Anatomija antinomija i njihova autonomija
U nedavnoj poseti Beogradu, Stiven Grinblat, čuveni šekspirolog, je održao predavanje o „Šekspirovoj autonomiji“, oslanjajući se na teme konfliktnih veza Šekspirovih junaka sa svetom – u nametnutim i ograničavajućim zadatim okvirima, tragajući subjekt traži slobodu, traži da se iskaže i istegne do krajnjih granica svoga bića. Ipak, viče Grinblat zajedno sa Šekspirom – sloboda nije nemoguća, ali se prava sloboda, ona najčistija i najdrčnija ostvaruje upravo putem umetnosti. Pa, da – sloboda, umetnost, sloboda, umetnost, opšta mesta – složićemo se. Ali ćemo se odmah zatim setiti da je i život opšte mesto, al’ smrti odoleva.
Ono što povezuje Grinblatovo predavanje i novi broj časopisa Libartes jeste autonomija antinomija i njihova anatomija (redosled reči više nije bitan – sve varijante dolaze u obzir). Nekoliko tekstova objavljenih u ovom broju dotiče upravo tu temu odnosa Jednog sa Svetom, pozivajući se na konflikte, razlike koje jedno mora da prevlada, nadvlada ili nametne ne bi li ostvario konstruktivan razgovor sa svetom. No, konstruktivno nije i kompromisno – potrebna nam je „duhovna zaraza“, kaže Ivana Maksić, potrebno je nešto čime će duh uzdrmati svet, kako bi svet mogao da širi epidemiju dalje.
U tekstu Izložba Ervina Babića „Revolucija to smo mi“ kao obzorje suvremene umjetnosti Slađana Goljanin daje analitički prikaz izložbe Ervina Babića pod nazivom „Revolucija to smo mi” – revolucija, ne samo što se dešava sada i ovde, već predstavlja našu svojevrsnu dužnost. Umetnost je najkomunikativniji način da se revolucija obznani. Odnos između „malog čoveka” i „velike Prirode” se transponuje na odnos – umetnost i društvo, iako bez određenih kategorija „malog” i „velikog”, vidimo društvo koje guta umetnost, i umetnost koja ne može dovoljno glasno da zapeva u trenutku i društvu u kome se javlja. Citirajući Danka Grlića, autorka podvlači tendenciju umetnosti da izađe iz nametnutih okvira: „Umjetničko djelo u svoj svojoj neponovljivoj majušnosti upravo zato ne želi biti ništa manje no simbol svemira.“
U tekstu o poeziji En Sekston, Enesa Mahmić se zajedno sa En pita „Kako razotkriti (dekonstruisati) tlačitelja, a istovremeno prihvatati konvencije epohe u kojoj se stvara ako ta ista epoha stalno naglašava Drugost?!“ i ističući da je muški diskurs prisutan i u ženskom pismu, daje glas autentičnom ženskom glasu u autentičnom ženskom pismu, novom poimanju identiteta i procesa subjektivizacije.
Vanja Miljković poredi dve poetike smrti viđene kroz dve narativne tvorevine (Enciklopedija smrti Danila Kiša i film Kolekcioniere litvanske rediteljke Kristine Buožite) i podvlači da je upravo „narativizacija bitna strategija u prevazilaženju saznanja o neminovnom umiranju“, bilo da je naš stav prema smrti negacijski („nema smrti“) ili kompenzacijski („ima smrti, ali ima i besmrtnosti“).
Svetolik Jozić nam daje pogled kroz prozor i pogled u prozor, i pogled s prozora u unutrašnjost sobe, u svom konciznom, već prepoznatlljivom izrazu, na malo prostora predstavlja i najgušće nameštene enterijere. Gde to živi Pišta Petrović, i kako to da u svakom omeđenom prostoru, imamo tendenciju da se zatvorimo još dalje, dublje. Ovog puta je Ujedinjeno Kraljevstvo u ljuspi starog Mercedesa, a Jozić šeta naš pogled na relaciji spolja-unutra, u kratkom prikazu nedavno objavljenog Tišminog romana Bernardijeva soba.
Tekst Jovanke Kalabe nosi naziv Protivrečnosti na putu ka središtu i nazad: Karlos Drumond de Andrade i trenutak opažanja jednog kamena na sredini puta i, dakako, nagoveštava protivrečnosti koje na tom putu mogu da se jave – bilo da je reč o razlikama između spoljašnjeg-unutrašnjeg na formalnom i idejnom planu analizirane pesme, bilo i o protivrečnostima u samom subjektu – naizgled postoji težnja za samodovoljnošću u tom ličnom prostoru, a s druge strane i potreba da se iz tog prostora izađe i sudari sa Svetom. Autorka prepoznaje interpretativne kapacitete u pesmi koja je naizgled formalno i tematski-idejno siromašna, i nastoji da ispita sve njihove granice.
