje je postalo performans pred publikom. Svako bi istog trenutka mogao da pročita tvoju živu reč. Zato je književnost postala nešto drugo, izgubila oblik. Nalazimo je u fragmentima ljudi. Šta je danas književnost? Igra i igra, samo igra. Otire joj se negde smisao. Ima ga vrlo malo kao zlatnog praha u vile Zvončice. Mešanje žanrova kao opravdanje ili je ukus čitalaca postao megalomanski pastiš pravaca i pravaca? Ceo svet pa i književnost je sveden na sistem definicija u užem i širem smislu. Značenja se pomeraju, polisemija se širi kao kuga, metafora hibriduje kao mutanti, jezik se širi, simboli se kloniraju. Svet zastareva, nadograđuje se novi, tradicija da se odbace tradicije postaje tradicija. Nemanje izbora kao izbor, nemanje milosti kao milost, predrasude o predrasudama, novi virusi novi strahovi novi ljudi, a svet, jednom rečju je stari mehanizam. Vreme se meri otkucajem sata – vreme je neizmerljivo. Svemir se dešava – još uvek ne znamo da li se širi ili se skuplja.
Svetolik Jozić, čovek koji ponekad čita novine. Rodio se jednom davno. Piše. Misli. Postoji. Radi. Životni san mu je da rodi. Bilo šta da rodi. Prozonodu. Živi sa sopstvenim papagajem i nije mu lako.