Tihana Gambiradža piše o Trirovom Antihristu ističući da je „ljudska priroda” prilično diskutabilna sintagma ako uzmemo u obzir slojevitost priroda koje u sebi nosimo. I kompleksnost uloga koje preuzimamo u komunikaciji sa Drugim, sa Svetom.
U razgovoru sa pesnikinjom Ivanom Maksić vidimo subjekt koji nekada mora da se poništi najpre u sebi, zatim u objektu, ne bi li se o-telo-tvori-o u Svetu. No, gde je svet ako ne u jeziku? Ivana kaže: “Bitno mi je bilo da od jezika načinim jedno veliko telo, telo koje se kreće, giba, da stvorim utisak da se, kada zaklopimo knjigu, ona menja, a ne samo mi (kako je uvek slučaj između dva čitanja), da se reči premeštaju i žive svoj život; to nije bilo nimalo lako jer prevelika proizvoljnost i mnoštvo učitavanja vode i ka hermetičnosti, besmislu. Ali telo koje nas određuje jeste izvor pobune. Telo ne smemo kontrolisati, dok jezik uvek nosi zabrane, čak i najslobodniji. Jezik moje zbirke je telo koje odbija da se potčini, odbija da služi, a najviše da se (lako) tumači. Jezik zbirke se u izvesnom smislu razgoropadio jer se hteo sakriti i od nekog ko ga stvara/razara; moram priznati da je uspeo.“
Uroš Smiljanić u tekstu Rođenje knjige iz duha tehnologije piše o knjizi kao predmetu, onom teškom predmetu koga gravitacija vuče ka zemlji, i njegovim laganijim pojavama u vidu elektronskih izdanja. Ko se drži forme u trenutku kada je mnogo bitnije očuvati sadržinu? – pita se autor teksta pozivajući na knjigu koja u sudaru sa Svetom ima šta da ponudi – novo, ekonomičnije ruho novog duha vremena. No, ni forma nema bezazlenu ulogu u novom poretku stvari, te u mnogim slučajevima vidimo njen volšeban uticaj na menjanje suštine.
U tekstu Slika zmije u nacističkom plakatu, Boris Petrović analizira simbol zmije na različitim nacističkim plakatima, ističući razliku između očekivanog značenja simbola i njegovih naknadnih interpretacija. Simbolički potencijal zmije je vrlo gibak, otuda i fleksibilnost u njegovoj (zlo)upotebi.
U razgovoru sa plesačicom Hanom Wardom saznajemo nešto više o jedom novom vidu savremenog plesa – plemenskoj fuziji (Tribal Fusion). Ovde plesni subjekt pristupa zajednici kroz ples. „Kao jedinke smo slabi, ali u grupi smo moćni.“ – kaže Hana. No, ovaj ples je podjednako način i da se ispolji individualno kroz kolektivno, pomoću fuzije i moćnog spoja raznih plesnih stilova.
Kreativan kutak nam donosi prozu (Slobodan Gargenta, Ivana Maksić, Zoran Spasojević, Jelica Kiso, Berislav Blagojević, Milena Ilić, Kodrat M, Stevan Šarčević), poeziju (Armin Huseinović, Ana Marija Grbić, Jelica Kiso, Medina Džanbegović, Milo Jukić, Saša Skalušević, Srđan Sandić, Vitača Petrović) i dramu (Miloš Ristić) i brojne anatomije antinomija – bilo da je reč o izraženim suprotnostima i konfliktima u odnosu unutar subjekta, bilo u interakciji sa Drugim, Trećim i Petim. Javljaju se teme dvojništva, antipoda, antidota itd. Fotografije Jelene Mandić nam prikazuju ženu koja kroz prerušavanja postaje EveryMan, a slike Anastasije Bogdanović platno koje postaje u sudaru sa četkicom i bojom rađa sliku.
I kako ne bih, kao i obično, nad zaljučkom bdila tražeći reči koje bi rekle više od mene – možda je bolje da prihvatim da sam dovoljno (enough! or too much!) rekla ili da ništa nisam rekla i da se podsetim, zajedno sa vama, da reč bez dela koje će stati iza nje, dati joj kontekst i smisao da ga nosi i pronosi – naprosto ne znači dovoljno. Dakle, umesto mnogo priče o rečima, ostavljam vas da delatno čitate reči, gledate misli, mislite o slikama, i slikate pokret.
